Oluja: Nepoznati junaci

Objavljeno: 03.08.2008


1. Andrija Živković: Kovač koji je u ratu postao topnik

SLA­VON­SKI BROD -  An­dri­ja Živ­ko­vić (1967.) iz Ra­stušja, je­dan je od onih skro­mnih lju­di ko­ji je pri­je ra­ta ži­vio mi­ran obi­telj­ski ži­vot ra­de­ći kao ko­vač u Đu­ri Đa­ko­vi­ću. Ka­da je po­sta­lo ja­sno da bez bor­be ne­će bi­ti ni­ti Hr­vat­ske, osta­vio je su­pru­gu i kćer Ma­ri­nu, mir­no Ra­stušje, ro­dno mje­sto pje­sni­ka Dra­gu­ti­na Ta­di­ja­no­vi­ća, i pri­stu­pio je­di­ni­ci spe­ci­jal­ne po­li­ci­je PU brod­sko-po­sav­ske.

Prošao je te­re­ne od Ba­no­vi­ne, Ve­le­bi­ta, Sla­vo­ni­je kao i oslo­bo­di­la­čke akci­je Blje­sak, Olu­ja i Lje­to '95., a u me­đu­vre­me­nu je po­stao za­po­vje­dni­kom Ra­ke­tno to­pni­čke bi­tni­ce Spe­ci­jal­ne je­di­ni­ce PU brod­sko-po­sav­ske. Čim je rat završio i Hr­vat­ska oslo­bo­đe­na do­bio je si­na Fi­li­pa (13) i kćer An­dreu (2,5 go­di­ne). Ostao je akti­van u po­li­ci­ji gdje ra­di kao in­stru­ktor in­ter­ven­tne je­di­ni­ce PU brod­sko-po­sav­ske.

- Naša Ra­ke­tno-to­pni­čka bi­tni­ca bro­ja­la je 36 lju­di i iza se­be smo ima­li niz ra­tnih dje­lo­va­nja i isku­sta­va. Ima­li smo akci­ju Blje­sak gdje smo od­ra­di­li do­bar po­sao, a to isku­stvo nam je do­bro došli u Olu­ji. Bi­li smo sta­ci­o­ni­ra­ni na Ve­le­bi­tu, ispod Sve­tog br­da, a u svom sa­sta­vu ima­li smo dva RAK-a (višeci­je­vni ra­ke­tni lan­se­ri ), šest teških mi­no­ba­ca­ča od 120 mm i 8 mi­no­ba­ca­ča od 82 mm. Se­da­mna­est da­na pri­je Olu­je iz ba­ze Še­pu­ri­ne pre­ba­če­ni smo na Ve­le­bit, a dva da­na pri­je upo­zna­ti smo s akci­jom Olu­ja. Do­bi­li smo pre­ci­zne za­po­vi­je­di, a ve­čer uo­či akci­je lju­di su bi­li sre­tni što će na­po­kon za­po­če­ti akci­ja oslo­bo­đe­nja oku­pi­ra­nog di­je­la Hr­vat­ske. U ju­tro 4. ko­lo­vo­za 1995. po­če­li smo dje­lo­va­ti po Lo­vin­cu i Me­tku i se­dam pu­ta smo mi­je­nja­li po­lo­ža­je jer su nas ten­ko­vi­ma tu­kli iz obro­va­čke Tvor­ni­ce gli­ni­ce. Pra­ti­li smo pješaštvo i na pu­tu do odašilja­ča Če­la­vac gdje su Sr­bi pru­ža­li jak otpor. To­pni­čku po­tpo­ru da­va­li smo svim po­stroj­ba­ma ko­je su to od nas tra­ži­le. Dru­gog da­na Olu­je, na­kon što su pro­bi­je­ni nji­ho­vi re­do­vi, spu­sti­li smo se s Ve­le­bi­ta na po­dru­čje Gra­ča­ca i ta­da nam je ra­njen Jo­sip Jer­ko­vić iz Za­du­bra­vlja, ali na sre­ću po­gi­nu­lih ni­smo ima­li. Ka­da smo se spusti­li u Gra­čac i ka­da je bi­lo ja­sno da sve nji­ho­ve li­ni­je u ra­su­lu jer smo na­di­ra­li iz svih pra­va­ca, po­tre­be za to­pni­čkim dje­lo­va­nje više ni­je bi­lo - ka­že An­dri­ja. Pješaštvo su pra­ti­li sve do gra­ni­ce s BiH, a na­kon to­ga su su­dje­lo­va­li i u čišće­nju Pe­tro­ve Go­re od če­tni­ka ko­ji ni­su uspje­li po­bje­ći. (
Želj­ko Mu­že­vić/EPE­HA)

Pripadnici Raketno-topničke bitnice PU brodsko-posavske nakon što su drugog dana Oluje s Velebita sišli u Gračac. Živković stoji peti u gornjem redu   

