Oluja: Nepoznati junaci

Objavljeno: 03.08.2008


1. Andrija Živković: Kovač koji je u ratu postao topnik

SLA­VON­SKI BROD -  An­dri­ja Živ­ko­vić (1967.) iz Ra­stušja, je­dan je od onih skro­mnih lju­di ko­ji je pri­je ra­ta ži­vio mi­ran obi­telj­ski ži­vot ra­de­ći kao ko­vač u Đu­ri Đa­ko­vi­ću. Ka­da je po­sta­lo ja­sno da bez bor­be ne­će bi­ti ni­ti Hr­vat­ske, osta­vio je su­pru­gu i kćer Ma­ri­nu, mir­no Ra­stušje, ro­dno mje­sto pje­sni­ka Dra­gu­ti­na Ta­di­ja­no­vi­ća, i pri­stu­pio je­di­ni­ci spe­ci­jal­ne po­li­ci­je PU brod­sko-po­sav­ske.

Prošao je te­re­ne od Ba­no­vi­ne, Ve­le­bi­ta, Sla­vo­ni­je kao i oslo­bo­di­la­čke akci­je Blje­sak, Olu­ja i Lje­to '95., a u me­đu­vre­me­nu je po­stao za­po­vje­dni­kom Ra­ke­tno to­pni­čke bi­tni­ce Spe­ci­jal­ne je­di­ni­ce PU brod­sko-po­sav­ske. Čim je rat završio i Hr­vat­ska oslo­bo­đe­na do­bio je si­na Fi­li­pa (13) i kćer An­dreu (2,5 go­di­ne). Ostao je akti­van u po­li­ci­ji gdje ra­di kao in­stru­ktor in­ter­ven­tne je­di­ni­ce PU brod­sko-po­sav­ske.

- Naša Ra­ke­tno-to­pni­čka bi­tni­ca bro­ja­la je 36 lju­di i iza se­be smo ima­li niz ra­tnih dje­lo­va­nja i isku­sta­va. Ima­li smo akci­ju Blje­sak gdje smo od­ra­di­li do­bar po­sao, a to isku­stvo nam je do­bro došli u Olu­ji. Bi­li smo sta­ci­o­ni­ra­ni na Ve­le­bi­tu, ispod Sve­tog br­da, a u svom sa­sta­vu ima­li smo dva RAK-a (višeci­je­vni ra­ke­tni lan­se­ri ), šest teških mi­no­ba­ca­ča od 120 mm i 8 mi­no­ba­ca­ča od 82 mm. Se­da­mna­est da­na pri­je Olu­je iz ba­ze Še­pu­ri­ne pre­ba­če­ni smo na Ve­le­bit, a dva da­na pri­je upo­zna­ti smo s akci­jom Olu­ja. Do­bi­li smo pre­ci­zne za­po­vi­je­di, a ve­čer uo­či akci­je lju­di su bi­li sre­tni što će na­po­kon za­po­če­ti akci­ja oslo­bo­đe­nja oku­pi­ra­nog di­je­la Hr­vat­ske. U ju­tro 4. ko­lo­vo­za 1995. po­če­li smo dje­lo­va­ti po Lo­vin­cu i Me­tku i se­dam pu­ta smo mi­je­nja­li po­lo­ža­je jer su nas ten­ko­vi­ma tu­kli iz obro­va­čke Tvor­ni­ce gli­ni­ce. Pra­ti­li smo pješaštvo i na pu­tu do odašilja­ča Če­la­vac gdje su Sr­bi pru­ža­li jak otpor. To­pni­čku po­tpo­ru da­va­li smo svim po­stroj­ba­ma ko­je su to od nas tra­ži­le. Dru­gog da­na Olu­je, na­kon što su pro­bi­je­ni nji­ho­vi re­do­vi, spu­sti­li smo se s Ve­le­bi­ta na po­dru­čje Gra­ča­ca i ta­da nam je ra­njen Jo­sip Jer­ko­vić iz Za­du­bra­vlja, ali na sre­ću po­gi­nu­lih ni­smo ima­li. Ka­da smo se spusti­li u Gra­čac i ka­da je bi­lo ja­sno da sve nji­ho­ve li­ni­je u ra­su­lu jer smo na­di­ra­li iz svih pra­va­ca, po­tre­be za to­pni­čkim dje­lo­va­nje više ni­je bi­lo - ka­že An­dri­ja. Pješaštvo su pra­ti­li sve do gra­ni­ce s BiH, a na­kon to­ga su su­dje­lo­va­li i u čišće­nju Pe­tro­ve Go­re od če­tni­ka ko­ji ni­su uspje­li po­bje­ći. (
Želj­ko Mu­že­vić/EPE­HA)

