Marko Habijanec: Trenirao sam monstruma

ZAGREB - Šo­ki­ran sam. Po­zna­vao sam to di­je­te. Ma­li, bu­cmast dje­čak pla­ve ko­se ko­ji je no­sio na­o­ča­le. Do­la­zio sam mu u ku­ću, su­dje­lo­vao u nje­go­vim sport­skim uspje­si­ma. Sa­vje­to­vao ga. Ma, ne mo­gu vje­ro­va­ti da je Tim mo­gao ta­ko nešto uči­ni­ti. Ka­kav ­užas - ispri­čao je  Mar­ko Ha­bi­ja­nec, 34- go­dišnji stol­no­te­ni­sač ko­ji je od 2000. do 2003. go­di­ne tre­ni­rao Ti­ma Kretsc­hme­ra, mon­stru­ma iz ­njemačkog gradića Winnendena.



Naš je Denis imao najveće srce na svijetu



U zadnje vrijeme Tim je bio stalno sam i potišten



Tinejdžer ubojica možda nije najavio svoj plan na internetu



Video: Posljednji trenuci života njemačkog masovnog ubojice



Posljednje riječi ubojice: Zar još niste svi mrtvi?



U masakru u Njemačkoj ubijen i Hrvat

FOTOGALERIJA

Vi­jest o ma­sa­kru u gra­du u ko­jem je ne­ka­da ži­vio, Mar­ka je u sri­je­du za­te­kla u Ve­li­koj Go­ri­ci ­gdje sta­nu­je. Ka­da je obja­vljen iden­ti­tet ubo­ji­ce, do­slov­ce mu se, ispri­čao je, sle­di­la krv u ži­la­ma. Tre­ba­lo mu je ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka da shva­ti da je nje­gov ne­ka­dašnji šti­će­nik za­pra­vo hla­dno­kr­vni ubo­ji­ca ko­ji je ­usred da­na po­bio de­vet uče­ni­ka i tri uči­te­lji­ce iz svo­je bivše ško­le Al­ber­tvil­le-Re­alsc­hu­le i tri pro­la­zni­ka, me­đu ko­ji­ma i je­dnog Hr­va­ta - De­ni­sa Pu­lji­ća.







S Mar­kom smo ra­zgo­va­ra­li dan na­kon ma­sa­kra, na­kon što se vra­tio ku­ći sa ju­tar­njeg tre­nin­ga. Još ­igra stol­ni ­te­nis, za stol­no­te­ni­ski ­klub Du­bro­vnik. Čim smo se pred­sta­vi­li ­znao je ko­ja će bi­ti te­ma ra­zgo­vo­ra.



- ­Zbog ubo­ji­ce ste došli? Mo­lim vas ne­moj­te pre­du­go, ni­sam baš ra­spo­lo­žen - odgo­vo­rio nam je još uvi­jek šoki­ran cr­nim vi­je­sti­ma.











Marko Habijanec trenirao je Ti­ma Kretsc­hme­ra. Njegovog štićenika od milja su zvali Timy. Već se tada Timy volio praviti pametan na treninzima jer je mislio da je uvijek u pravu





Timov otac, strastveni kolekcionar oružja, usadio mu je stav  da  ne preza ni pred čim kako bi ostvario svoj naum. Dijete koje je imalo sve, najviše se voljelo igrati dječjim željeznicama, a u svakoj sobi luksuzne kuće bile su tračnice

S njim nije bilo lako	Vila puna oružja i vlakova

Ispri­čao je ka­ko je Ti­ma Kretsc­hme­ra upo­znao 1998. go­di­ne na­kon što je svo­ju sport­sku ka­ri­je­ru odlu­čio na­sta­vi­ti u Nje­ma­čkoj.



- Nakon što sam sti­gao u ­klub, ­osim se­ni­or­skog pro­fe­si­o­na­li­zma u klu­bu En­dmann­ha­u­se­na, čel­ni­ci klu­ba po­nu­di­li su mi i mje­sto tre­ne­ra mla­đih ka­te­go­ri­ja. U mla­đem uzra­stu upra­vo je te go­di­ne, po­čeo tre­ni­ra­ti i Tim. ­Znao je nešto ma­lo o stol­nom te­ni­su. No bio je per­spe­kti­van. Sje­ćam se da smo na­kon ne­ko­li­ko tre­nin­ga odi­gra­li uta­kmi­cu. Na­ra­vno po­bi­je­dio sam, a Tim je bio ne­za­do­vo­ljan po­ra­zom. Re­kao je svo­joj maj­ci da ni­je izgu­bio ­zbog to­ga što sam ja bio isku­sni­ji i sta­ri­ji, već za­to jer on ni­je na svo­jim re­ke­ti­ma ­imao ­istu gu­mu kao i ja. Na­ra­vno, već slje­de­ći tre­ning Tim je ­imao ­iste gu­me kao i ja - pri­sje­ća se Mar­ko.