2. Nino Musulin: Sa zapovjednikom do posljednjeg trena
PE­TRI­NJA  - Ra­tni put umi­ro­vlje­no­ga na­tpo­ru­čni­ka Ni­ne Mu­su­li­na obi­lje­žen je dvoj­ka­ma. Od ruj­na 1991. pa do kra­ja Do­mo­vin­skog ra­ta pri­pa­dnik je 2. gar­dij­ske bri­ga­de „Gro­mo­vi“, je­dne od na­je­li­tni­jih po­stroj­bi HV-a. Ti­je­kom ra­ta dva­put je ra­nja­van. Pr­vi put teško je ozli­je­đen na po­dru­čju Li­vna, a dru­gi put lakše u akci­ji Olu­ja. Do 1993. bio je u izvi­đa­čkoj di­ver­zant­skoj sa­tni­ji, na­kon če­ga po­sta­je po­mo­ćnik za oba­vještaj­ne po­slo­ve 2. pješačke boj­ne i de­sna ru­ka po­koj­no­ga le­gen­dar­nog za­po­vje­dni­ka „Gro­mo­va“ pu­ko­vni­ka Pre­dra­ga Ma­ta­no­vi­ća ko­je­ga se i da­nas s no­stal­gi­jom pri­sje­ća.

- Ma­ta­no­vić je bio je­dan od za­po­vje­dni­ka ko­ji je do po­slje­dnjeg tre­nu­tka bio uz svo­ju voj­sku. On je istin­ski he­roj Do­mo­vin­skog ra­ta ko­ji, na ža­lost, ni­je više s na­ma. Bio sam s njim ka­da je ra­njen, ka­zao nam je 41-go­dišnji umi­ro­vlje­ni na­tpo­ru­čnik Mu­su­lin. Pu­ko­vnik Ma­ta­no­vić stra­dao je pr­vog da­na „Olu­je“ u Mošće­ni­ci za vri­je­me pro­bo­ja pre­ma Pe­tri­nji.

- Pr­vo je ra­njen snaj­pe­rom u de­snu ru­ku. Pre­vi­li su ga i on je s na­ma na­sta­vio da­lje. Sli­je­dio je jak ne­pri­ja­telj­ski ar­ti­lje­rij­ski na­pad te smo se sklo­ni­li u obli­žnju ku­ću. Pa­la je gra­na­ta či­ji je ge­ler po­go­dio pu­ko­vni­ka u pr­sa. Odnio sam ga do sa­ni­tet­skog vo­zi­la i to je bio po­slje­dnji put da sam ga vi­dio ži­vog. Na ža­lost, dru­go ra­nja­va­nje ni­je pre­ži­vio, pri­sje­ća se do­ga­đa­ja Ni­no Mu­su­lin, ko­ji u mi­ro­vi­ni da­ne pro­vo­di u lo­vu ili u društvu pče­la. Do­nio nam je ne­ko­li­ko fo­to­gra­fi­ja iz da­na po­no­sa i sla­ve, a ka­že da ih ne­ma mno­go jer nje­go­vi de­čki ni­su išli na ra­tište sli­ka­ti se. Uspo­me­ne s bo­jišta Ba­no­vi­ne, du­bro­va­čkog za­le­đa, bo­san­ske Po­sa­vi­ne, Li­ke, Li­vna, Ku­pre­sa kao i akci­je Olu­ja na­la­ze se u nje­go­vim mi­sli­ma kao i svi nje­go­vi stra­da­li su­bor­ci. (
Sanja Blažević/EPEHA)

U Oluji je  Musulin (na slici drugi slijeva) bio do zadnjeg trena sa zapovjednikom Matanićem koji je poginuo prvog dana akcije  

3. Dr. Oriano Bulić: U Oluji smo operirali bez anestezije
PULA - Dr. Oriano Bulić je od prije desetak dana specijalist interne medicin. Dok go­vo­ri o da­ni­ma ko­je je prošla nje­go­va sa­ni­tet­ska po­stroj­ba "Mr­vin­ci", či­ji je bio za­po­vje­dnik, ti­je­kom  Do­mo­vin­skog ra­ta i za vri­je­me Olu­je, uvi­jek spo­mi­nje svo­je ko­le­ge, ne že­le­ći isti­ca­ti se­be. “Mr­vin­ci” su 5. ko­lo­vo­za 1995. uspje­li sa­ni­tet­skim vo­zi­lom pr­vi pre­ko Li­čkog Pe­tro­vog Se­la i Že­rja­ve sti­ći do Bi­ha­ća, uspo­sta­vlja­ju­ći ve­zu s ta­mošnjom bol­ni­com, gdje se u kraj­nje ne­ljud­skim uvje­ti­ma spašava­lo ra­nje­ne, ope­ri­ra­ju­ći ih bez ane­ste­zi­je. "Naša sa­ni­tet­ska eki­pa naj­više je zbri­nu­la ra­nje­nih i mr­tvih. U sa­mo je­dnom da­nu, pod da­no­no­ćnom ne­pri­ja­telj­skom palj­bom, uspje­li smo izvu­ći 40-ak lju­di, što ra­nje­nih, što mr­tvih. Mo­ja eki­pa ni­ka­da slu­žbe­no ni­je pri­mi­la ra­tno odli­čje, prem­da su svi nje­zi­ni čla­no­vi bi­li istin­ski ra­tni he­ro­ji. Uo­pće ni­smo ra­zmišlja­li o svo­jim ži­vo­ti­ma jer nam je je­di­ni cilj bio spa­si­ti sva­ki ljud­ski ži­vot" isti­če dr. Bu­lić.