Pripadnici Raketno-topničke bitnice PU brodsko-posavske nakon što su drugog dana Oluje s Velebita sišli u Gračac. Živković stoji peti u gornjem redu   

2. Nino Musulin: Sa zapovjednikom do posljednjeg trena
PE­TRI­NJA  - Ra­tni put umi­ro­vlje­no­ga na­tpo­ru­čni­ka Ni­ne Mu­su­li­na obi­lje­žen je dvoj­ka­ma. Od ruj­na 1991. pa do kra­ja Do­mo­vin­skog ra­ta pri­pa­dnik je 2. gar­dij­ske bri­ga­de „Gro­mo­vi“, je­dne od na­je­li­tni­jih po­stroj­bi HV-a. Ti­je­kom ra­ta dva­put je ra­nja­van. Pr­vi put teško je ozli­je­đen na po­dru­čju Li­vna, a dru­gi put lakše u akci­ji Olu­ja. Do 1993. bio je u izvi­đa­čkoj di­ver­zant­skoj sa­tni­ji, na­kon če­ga po­sta­je po­mo­ćnik za oba­vještaj­ne po­slo­ve 2. pješačke boj­ne i de­sna ru­ka po­koj­no­ga le­gen­dar­nog za­po­vje­dni­ka „Gro­mo­va“ pu­ko­vni­ka Pre­dra­ga Ma­ta­no­vi­ća ko­je­ga se i da­nas s no­stal­gi­jom pri­sje­ća.

- Ma­ta­no­vić je bio je­dan od za­po­vje­dni­ka ko­ji je do po­slje­dnjeg tre­nu­tka bio uz svo­ju voj­sku. On je istin­ski he­roj Do­mo­vin­skog ra­ta ko­ji, na ža­lost, ni­je više s na­ma. Bio sam s njim ka­da je ra­njen, ka­zao nam je 41-go­dišnji umi­ro­vlje­ni na­tpo­ru­čnik Mu­su­lin. Pu­ko­vnik Ma­ta­no­vić stra­dao je pr­vog da­na „Olu­je“ u Mošće­ni­ci za vri­je­me pro­bo­ja pre­ma Pe­tri­nji.

- Pr­vo je ra­njen snaj­pe­rom u de­snu ru­ku. Pre­vi­li su ga i on je s na­ma na­sta­vio da­lje. Sli­je­dio je jak ne­pri­ja­telj­ski ar­ti­lje­rij­ski na­pad te smo se sklo­ni­li u obli­žnju ku­ću. Pa­la je gra­na­ta či­ji je ge­ler po­go­dio pu­ko­vni­ka u pr­sa. Odnio sam ga do sa­ni­tet­skog vo­zi­la i to je bio po­slje­dnji put da sam ga vi­dio ži­vog. Na ža­lost, dru­go ra­nja­va­nje ni­je pre­ži­vio, pri­sje­ća se do­ga­đa­ja Ni­no Mu­su­lin, ko­ji u mi­ro­vi­ni da­ne pro­vo­di u lo­vu ili u društvu pče­la. Do­nio nam je ne­ko­li­ko fo­to­gra­fi­ja iz da­na po­no­sa i sla­ve, a ka­že da ih ne­ma mno­go jer nje­go­vi de­čki ni­su išli na ra­tište sli­ka­ti se. Uspo­me­ne s bo­jišta Ba­no­vi­ne, du­bro­va­čkog za­le­đa, bo­san­ske Po­sa­vi­ne, Li­ke, Li­vna, Ku­pre­sa kao i akci­je Olu­ja na­la­ze se u nje­go­vim mi­sli­ma kao i svi nje­go­vi stra­da­li su­bor­ci. (
Sanja Blažević/EPEHA)

U Oluji je  Musulin (na slici drugi slijeva) bio do zadnjeg trena sa zapovjednikom Matanićem koji je poginuo prvog dana akcije  