Ka­že ka­ko je već ta­da shva­tio da je ma­li ­Timy, ka­ko su ga zva­li, bio po­ma­lo ra­zma­žen.



Meč s prvakom Europe



- Na tre­nin­zi­ma bi se pra­vio “pa­me­tan” jer je uvi­jek že­lio bi­ti u pra­vu. Po­ne­kad i ni­je bi­lo la­ko tre­ni­ra­ti sa ­njim.Mi­slio je da zna sve o sve­mu.  A što god je za­že­lio, Ti­mo­vi ro­di­te­lji bi mu to omo­gu­ći­li - re­kao je Ha­bi­ja­nec ko­ji i dan da­nas pam­ti ne­o­bi­čan po­ziv iz Nje­ma­čke za Bo­žić 2000. go­di­ne.







Dva mje­se­ca ra­ni­je Ti­mov ­otac ­Jorg je pi­tao je ­Timyja što že­li da mu ta­ta i ma­ma po­klo­ne za Bo­žić. Tim je mo­gao po­že­lje­ti što god je ­htio, no on je ­imao sa­mo je­dnu že­lju: Odi­gra­ti su­sret sa Njem­cem Ti­mom Bol­lom, ko­ji je ta­da kao 19 - go­dišpnjak već je bio Eu­rop­ski pr­vak.



- Mi­slio sam da je to ­ipak ne­mo­gu­ća mi­si­ja. Pri­je bla­gda­na vra­tio sam se iz Nje­ma­čke u Za­greb ka­ko bi Bo­žić pro­veo kod ku­će. Na sam Bo­žić do­bio sam po­ziv iz Nje­ma­čke. Na­zvao me Ti­mov ­otac i re­kao ka­ko mi je već re­zer­vi­rao avi­on­sku kar­tu te da što br­že do­đem u ­Winnenden, jer je or­ga­ni­zi­ran ve­li­ki egzi­bi­cij­ski meč izme­đu Ti­ma Bol­la i nje­go­va si­na. Ni­sam mo­gao vje­ro­va­ti. Ta­da mi je po­sta­lo ja­sno da taj ma­li mo­že do­bi­ti što god po­že­li - re­kao je Ha­bi­ja­nec. Ka­ko su go­di­ne pro­la­zi­le, Ha­bi­je­nec se spri­ija­te­ljio s obi­te­lji Kretsc­hmer za ko­ju ka­že da su bi­li je­dni od naj­bo­ga­ti­jih lju­di iz tog kra­ja. Ima­li su tvr­ku ko­ja je su­ra­đi­va­la sa Bosc­hom. Če­sto je za­je­dno sa svo­jom obi­te­lji ­znao ru­ča­ti kod ­njih, a po­se­bno pam­ti dje­čje že­lje­zni­ce u go­to­vo ­svim so­ba­ma. Ži­vje­li su u ogor­mnoj vi­li, a ka­ko je Ti­mov ­otac bio je ­član lo­kal­nog stre­lja­čkog klu­ba ku­ća je bi­la pu­na oru­žja, pišto­lja i ve­li­kih puški.



- Je­dnom sam došao k nji­ma, a ­Timy je sav ozaren u ru­ka­ma no­sio pišto­lje da bi ih po­ka­že. Zga­dio mi se ži­vot. Di­je­te od 10 go­di­na no­si oru­žje. Pa ka­kav ro­di­telj to mo­že do­pu­sti­ti? Ni­je mi se to svi­đa­lo, no ta­kav je bio nji­hov ­odnos u ku­ći. Ci­je­li ­odgoj bio je po­grešan. Ma­li je do­bi­vao što god je ­htio, a ka­da bi i po­gri­ješio, ro­di­te­lji ga ne bi ispra­vi­li već bi ga po­dr­ža­va­li. Ve­li­ki utje­caj na Ti­ma ­imao je nje­gov ­otac ko­ji mu je usa­dio mišlje­nje da se sve mo­že ku­pi­ti nov­cem i da ni ­pred ni­čim ne pre­za ka­ko bi ostva­rio svo­je že­lje i pro­htje­ve. Ta­kav ­odnos ro­di­te­lja, obi­telj­ski dom pun oru­žja, so­ba pu­na ho­ror fil­mo­va mo­ra­li su utje­ca­ti na to di­je­te - sma­tra Mar­ko. Je­dna od Ti­mo­vih stra­sti bi­lo je gle­da­nje ho­ror fil­mo­va. Če­sto je ku­ći ­znao do­vo­di­ti pri­ja­te­lje, svo­je vršnja­ke, ma­hom 10 go­dišnja­ke. Za­tvo­ri­li bi se u nje­go­vu so­bu, a ­Timy bi im pu­stio ho­ro­re. Već u toj do­bio ­imao je ne­ko­li­ko ka­ze­ta.