Na­kon Bi­ha­ća dr. Ori­a­no Bu­lić vra­tio se u pul­sku bol­ni­cu. Na ju­žnom bo­jištu iznad Du­bro­vni­ka, ti­je­kom spašava­nja ra­nje­ni­ka 1992. godine bio je ra­njen u no­gu i ru­ku.

Bo­li ga što je nje­gov su­bo­rac, vo­zač Zvje­zdan Bo­žić, na­kon ra­ta di­gao ru­ku na se­be, a  ni­je pro­glašen he­ro­jem Do­mo­vin­skog ra­ta, prem­da je to za­slu­žio. Fran­ko Ivić obo­lio je od PTSP-a, da­nas  skro­mno ži­vi umi­ro­vlje­ni­čke da­ne, Šan­dor Sla­cki je i da­nas  in­že­njer ra­di­o­lo­gi­je u pul­skoj bol­ni­ci, nje­gov brat Ka­rolj ra­di u osi­gu­ra­nju Pred­sje­dni­ka RH,  Bran­ko Vo­di­ne­lić, na­rušena zdra­vlja i s egzi­sten­ci­jal­nim pro­ble­mi­ma, po­vu­kao se u sa­mo­ću, Ve­dran  San­drić, ostavši bez po­sla, za­hva­lju­ju­ći in­ter­ven­ci­ji dr. Bu­li­ća, ra­di na pul­skom gro­blju i dovršava zbir­ku po­e­zi­je. Ve­ći­na njih su ti­pi­čni, kako kaže naš sugovornik, stradalnici Domovinskog rata.

Dr. Bulić je PTSP liječio "štrebanjem" za specijalizaciju.
( Branka Žužić/EPEHA)

S članovima svoje sanitetske postrojbe Mrvinci dr. Bulić (prvi slijeva) prošao je sva ratišta
 

4. Jesenko Barić: Probijali smo prve crte bojišta

RIJEKA - S ne­pu­nih 30 go­di­na Ri­je­ča­nin Je­sen­ko Ba­rić kre­nuo je bra­ni­ti svoj kraj, uzeo je pušku u ru­ke te po­stao je­dan od do­bro­vo­lja­ca kao član ri­je­čke 111. bri­ga­de Zbo­ra na­ro­dne gar­de. Te 1991. go­di­ne bo­rio se na li­čkim ra­tišti­ma, izgu­bio su­bor­ce či­ja ime­na spo­mi­nje s ve­li­kim pošto­va­njem, a go­di­nu ka­sni­je “ski­nuo” se ka­ko bi za­sno­vao obi­telj. Ože­nio se ro­dio mu i sin, no ‘93. se vra­ća u voj­sku.

- Pri­stu­pio sam u osmu do­mo­bran­sku pu­ko­vni­ju i Olu­ju  sam prošao kao za­po­vje­dnik pr­ve boj­ne te pu­ko­vni­je- pri­ča nam Je­sen­ko isti­ču­ći ka­ko do­brog za­po­vje­dni­ka či­ne izvr­sni voj­ni­ci.

- Dio po­stroj­be kre­nuo je iz se­la Ko­sinj pre­ma Ra­mlja­ni­ - ma. Bi­lo je to 4. ko­lo­vo­za u pet uju­tro i bi­li smo u sa­sta­vu onih ko­ji su bi­li za­du­že­ni za pro­boj pr­ve cr­te bo­jišni­ce. Na­pa­da­li smo pre­ma Tu­ranj­skom po­lju i osvo­ji­li to po­dru­čje do 18 sa­ti. Dru­gi dio po­stroj­be bio je u akti­vnoj obra­ni isto­čnog di­je­la Go­spi­ća. Ina­če, tog pr­vog da­na Olu­je, pod pr­vim je gra­na­ta­ma po­gi­nuo na­čel­nik sa­ni­te­ta dr. Ju­ri­ca Iv­ko, ne­ka se zna da su i li­je­čni­ci bi­li na pr­vim cr­ta­ma- go­vo­ri nam te na­sta­vlja ka­ko je po­stroj­ba dru­gog da­na na­sta­vi­la ne­pre­do­va­ti.

-Tre­ćeg da­na izvršili smo svo­ju bor­be­nu za­da­ću i isto­vre­me­no s Pr­vom gar­dij­skom bri­ga­dom izbi­li na Pli­tvi­ce- sje­ća se Ba­rić ne kri­ju­ći po­nos.

Pri­ča nam i ka­ko je nje­go­va “osma” u pu­nom sa­sta­vu ima­la 2583 voj­ni­ka, na po­ziv su se oda­zva­li ama baš svi, a došli su čak i ra­nje­ni­ci. Dva su čo­vje­ka, Opa­tij­ce, izgu­bi­li na­kon akci­je, ubi­je­ni su 16. ko­lo­vo­za.

Je­sen­ko Ba­rić i da­nas, kao i pri­je ra­ta ra­di u T-co­mu na istom po­slu no “po­kri­va” ve­ći te­ri­to­rij. Vo­di­telj je te­ren­ske gru­pe za isto­čni dio Ri­je­ke, oto­ke i ko­pno do Ja­blan­ca, a na­kon ra­ta ni­je isko­ri­stio ni je­dnu po­vla­sti­cu za bra­ni­te­lje.

