Gastro blogeri: Nitko ne smije saznati tko smo i kako izgledamo

ZAGREB - Pr­vi je po­ziv bio s ne­po­zna­tog bro­ja. Muški ­glas ka­že ka­ko će vr­lo ra­do s osta­lim čla­no­vi­ma taj­ne sku­pi­ne da­ti in­ter­vju Ju­tar­njem.

Pri­sta­ju i na sli­ka­nje pod uvje­tom da im sa­kri­je­mo li­ca. Do­go­va­ra­mo sa­sta­nak. Mo­lim ih da mi osta­ve ­broj mo­bi­te­la, bi­lo ka­kav kon­takt ­osim e-ma­i­la, sve sa­mo ka­ko bih ih mo­gla na­zva­ti u slu­ča­ju da za­bo­ra­ve na do­go­vor. Ne­ma šan­se, opre­zni su. - Opro­sti­te, izu­ze­tno nam je bi­tno da ne zna­te naš iden­ti­tet. Mi će­mo na­zva­ti Vas - taj­no­vit je.

Ne­ko­li­ko tje­da­na na­kon pr­vog ra­zgo­vo­ra, po­no­vo se ja­vlja­ju. Sve su do­go­vo­ri­li, ka­že vo­đa sku­pi­ne. Do­ći će do re­da­kci­je, oba­vit će­mo ra­zgo­vor, a po­tom i sni­ma­nje. Sve će te­ći pre­ma pla­nu. Sri­je­da, 24. ruj­na, sat vre­me­na pri­je do­go­vo­ra: te­le­fon­ski ja­vlja­ju ka­ko odu­sta­ju od fi­zi­čkog su­sre­ta. Nji­hov po­sao je ta­kav da iden­ti­tet smi­je osta­ti po­znat sa­mo dje­voj­ka­ma i su­pru­ga­ma...

Sve je to izgle­da­lo kao da do­go­va­ra­mo in­ter­vju s ne­kim od svjet­ski tra­že­nih te­ro­ri­sta Al-­Qaide. Ali ne, ovo su ga­stro­blo­ge­ri, ko­ji se sa­mo po­našaju kao te­ro­ri­sti jer ne že­le da ije­dan vla­snik re­sto­ra­na zna ka­ko oni izgle­da­ju. Oni su lju­di ko­ji po­sje­ću­ju re­sto­ra­ne ka­ko bi na svo­jim in­ter­net stra­ni­ca­ma obja­vlji­va­li re­cen­zi­je.

- Stvar­no mi je žao što je ova­ko ispa­lo - ka­že mi moj su­go­vor­nik. Ano­ni­mnost je ono što ih či­ni vje­ro­do­stoj­ni­ma u po­slu ko­jim se ba­ve. Ka­žu ka­ko Hr­vat­skoj ne­do­sta­je in­sti­tu­ci­ja ano­ni­mne ga­stro­nom­ske kri­ti­ke, što je u svi­je­tu uo­bi­ča­je­na ­stvar. Upra­vo iz tog ra­zlo­ga odlu­či­li su sli­čan pro­jekt pred­sta­vi­ti i u našoj ze­mlji. U ne­pu­nih mje­sec da­na ra­da ­Gastro blog je, ka­žu, za­bi­lje­žio više od pet i pol ti­su­ća po­sje­ta, a pri­mi­li su i sto­ti­njak ma­i­lo­va ­podrške, od ko­jih su ne­ki sti­gli od po­zna­tih ku­ha­ra i vla­sni­ka re­sto­ra­na.

- To je naj­bo­lji do­kaz ka­ko je tr­žištu ne­do­sta­jao ta­kav pro­jekt. Mi­sli­mo da ta­kvim pri­stu­pom mo­že­mo či­ta­te­lji­ma pru­ži­ti ne­pri­stra­ni­ji i re­al­ni­ji pri­kaz re­sto­ra­na ko­je po­sje­ću­je­mo - ­objašnja­va­ju blo­ge­ri.