 - Dok bi osta­li u stra­hu gle­da­li ­film, ­Timy bi se smi­jao ili bi ze­za­ao pri­ja­te­lje ko­ji su za vri­je­me ne­kih kr­vo­lo­čnih sce­na svo­je oči po­kri­va­li ru­kom. Ne­vje­ro­ja­tno. I to sve uz do­vo­lu Ti­mo­vih ro­di­te­lja. Mo­žda je i to je­dan od ra­zlo­ga za kr­vo­pro­li­će - za­pi­tao se Mar­ko. 



Na tre­ni­zi­ma i na tur­ni­ri­ma ni­je “­smio” izgu­bi­ti. Na­kon po­ra­za ­znao je ba­ca­ti re­ka­te, pla­ka­ti i go­vo­ri­ti ­kroz su­ze ka­ko će se osta­vi­ti stol­nog te­ni­sa. Teško ga je bi­lo uvje­ri­ti da je to sa­mo ­igra, i da se ne ra­di sa­mo o spor­tu.



-  Ka­da je osva­jao tur­ni­re bio je pre­sre­tan, za­do­vo­ljan, ze­zao bi se i š­alio. No kad bi izgu­bio ili sa­mo bio tre­ći, bio bi za ne­pre­po­znat. Ozbi­ljan, š­utljiv, ne­mo­guć - opi­su­je Mar­ko ­svog ne­ka­daš­njeg “pu­le­na”. Pre­ma su­i­gra­či­ma je bio ne­tr­pe­ljiv, ni­je že­lio da ne­tko bu­de bo­lji od nje­ga.



- Uz Ti­mi­ja, tre­ni­rao sam još kli­na­ca, me­đu ko­ji­ma su dvo­ji­ca bi­la per­spe­kti­vna kao Tim. Že­lio sam od ­njih na­pra­vi­ti mom­čad. No Tim je bio pro­tiv to­ga. Go­vo­rio bi mi: “Što ću ja bi­ti u ­istom ran­gu sa tim klin­ci­ma? Oni su još be­zve­znja­ci, poj­ma ne­ma­ju iga­ra­ti stol­ni te­nis. Ja sam bo­lji od ­njih” I ni­je to sa­mo me­ni go­vo­rio već je to u li­ce re­kao tim dje­ča­ci­ma. Pri­go­vo­rio sam nje­go­voj maj­ci, no ­njen me odgo­vor za­pa­njio. Re­kla mi je: “ Ako moj sin ­imao ta­kav ­stav on­da ja sla­žem s ­njim jer je on si­gur­no u pra­vu”. Sko­ro sam se srušio u ne­svi­jest - ispri­čao je Mar­ko.



Ka­da ni­je tre­ni­rao ­svoj omi­lje­ni ­sport ili gle­dao ho­ror fil­mo­ve, Tim je obo­ža­vao odla­zi­ti u lu­na­park. Je­dnom pri­li­kom na Folk­fest ko­ji se odr­ža­vao u bli­zi­ni ­Winnendena, ­odveo ga je Mar­ko. Mi­slio je da će se za­ba­vi­ti ka­ko se dje­ca tih go­di­na ina­če za­ba­vlja­ju. No, Tim se ni­je že­lio vo­zi­ti se u aut­ći­ma ili na vr­tulj­ci­ma jer mu je to bi­lo bez ve­ze.



- Me­ni je bi­lo uža­sno. On je ­htio ta ga “pu­kne” adre­na­lin. Za nje­ga je vri­je­di­lo, što opa­sni­je, što ve­će spra­ve, što br­že,  to bo­lje. Me­ni je od sil­nih vr­tnji bi­lo zlo, a on je ­htio još. To mu je bi­lo za­ba­vno - ka­že Mar­ko.



Iz klu­ba je Mar­ko otišao 2003. go­di­ne. Ti­mov ­otac, kao gla­vni spon­zor klu­ba, za­je­dno sa još ne­ko­li­ko lju­di smi­je­nio ta­daš­njeg pred­sje­dni­ka klu­ba pa je Mar­ko za­klju­čio ka­ko bi bi­lo naj­bo­lje da se vra­ti u Za­greb. Od ta­da pu­nih šest go­di­na ni­je čuo za Ti­ma Kretschmera i nje­go­vu obi­telj. Sve dok u no­vi­na­ma ni­je pro­či­tao tko je po­ma­hni­ta­li ubo­ji­ca iz ­Wi­nnen­dena.



- Žao mi ga je, ali još više ža­lim za ubi­je­nom dje­com i lju­di­ma - re­kao je Ha­bi­ja­nec.









Tomislav Mamić;Ilija Matanović