Sa su­pru­gom i si­nom ži­vi u 39 če­tvor­nih me­ta­ra grad­skog sta­na. Je­di­na že­lja ve­za­na uz  bra­ni­telj­ske da­ne jest da se u Ri­je­ci osnu­je klub pri­pa­dni­ka 8. do­mo­bran­ske pu­ko­vni­je i po­zi­va sve pri­pa­dni­ke da se ja­ve. (
Iva Ba­len/EPE­HA)

Barić (desno) sa zapovjednikom protuoklopnog voda 8. domobranske pukovnije Valentinom Česnikom; snimljeni su na rijeci Uni, nakon Oluje, na ostacima mosta koji je neprijatelj srušio samo nekoliko minuta prije dolaska izvidnice
 

5. Denis Ikić: Odmah smo pričali o normalnom životu
ZADAR - Sve da­ne na ra­tištu, a po­se­bno da­ne pro­ve­de­ne u akci­ji Olu­ja, ui­sti­nu sam, una­toč stra­hu i osta­lim te­go­ba­ma, osje­ćao kao da­ne po­no­sa i sla­ve. Bio sam stu­dent kad smo oslo­ba­đa­li za­dar­sko za­le­đe.

Svi smo bi­li svje­sni da smo dio ne­čeg gran­di­o­znog i da je sva­ki ‘kotačić’ naših po­stroj­bi vr­lo va­žan, a Olu­ja je zna­či­la okon­ča­va­nje ago­ni­je i po­če­tak nor­mal­nog ži­vo­ta - ka­že 41-go­dišnji Za­dra­nin De­nis Ikić, ko­ji je u rat na po­dru­čje No­vi­gra­da kod Za­dra kre­nuo kao stu­dent tre­će go­di­ne za­gre­ba­čkog Agro­nom­skog fa­kul­te­ta. Ka­da je kre­nuo u Olu­ju, već je bio ože­njen i imao kćer.

   - U Olu­ji sam bio pri­pa­dnik Dru­ge boj­ne 112. bri­ga­de. Bio sam obi­čan voj­nik, sa stroj­ni­com u ru­ka­ma, pre­la­zi­li smo cr­tu ra­zgra­ni­če­nja oko min­skih po­lja na po­dru­čju Pri­dra­ge. Na­kon Olu­je išli smo u akci­ju u Bo­snu. Ta­mo smo svi po­če­li ra­zgo­va­ra­ti o nor­mal­nom ži­vo­tu ko­ji nas če­ka u Za­dru - ka­že De­nis ko­ji je da­nas za­po­slen kao taj­nik u Go­spo­dar­skoj ko­mo­ri u Za­dru. (
La­da Kal­me­ta/EPE­HA)

U rovu sa suborcem (desno).

U Oluji je Denis bio običan vojnik i prelazio crtu razgraničenja oko minskih polja kod Pridrage  

 

6. Mi­lan Ma­lo­ča: Oslobodio rodno mjesto Kijevo
KNIN - Po­no­san sam na Olu­ju i na sve dru­ge po­bje­de hr­vat­ske voj­ske u Do­mo­vin­skom ra­tu, ko­je ni­kad ne smi­je­mo za­bo­ra­vi­ti. Kad bih po­no­vno mo­rao pro­la­zi­ti svoj ra­tni put, ništa ne bih mi­je­njao - ka­že Mi­lan Ma­lo­ča, 42-go­dišnji umi­ro­vlje­ni pu­ko­vnik HV-a iz Ki­je­va, ko­ji se sa svo­jim su­bor­ci­ma spre­ma obi­lje­ži­ti 13. oblje­tni­cu Olu­je u sve­ča­nom mi­mo­ho­du hr­vat­skih bra­ni­te­lja u Kni­nu.

Ma­lo­ča je ži­vio mir­nim ži­vo­tom u Ki­je­vu, na­dao se za­po­sle­nju na­kon završetka Više eko­nom­ske ško­le u Spli­tu, a ni na kraj pa­me­ti ni­je mu bi­lo da će ci­je­li ra­dni vi­jek pro­ve­sti u voj­noj uni­for­mi. Čim su po­če­le ba­ri­ka­de i sr­pska po­bu­na na knin­skom i ki­jev­skom po­dru­čju, Mi­lan ni­je dva pu­ta ra­zmišljao da se pri­klju­či hr­vat­skim re­dar­stve­ni­ci­ma.

- Upra­vo 5. ko­lo­vo­za 1990. go­di­ne otišao sam u Za­greb u Voj­no-po­li­cij­sku aka­de­mi­ju, a na­kon završene obu­ke pri­pa­dnik sam spe­ci­jal­ne po­stroj­be MUP-a Tuška­nac. Tri mje­se­ca bio sam u oso­bnoj pra­tnji ta­dašnjeg mi­ni­stra obra­ne RH Mar­ti­na Špe­ge­lja - pri­sje­ća se Ma­lo­ča.

Ka­sni­je se pri­klju­čio 4. gar­dij­skoj bri­ga­di ZNG-a s ko­jom obi­la­zi ra­tišta u za­le­đu Dal­ma­ci­je. Do ko­lo­vo­za 1994. bio je za­mje­nik za­po­vje­dni­ka Knin­ske boj­ne, a ta­da pre­la­zi u za­po­vje­dništvo 126. sinj­ske bri­ga­de. Od akci­je Zi­ma 94 do kra­ja ra­ta Ma­lo­ča osta­je za­po­vje­dnik 1. boj­ne 126. bri­ga­de, s ko­jom je su­dje­lo­vao i u Olu­ji.