Ku­hi­nja Ma­ri­ja Ber­na­to­vi­ća, viška Po­jo­da Zo­ra­na Braj­či­ća, kao i za­gre­ba­čki Ape­tit i ­Jenny u Gor­njim Tu­če­pi­ma na sa­mom su vr­hu nji­ho­ve lje­stvi­ce naj­bo­ljih hr­vat­skih re­sto­ra­na. Pu­no je du­ža li­sta pak ­onih ko­ji ne za­do­vo­lja­va­ju istan­čan ­ukus ove troj­ke. Na­stra­dao je na blo­gu ta­ko re­sto­ran Pla­vi po­drum u Vo­lo­skom. “ Oni ko­ji ­ovdje je­du s pre­po­ru­kom ka­žu da je do­bro. No, bez pre­po­ru­ke je za­pra­vo loše i ne­go­sto­lju­bi­vo te sku­po. Izbje­ga­va­ti. Vo­lo­sko ima dva bo­lja re­sto­ra­na”, sto­ji na ­webu pod ru­bri­kom “Bez ve­ze - bezveze”. Ništa bo­lje ni­su prošli ni­ti Pri Loj­ze­tu iz Slo­ve­ni­je ili Noštro­mo u Spli­tu.

Lju­ti ih, ka­žu, ra­zvi­ka­nost ne­kih re­sto­ra­na ko­ji mi­sle da je pod tje­ste­ni­nu s tar­tu­fi­ma mo­gu­će po­dva­li­ti ku­ha­ne špa­ge­te s pet li­sti­ća ne­tom odmr­znu­tih tar­tu­fa. Lju­ti ih i či­nje­ni­ca da u ne­kim re­sto­ra­ni­ma ­gost mo­ra po­zna­va­ti vla­sni­ka ka­ko bi do­bio pri­sto­jan ­objed.

Lju­ti ih, ka­žu, ra­zvi­ka­nost ne­kih re­sto­ra­na ko­ji mi­sle da je pod tje­ste­ni­nu s tar­tu­fi­ma mo­gu­će po­dva­li­ti ku­ha­ne špa­ge­te s pet li­sti­ća ne­tom odmr­znu­tih tar­tu­fa. Lju­ti ih i či­nje­ni­ca da u ne­kim re­sto­ra­ni­ma ­gost mo­ra po­zna­va­ti vla­sni­ka ka­ko bi do­bio pri­sto­jan ­objed

- To je za nas kon­kre­tan do­kaz da re­sto­ran mo­že do­bro ku­ha­ti, ali to ne že­li. Na­da­mo se da i u to­me mo­že­mo da­ti ­svoj ma­li do­pri­nos, ka­ko bi ugo­sti­te­lji rašči­sti­li s tom ne­i­skre­nom pra­ksom - ­objašnja­va­ju svo­je na­po­re.

Ova je troj­ka ­svoj do­pri­nos ga­stro kri­ti­ci odlu­či­la da­ti iz sa­svim je­dno­sta­vnih ra­zlo­ga. Oni na­pro­sto vo­le do­bru hra­nu i dobre re­sto­ra­ne. Za­je­dni­čka im je ne­tre­pe­lji­vost pre­ma po­dva­la­ma, pot­kra­da­nju, pro­sje­čno­sti, do­sa­di i ne­do­sta­tku stra­sti. Za­i­sta ne vo­le, ka­žu, osje­ćaj da se ne­tko vi­nom ili hra­nom ba­vi isklju­či­vo ­zbog za­ra­de. Vo­de se tvr­dnjom ka­ko je ži­vot pre­kra­tak da bi se loše je­lo i pi­lo pa sto­ga ne­ma­ju izbo­ra, ne­go ži­vje­ti i pi­sa­ti ono što vo­le.

