Naslovnica Vijesti Komentari Sport J2 Vita Kultura Spektakli Fotogalerije

Naslovnica >> Arhiva >> Miranda July: Baš ti, baš tu

Miranda July: Baš ti, baš tu

Objavljeno: 28. 10. 2008. 07:15

Uređeno: 26. 06. 2009. 12:51

Autor: Portal Jutarnji.hr

img
“Ni­sam tip oso­be ko­ju bi za­ni­ma­la bri­tan­ska kra­ljev­ska obi­telj”, ka­že usa­mlje­na če­tr­de­se­to­go­dišnja­ki­nja. Kra­ljev­ska odje­ća, kra­ljev­ski tra­če­vi, ni­ti cr­ni da­ni te je­dne je­di­ne obi­te­lji, ne za­ni­ma­ju je.

Za­ni­ma je sa­mo de­čko. “Onaj sta­ri­ji.” Ra­zmišlja o nje­mu, o vje­ro­ja­tno­sti da se pro­na­đu u ži­vo­tu; a on­da ga sre­će u snu. Nje­ga - kra­lje­vi­ća ­Willa. “Ja­ko mi je ne­u­go­dno jer ­znam da je na­vi­kao na društvo sla­tkih, mla­dih cu­ra i vje­ro­ja­tno ni­kad pri­je ni­je vi­dio ne­ko­ga tko izgle­da po­put me­ne”. No bri­tan­ski pre­sto­lo­na­slje­dnik ne ča­si ča­sa, za­di­že joj su­knju i gu­ra li­ce me­đu gu­zo­ve.

“Či­ni to jer me vo­li”, za­klju­ču­je ju­na­ki­nja, “lju­ba­vlju za ko­ju poj­ma ni­sam ima­la da po­sto­ji.” Po­sri­je­di je mo­žda je­dna ma­lo ne­o­bi­čna i ne­o­če­ki­va­na si­tu­a­ci­ja, ali, eto, i pra­va lju­bav...

Slu­ča­jan su­sret sre­do­vje­čne že­ne i kra­lje­vi­ća ­Willa je­dan je od mno­gih lju­ba­vnih su­sre­ta ­(prve, dru­ge ili tre­će vr­ste) de­bi­tant­ske zbir­ke pri­ča Mi­ran­de ­July “Baš ti, baš tu”. Do sa­da je ču­ve­na glu­mi­ca i re­da­te­lji­ca, s ime­nom ju­na­ki­nje sa­pu­ni­ce, bi­la naj­po­zna­ti­ja po fil­mu “Ti i ja i svi ko­je zna­mo” ­(nagradu ži­ri­ja u Sun­dan­ceu i Zla­tna ka­me­ra za de­bi­tant­ski ­film u Can­ne­su).

No Mi­ran­da ­July (1974.) sni­mi­la je i ne­ko­li­ko CD-a, na­stu­pa­la kao per­for­me­ri­ca, izla­ga­la vi­de­o­ra­do­ve i in­ter­net­ske pro­je­kte u ­new­yorš­kom Mu­ze­ju mo­der­ne umje­tno­sti i Mu­ze­ju Gug­gen­he­im. Za zbir­ku pri­po­vje­da­ka “Baš ti, baš tu” prošle go­di­ne je osvo­ji­la Me­đu­na­ro­dnu na­gra­du za kra­tku pro­zu ­Frank O'Con­nor.

Lju­bav, ova­kva i ona­kva, ro­di­telj­ska, su­sjed­ska, he­te­ro­se­ksu­al­na, “muška”, “žen­ska”, pro­vla­či se po­la­ko, po­put ma­gle iz ho­ror fil­mo­va, ­ovom odli­čnom zbir­kom. Lju­bav zna bi­ti po­ma­lo je­zi­va, ne­kad po­ma­knu­ta, po­vre­me­no se­ksi, po­vre­me­no otu­đu­ju­ća - i naj­češće du­ho­vi­ta.

Ne­kad je ni­gdje ne­ma - pa “va­gi­na mi­sli da je piške­nje smi­sao ži­vo­ta” - a ne­kad do­la­zi vr­lo la­ko (“Kad je ugle­da­la moj une­re­đe­ni ­stol, re­kla je da je i ona ­ista ta­kva, a na te­le­vi­zo­ru ni­je bi­lo prašine i bi­lo me la­ko za­vo­lje­ti”).

Za­pra­vo, le­zbij­ske lju­ba­vi či­ne se ­onim klju­čnim lju­ba­vi­ma zbir­ke. Ne ­zbog ­svog ro­dnog sta­tu­sa, ni­ti ­zbog ne­ke Mi­ran­di­ne au­to­bi­o­graf­ske po­za­di­ne. No dvi­je ili tri na­tu­knu­te le­zbij­ske lju­ba­vi ne­ka­ko naj­bo­lje sa­ži­ma­ju otvo­re­nost pri­ča, ko­je po ni­če­mu ni­su “stra­ight”. One su ne­o­če­ki­va­ne, mo­gu do­ći iz naj­ne­o­bi­čni­jih ku­te­va, ili se pre­no­si­ti na bu­du­će ge­ne­ra­ci­je. Tu je mo­žda naj­ge­ni­jal­ni­ja pri­ča o oče­vom “mi­ra­zu”.

“­Otac me pri­je smr­ti po­du­čio ­svom ra­du pr­sti­ju. Ka­ko ba­ra­ta da za­do­vo­lji že­nu”, pri­ča je­dna dru­ga ju­na­ki­nja. Re­kao je da ne zna ho­će li od to­ga ima­ti ko­ri­sti kad je i sa­ma že­na, ali to je sve što mo­že da­ti u mi­raz... sve­u­ku­pno “dva­na­est taj­nih za­hva­ta”...

To pre­noš­enje obi­telj­skog za­na­ta na sli­je­de­će ko­lje­no otva­ra mo­gu­ćnost je­dne stra­stve­ne le­zbij­ske ve­ze: “Baš ćeš ja­ko usre­ći­ti ne­ku že­nu”, ka­že ­otac. No “mi­raz”, a s ­njim po­ten­ci­jal­na lju­bav, mo­ra­ju če­ka­ti sli­je­de­ću ge­ne­ra­ci­ju. Ju­na­ki­nja ne ko­ri­sti vješti­nu, ali se na­da da će “je­dnog da­na ne­kog upo­zna­ti i da ću mu ro­di­ti ­kćer i da ću joj pre­ni­je­ti sve što je on me­ne na­u­čio!”.
Dragan Jurak

Λ VRH

Prebaci se na:

Copyright © Jutarnji List. Sva prava pridržana.