- Dje­lo­va­li smo na prav­cu Uništa - Ki­je­vo - Po­la­ča, a li­je­vi su­sjed bi­la nam je 7. va­ra­ždin­ska gar­dij­ska bri­ga­da. U Ki­je­vo smo ušli 5. ko­lo­vo­za 1995. nešto pri­je de­set sa­ti, gdje smo do­če­ka­li i vi­jest o oslo­bo­đe­nju Kni­na - sje­ća se Ma­lo­ča.

U pu­stom ro­dnom Ki­je­vu do­če­ka­le su ih za­pa­lje­ne i po­rušene ku­će, no  bi­li su sre­tni što su se vra­ti­li do­ma.

- Osje­ćao se za­nos i slo­bo­da. Da­nas je Ki­je­vo obno­vlje­no, ra­tne ra­ne su za­ci­je­li­le, a je­di­na je za­mjer­ka što ima ma­lo lju­di u se­lu - ka­že Mi­lan ko­ji  ži­vi na re­la­ci­ji Ki­je­vo - Knin.

Na­kon Olu­je ostao je u dje­la­tnom sa­sta­vu HV-a, a pri­je dvi­je go­di­ne umi­ro­vljen je u či­nu pu­ko­vni­ka. Ože­nio se i sa su­pru­gom Ta­tja­nom po­di­že če­tve­ro dje­ce, če­ka da­ro­vni­cu za dr­ža­vni stan u Kni­nu u ko­jem ži­vi već 13 go­di­na.

- Na­sto­jim se ma­ksi­mal­no so­ci­ja­li­zi­ra­ti u Kni­nu, gdje sam je­di­ni ži­vu­ći umi­ro­vlje­ni pu­ko­vnik pješaštva - ka­že Ma­lo­ča.

Pred­sje­dnik je Udru­ge bra­ni­te­lja Knin­ske boj­ne, ko­ji se sva­ke go­di­ne oku­plja­ju na Di­na­ri sla­ve­ći oblje­tni­cu po­stroj­be. ( Živana JU­RAS/EPE­HA)

Nekoliko dana uoči Oluje u pripremi akcije sa suborcima iz 126. brigade (Maloča je u sredini)    

7. Ivica Grbić: Čistili smo teren prema Golubiću
DUBROVNIK - Kada je krenula akcija Oluja u kojoj je su­dje­lo­vao kao pri­pa­dnik 4. gar­dij­ske bri­ga­de, ta­da 32-­go­dišnji Ivi­ca Gr­bić iz Žu­pe du­bro­va­čke kod kuće je osta­vio su­pru­gu Đur­đi­cu i šesto­mje­se­čnog sin­či­ća.  Ne­ma u nje­mu ni ka­pi gor­či­ne, ia­ko je na­kon 13 go­di­na slu­že­nja do­mo­vi­ni kroz du­bro­va­čku 163. bri­ga­du, po­tom dje­la­tnu 4. gar­dij­sku te slu­žbo­va­nje u Ure­du za obra­nu, pro­glašen viškom ko­ji se našao na popisu za - otkaz.

Tro­ji­ci svo­jih si­no­va, od ko­jih su naj­mla­đe­mu tri go­di­ne, ispri­čat će s vre­me­nom, ka­že, svo­ju ra­tnu pri­ču. Akci­ju Olu­ja u ko­joj je su­dje­lo­vao kao dje­la­tni pri­pa­dnik 4. gar­dij­ske bri­ga­de pam­ti po izni­mnoj pri­pre­mlje­no­sti. Nje­go­va boj­na ni­je išla u Knin, bi­li su za­du­že­ni za čišće­nje te­re­na pre­ma Go­lu­bi­ću, sre­dištu spe­ci­jal­ne po­li­ci­je Re­pu­bli­ke Sr­pske, pa da­lje pre­ma Sr­bu. Te­ren je bio za­ht­je­van i opa­san, no izgu­bi­li su sa­mo je­dnog čo­vje­ka ko­je­mu je pu­ca­no u le­đa iz je­dne od ku­ća. (
Lidija Crnčević )

8. Vedran Kovačević: U rat kao jedva punoljetan
DUBROVNIK - Kad se susretnem sa suborcima, ne pričamo o ratu. Razgovaramo o sadašnjosti. Ako se i prisjetimo ratnih dana, onda su to većinom nekakve anegdote  - kaže tridesetdvogodišnji Vedran Kovačević, voditelj zaštitarske službe u grupaciji Jadranski luksuzni hoteli. U Domovinski rat je krenuo mlad, kao golobradi mladić od nepunih osamnaest godina, koliko je imao kada je započela Oluja, u kojoj je sudjelovao kao minobacačka potpora pješaštvu u okolici Knina. Tada je iza sebe imao završenu Ugostiteljsku školu i nekoliko mjeseci rada u Hotelu Libertas. Krasio ga je i sportski duh kojega je izgradio kao odličan atletičar.

- Zbog godina su me jedva primili u 4. gardijsku brigadu, ali bilo je to vrijeme kada se ‘gledalo kroz prste’ nekome tko je bio na pragu punoljetnosti - navodi Kovačević. Roditelji su bili u šoku kada su im obojica sinova, Vedran i njegov tri godine stariji brat Đuro, tada dvadesetjednogodišnjak, krenuli na put hrvatskih branitelja. Zapovjednici im nisu dozvolili da se bore u istoj postrojbi.