- Ra­do odla­zi­mo u resto­rane ko­ji ima­ju nešto što ih iz­dva­ja u odno­su na dru­ge. Bi­lo da je to ­strast ku­ha­ra, nje­go­va vješti­na, že­lja da po­ka­že vri­je­dnost lo­kal­ne hra­ne i sa­sto­ja­ka, pošti­va­nje tra­di­ci­je ili spre­mnost uče­nja no­vih te­hni­ka. To je i že­lja da je­la i sa­stoj­ke po­gle­da izno­va, poštu­ju­ći nji­ho­vu na­rav, ali i že­lja stva­ra­nja ne­čeg svo­jeg. Na­ra­vno, ­osim ku­ha­nja, ni­je ne­va­žno ni ure­đe­nje re­sto­ra­na, ko­li­ko je ono uskla­đe­no s po­nu­dom, kao i po­slu­ga sa­ma. Ono što ocje­nju­je­mo na Ga­stro Blo­gu je cje­lo­ku­pni do­ži­vljaj - kažu.

Pi­ta­li smo što ih či­ni kom­pe­ten­tni­ma za oc­je­nji­va­nja re­sto­ra­na. Odgo­va­ra­ju ka­ko uo­pće ne zna­ju što zna­či kom­pe­ten­ci­ja u ga­stro kri­ti­ci.

- Je li to ­završena ugo­sti­telj­ska ško­la? U tom slu­ča­ju, po­gle­daj­te ga­stro­nom­ski ­užas ko­ji je stvo­ren u Hr­vat­skoj na te­me­lju ta­kvih ško­la - ve­ći­na re­sto­ra­na ne­ma ni­ka­kvih kri­te­ri­ja, ima­ju vi­so­ke ci­je­ne i lošu uslu­gu. Naša je ko­me­ptan­ci­ja te­me­lje­na na mješavi­ni isku­sta­va pri­ku­plja­nih na hr­vat­skoj i me­du­na­ro­dnoj ga­stro­nom­skoj sce­ni, bi­lo da su mje­sta na ko­ji­ma je­de­mo obi­čne ko­no­be i go­sti­o­ni­ce ili, pak, re­sto­ra­ni s Mic­he­li­no­vim zvje­zdi­ca­ma. U ne­kim slu­ča­je­vi­ma za­i­sta ne mo­ra­te bi­ti pre­tje­ra­no ga­stro­nom­ski po­tko­va­ni ka­ko biste za­klju­či­li da je nešto loše. U dru­gim, pak, slu­ča­je­vi­ma mo­ra­te po­zna­va­ti te­hni­ke ku­ha­nja, sa­stoj­ke i cje­lo­ku­pnu ide­ju je­la ka­ko bi mo­gli oci­je­ni­ti nje­go­vu kva­li­te­tu. Ka­ko i sa­mi ku­ha­mo, mo­že­mo la­ko pre­po­zna­ti do­bro od lošeg, a svo­ja zna­nja ne­pre­sta­no una­pre­đu­je­mo - odgo­va­ra­ju.

Nji­hov do­pri­nos ga­stro­nom­skoj kri­ti­ci za­sad je još sa­mo ho­bi. Ni­su do­volj­no bo­ga­ti ka­ko bi se pro­fe­si­o­nal­no ba­vi­li oni­me što naj­više vo­le.

- Vje­ru­je­mo da bi od to­ga bi­lo mo­gu­će i zi­vje­ti. No, u našem slu­ča­ju ri­ječ je o ho­bi­ju ko­ji fi­nan­ci­ra­mo ­uspješnim pro­fe­si­o­nal­nim ka­ri­je­ra­ma na dru­gim po­dru­čji­ma. Ogra­ni­če­no ni­je sa­mo vri­je­me, već i naši bu­dže­ti, jer ci­je­lu ­stvar fi­nan­ci­ra­mo sa­mo­stal­no. Po­kušava­mo isko­ri­sti­ti naj­bo­lje od zna­nja i isku­stva ko­je po­sje­du­je­mo, re­zul­tat če­ga je i ­ovaj ­blog. Za nas su ti tek­sto­vi ve­li­ki uži­tak, a za či­ta­te­lje, vje­ru­je­mo, ko­ri­sno i za­ni­mlji­vo šti­vo. Na kra­ju kra­je­va, mi ži­vi­mo ka­ko bi­smo je­li i pi­li, a ne pi­je­mo i je­de­mo ka­ko bi­smo ži­vje­li - ­završava­ju.
Dora Koretić