- To se pokazalo kao ispravan potez, jer mi je brat teško ranjen u jednoj akciji prije Oluje. Trenuci u kojima sam roditeljima trebao javiti da je ranjen te ih uvjeravati da će preživjeti najteži su mi u životu dosad - kazao je Vedran. To ga nije pokolebalo, s 4. gardijskom je kao potpora s minobacačem ‘krčio’ put zapadno od Knina, u vrijeme akcije Oluja. Vojničku uniformu je skinuo 2003. godine.

- Bio sam profesionalni vojnik i na to danas gledam kao na čast. Nikada mi nije palo na pamet pokrenuti postupak umirovljenja niti sam želio medicinsku dokumentaciju kojom bih mogao steći privilegije. Nakon vojničkih dana vratio sam se u Dubrovnik i trebalo mi je, iskreno, određeno vrijeme da se priviknem na civilni način života. Zadovoljan sam poslom, imam djevojku s kojom sam u ozbiljnoj vezi, živim  s planovima za budućnost i prošlošću iza sebe - kaže Kovačević.
( Lidija Crnčević )

Jedva punoljetni Vedran u rat je otišao s tri godine starijim bratom. Zapovjednici nisu dopuštali
da se dva brata bore na istom bojištu. Na slici (u sredini) sa suborcima na jednom od položaja 

 

9. Ivica Franić Srna: U euforiji ja sam patio za Vukovarom
VUKOVAR - Ulazak u Knin bila je euforija, kod svih branitelja prevla­da­le su emocije. I me­ne su ‘pukle’, ali ja sam toga da­na 1995. godine patio za svo­jim Vukovarom. Želio sam ući i u svoj grad - prisjeća se Ivica Franić, Vukovarac koji je prije 13 godina, u odori profesionalnog hrvatskog vojnika, i sam bio sudionik akcije Oluja.

Nakon pakla Vukovara, iz kojeg se 1991. spasio u proboju, ponijevši i ratni nadimak Srna, završio je u Zapovjedništvu Zbornog područja Split pa je na teren 5. kolovoza 1995. krenuo iz smjera Sinja.

- U okršaj s neprijateljem upali smo pred tunelom kod sela Biskupija nadomak Kninu, zarobili im jednu grupu, poslije i drugu te ih do večeri predali vojnoj policiji u kninski zatvor - kaže Srna te dodaje da je među nekoliko kamiona “krajinske” arhive u podrumu netom napuštene kninske vojarne pronašao iskaznicu MUP-a Roberta Zadre poginulog 1992. na kupreškom ratištu, sina legendarnog vukovarskog zapovjednika Blage Zadre s Trpinjske ceste. Iz Knina nema fotografije, sjeća se samo boce Jelen piva.

To što je bio sudionik desetak “olujnih” sati ratnik Srna - kojem je Arkan 1991. prijetio da će od njega praviti srneći paprikaš - ponosan je jednako kao i na dane obrane Vukovara jer, kaže, da se ne ponosi onim što je činio, “otišao bih k vragu”.

- Nisam htio imati taj PTSP, tako sam odlučio iako je bilo teških i kriznih trenutaka - priznaje Franić. Njegov se život nastavio u Vukovaru, u iznova sagrađenoj kući na Mitnici i na Dunavu.
(Sanja Butigan/EPEHA )

Ova fotografija snimljena je 5. kolovoza 1995., za vrijeme akcije Oluja. Srna je treći slijeva
 

10. Karlo Pezelj: U vrijeme Oluje ne mogu spavati
GOSPIĆ - Sje­ća­nje na Olu­ju ure­za­no mi je u pam­će­nje, pa sva­ke go­di­ne u isto vri­je­me ne­ko­li­ko no­ći ne mo­gu spa­va­ti. Ta­da vra­ćam film naj­va­žni­jih da­na u mom ži­vo­tu. Po­no­san sam što sam bio su­di­o­nik oslo­ba­đa­nja svo­je ze­mlje - re­ći će Kar­lo Pe­zelj (52) iz Go­spi­ća, da­nas umi­ro­vlje­ni po­ru­čnik 9. GBR HV-a, ko­ji je u voj­noj akci­ji Olu­ja imao spe­ci­fi­čan za­da­tak - odr­ža­va­nje ten­ko­va na tvr­doj li­čkoj bo­jišni­ci.

- Imao sam za­da­tak sa svo­jih pet obu­če­nih lju­di u što kra­ćem ro­ku vra­ti­ti na bo­jište tenkove koje je neprijatelj onesposobio. Sedam tenkova je stradalo i brzo smo ih popravili - prisjeća se Pezelj, koji kaže da nikada neće zaboraviti kada je na početku akcije BVP pogodila četnička zolja, od koje su tri vojnika iz Rijeke u borbenom vozilu poginula.

 - Neću nikada zaboraviti kada je naša artiljerija toga jutra zapucala, mi smo pljeskali i međusobno si čestitali od sreće jer smo jedva čekali taj dan.

Jedan mi je suborac govorio: ‘Bit će krvavo, ali imat ćemo slobodnu domovinu’ - ispričao je Karlo Pezelj . Željko Popović/EPEHA)


Luka Bakota: U oštrim borbama prsa u prsa
OSIJEK - Hr­vat­ski dra­go­vo­ljac Lu­ka Ba­ko­ta, da­nas 55-go­dišnji umi­ro­vlje­ni po­ru­čnik Hr­vat­ske voj­ske, je­dan je od ri­je­tkih Sla­vo­na­ca ko­ji su su­dje­lo­va­li u bor­be­nim akci­ja­ma Olu­je i oslo­ba­đa­nju Kni­na.

- Bio sam dio 114. split­ske bri­ga­de ko­joj sam se pri­klju­čio na po­ziv za­po­vje­dni­ka Mar­ka Ske­je. Naša po­stroj­ba bi­la je na br­du kod Gra­ho­va gdje se na­la­zio i gla­vni sto­žer, a to je uje­dno bio i naj­te­ži po­tez za pro­bi­ja­nje jer je ri­ječ o pra­voj di­vlji­ni, prašumi - ka­že Ba­ko­ta, ko­ji je u Osi­je­ku ta­da osta­vio 18-go­dišnju kćer Anu, 14-go­dišnjeg si­na Iva­na i da­nas bivšu su­pru­gu Dra­gi­cu.

- Ni­sam ta­da ra­zmišljao o po­slje­di­ca­ma, a i da­nas ka­da se sje­tim tog do­ba ja­vlja se sa­mo po­nos i sre­ća što sam imao pri­vi­le­gi­ju bi­ti izra­vni su­di­o­nik Olu­je.

Bi­la je to po­vi­je­sna akci­ja ko­ja nas je sve po­di­gla i to je nešto što je za me­ne i iznad ži­vo­ta - pri­ča Ba­ko­ta, ko­ji o bor­ba­ma u Olu­ji ne vo­li pu­no pri­ča­ti.

Sa­mo će kra­tko re­ći da su pr­vo­ga da­na pro­bo­ja osvo­ji­li 10 ki­lo­me­ta­ra pro­sto­ra i da su bor­be bi­la pra­kti­čki pr­sa u pr­sa. Vr­lo br­zo na­kon Olu­je, u ruj­nu 1995. po­ru­čnik Ba­ko­ta umi­ro­vljen je, a da­nas ži­vi sam u ku­ći po­koj­nih ro­di­te­lja. Još je je­dnom po­stao otac i ima 4-go­dišnju kćer. Slo­bo­dno vri­je­me i uspo­me­ne iz ra­ta no­si sa so­bom na Dra­vu i Du­nav. (Nikola Patković/EPEHA)


Zoran Buzdovačić: Knin i danas vidim kao u Oluji
SPLIT - Ra­no ju­tro če­tvr­tog da­na ko­lo­vo­za 1995. go­di­ne, ta­da 30-go­dišnji Zo­ran Bu­zdo­va­čić, za­je­dno sa svo­jim su­dru­go­vi­ma iz 4. gar­dij­ske bri­ga­de, kre­nuo je s Di­na­re pre­ma Kni­nu. Cilj je bio do­ći do Cr­nog Lu­ga i Gra­ho­va i osi­gu­ra­ti po­za­din­ski dio de­snog kri­la, ka­ko bi se mo­glo kre­nu­ti u oslo­ba­đa­nje po­dru­čja.

- Pr­vi put u po­vi­je­sti ra­to­va­nja na na­dmor­sku vi­si­nu od više od ti­su­ću me­ta­ra izve­de­na je ci­je­la ten­kov­ska bri­ga­da, pr­vi put je lo­gi­sti­ka bri­ga­de bi­la na pr­voj cr­ti bo­jišta - prisjeća se Zo­ran.

Ka­že da se ni­je mo­gao ra­do­va­ti oslo­bo­đe­nju svo­jeg ro­dnog gra­da jer je pod na­po­rom, ka­ko tje­le­snim, ta­ko i psi­hi­čkim, bio spo­so­ban mi­sli­ti sa­mo na sbe i onog do se­be i na  izvršenje za­da­tka. Še­stog je da­na ko­lo­vo­za ušao u Knin - prošeta­o se do­bro po­zna­tim uli­ca­ma svo­jeg dje­tinj­stva.

- Pra­zan, pust grad, bio je to ne­ki dru­gi, me­ni stran pro­stor, i da­nas ka­da do­đem u Knin ne­mam u se­bi sli­ku gra­da pri­je ra­ta, već upra­vo ona­kvog ka­kvog sam ga vi­dio u Olu­ji - tu­žan je Bu­zdo­va­čić jer još ne zna ka­ko je bi­lo mo­gu­će da nje­go­vi škol­ski ko­le­ge pu­ca­ju po nje­mu. Zo­ran, ia­ko fo­to­graf po zva­nju, ne­ma svo­jih fo­to­gra­fi­ja iz Olu­je.

- Ra­tni­ci ni­su no­si­li fo­to­a­pa­ra­te sa so­bom, ni­smo mi ima­li vre­me­na fo­to­gra­fi­ra­ti se po ču­ka­ma - na­vo­di Zo­ran. (
Milena Budimir/EPEHA)

V. Milavec: Me­đu pr­vi­ma u slo­bo­dnom Kni­nu
VA­RA­ŽDIN, PE­TRI­JA­NEC
- Nje­go­vi si­no­vi no­se ime­na Zvo­ni­mir i Krešimir, u spo­men na dva gra­da, Knin i Ši­be­nik, u ko­ji­ma je ta­ta, ne­ka­dašnji de­čko iz Tr­nskog, po­di­gao za­sta­vu na sta­ru Tvr­đu i odra­dio ve­ći dio ra­tnog pu­ta. Vla­di­mir Mi­la­vec 8. će ko­lo­vo­za pro­sla­vi­ti 46. ro­đen­dan i sa­da 13. oblje­tni­cu akci­je Olu­ja u ko­joj je kao ča­snik HV-a, pri­pa­dnik 1. boj­ne 7. gar­dij­ske bri­ga­de, me­đu pr­vi­ma ušao u Knin i dr­žao za­sta­vu Pu­ma vi­so­ko iznad oslo­bo­đe­nog Zvo­ni­mi­ro­va gra­da.

mi­ro­vlje­ni na­tpo­ru­čnik da­nas ži­vi u Pe­tri­jan­cu kraj Va­ra­ždi­na, sa su­pru­gom i nje­zinim ro­di­te­lji­ma, s mi­ro­vi­nom od 5,5 ti­su­ća ku­na. Olu­ja je sa­mo je­dna od akci­ja u nje­go­vu 11 go­di­na du­gom sta­žu u Oru­ža­nim sna­ga­ma RH.

Na po­če­tku Olu­je bio je za­po­vje­dnik bi­tni­ce 1. boj­ne 7. gar­dij­ske. - U pet uju­tro 4. ko­lo­vo­za kre­nu­la je Olu­ja sa svih pun­kto­va.  Odmah smo naišli na ve­li­ki otpor, ali već slje­de­ći dan u 10 sati mi smo na ten­ko­vi­ma ušli u Knin - prisjeća se. Na po­lo­ža­ju ko­ji su dr­ža­li po­gi­nu­la su dvo­ji­ca pri­ja­te­lja, Mar­tin Se­ge­di i Stje­pan Šaško. 

- Pe­ti ko­lo­vo­za uju­tro po­gi­nuo je Zvon­ko Si­mon. Mi smo ima­li lu­đa­čku sre­ću kad smo ušli u Knin jer su nas tu­kli sa svih stra­na. Ni­smo bi­li svje­sni opa­sno­sti, htje­li smo sa­mo što pri­je oslo­bo­di­ti ulaz u Knin  - na­sta­vlja Mi­la­vec. Ra­njen je 9. ko­lo­vo­za 1995. u Mr­ko­nji­ću dok je s pri­ja­te­lji­ma iz­vla­čio teško ra­nje­nog Ni­ko­lu Pe­ter­li­ća. Po­gi­nuo je mla­dić iz Ze­ni­ca, njih tro­ji­ca su pri iz­vla­če­nju ra­nje­na. Nje­govu pr­vom sinu ta­da je bilo de­vet da­na.

- Tre­nu­tak pri­je nego što ­je na nas pa­la gra­nata iz 120-i­ce, znao sam da nas ne­će pro­mašiti. Mi­slio sam da ni­ka­da ne­ću vi­dje­ti svog si­na - ka­že.

Na­tpo­ru­čnik Mi­la­vec ni­je do­bio odli­čje za ra­nja­va­nje i za su­dje­lo­va­nje u Do­mo­vin­skom ra­tu od pr­vo­ga da­na. No, i bez dva naj­že­lje­ni­ja odli­čja, Vla­di­mir Mi­la­vec istin­ski je he­roj. (Sanja Zegnal/EPEHA)



Broj preporuka: 7

ARHIVA ČLANAKA

Nesvakidašnja avantura Erika Ronera ostavit će sve ljubitelje adrenalina bez daha. Naime, on je baš kao u animiranom filmu 'Up' poletio uz pomoć 90 balona ispunjenih helijem. Pogledajte!

KLJUČ JE U BOJAMA

JESENSKA DOZA ZDRAVLJA Imamo recept za vas: kako da kišne dane ne provedete uspavani?

Što biste rekli kad bismo vam odali recept da vas kraći i kišoviti dani ne uspavaju?

DOBRO JE ZNATI

PREHRANOM PROTIV UMORA Ovo su namirnice koje će ukloniti konstantan osjećaj umora

Budući da živimo ubrzanim tempom nije slučajno da se kod većine ljudi pojavljuje konstantan osjećaj umora koji se zapravo objašnjava kao mehanizam protiv prekomjerne živčane aktivnosti.

SAVJETI STRUČNJAKA

RAZNOLIKA PREHRANA Liječnici: 'Idealan tanjur trebao bi izgledati ovako...'

Čokolada s velikim udjelom kakaovca izvrstan je antioksidanas, a k tome nas čini i sretnima.

hotrss

Opći uvjeti korištenja | Pravila prenošenja sadržaja | Zaštita privatnosti | Pravila komentiranja | Impressum | Kontakt | Oglašavanje

EPH Digital: Jutarnji list | Slobodna Dalmacija | Gloria | Globus | Sportske Novosti | Autoklub | Dom & dizajn | Dobra hrana | Bestseller | Dodo | Dosi | Gorila | LikeCroatia | Gameland | Dubrovacki Vjesnik

WAZ: Der Westen