3. Dr. Oriano Bulić: U Oluji smo operirali bez anestezije
PULA - Dr. Oriano Bulić je od prije desetak dana specijalist interne medicin. Dok go­vo­ri o da­ni­ma ko­je je prošla nje­go­va sa­ni­tet­ska po­stroj­ba "Mr­vin­ci", či­ji je bio za­po­vje­dnik, ti­je­kom  Do­mo­vin­skog ra­ta i za vri­je­me Olu­je, uvi­jek spo­mi­nje svo­je ko­le­ge, ne že­le­ći isti­ca­ti se­be. “Mr­vin­ci” su 5. ko­lo­vo­za 1995. uspje­li sa­ni­tet­skim vo­zi­lom pr­vi pre­ko Li­čkog Pe­tro­vog Se­la i Že­rja­ve sti­ći do Bi­ha­ća, uspo­sta­vlja­ju­ći ve­zu s ta­mošnjom bol­ni­com, gdje se u kraj­nje ne­ljud­skim uvje­ti­ma spašava­lo ra­nje­ne, ope­ri­ra­ju­ći ih bez ane­ste­zi­je. "Naša sa­ni­tet­ska eki­pa naj­više je zbri­nu­la ra­nje­nih i mr­tvih. U sa­mo je­dnom da­nu, pod da­no­no­ćnom ne­pri­ja­telj­skom palj­bom, uspje­li smo izvu­ći 40-ak lju­di, što ra­nje­nih, što mr­tvih. Mo­ja eki­pa ni­ka­da slu­žbe­no ni­je pri­mi­la ra­tno odli­čje, prem­da su svi nje­zi­ni čla­no­vi bi­li istin­ski ra­tni he­ro­ji. Uo­pće ni­smo ra­zmišlja­li o svo­jim ži­vo­ti­ma jer nam je je­di­ni cilj bio spa­si­ti sva­ki ljud­ski ži­vot" isti­če dr. Bu­lić.

Na­kon Bi­ha­ća dr. Ori­a­no Bu­lić vra­tio se u pul­sku bol­ni­cu. Na ju­žnom bo­jištu iznad Du­bro­vni­ka, ti­je­kom spašava­nja ra­nje­ni­ka 1992. godine bio je ra­njen u no­gu i ru­ku.

Bo­li ga što je nje­gov su­bo­rac, vo­zač Zvje­zdan Bo­žić, na­kon ra­ta di­gao ru­ku na se­be, a  ni­je pro­glašen he­ro­jem Do­mo­vin­skog ra­ta, prem­da je to za­slu­žio. Fran­ko Ivić obo­lio je od PTSP-a, da­nas  skro­mno ži­vi umi­ro­vlje­ni­čke da­ne, Šan­dor Sla­cki je i da­nas  in­že­njer ra­di­o­lo­gi­je u pul­skoj bol­ni­ci, nje­gov brat Ka­rolj ra­di u osi­gu­ra­nju Pred­sje­dni­ka RH,  Bran­ko Vo­di­ne­lić, na­rušena zdra­vlja i s egzi­sten­ci­jal­nim pro­ble­mi­ma, po­vu­kao se u sa­mo­ću, Ve­dran  San­drić, ostavši bez po­sla, za­hva­lju­ju­ći in­ter­ven­ci­ji dr. Bu­li­ća, ra­di na pul­skom gro­blju i dovršava zbir­ku po­e­zi­je. Ve­ći­na njih su ti­pi­čni, kako kaže naš sugovornik, stradalnici Domovinskog rata.

Dr. Bulić je PTSP liječio "štrebanjem" za specijalizaciju.
( Branka Žužić/EPEHA)

S članovima svoje sanitetske postrojbe Mrvinci dr. Bulić (prvi slijeva) prošao je sva ratišta
 

4. Jesenko Barić: Probijali smo prve crte bojišta

RIJEKA - S ne­pu­nih 30 go­di­na Ri­je­ča­nin Je­sen­ko Ba­rić kre­nuo je bra­ni­ti svoj kraj, uzeo je pušku u ru­ke te po­stao je­dan od do­bro­vo­lja­ca kao član ri­je­čke 111. bri­ga­de Zbo­ra na­ro­dne gar­de. Te 1991. go­di­ne bo­rio se na li­čkim ra­tišti­ma, izgu­bio su­bor­ce či­ja ime­na spo­mi­nje s ve­li­kim pošto­va­njem, a go­di­nu ka­sni­je “ski­nuo” se ka­ko bi za­sno­vao obi­telj. Ože­nio se ro­dio mu i sin, no ‘93. se vra­ća u voj­sku.

- Pri­stu­pio sam u osmu do­mo­bran­sku pu­ko­vni­ju i Olu­ju  sam prošao kao za­po­vje­dnik pr­ve boj­ne te pu­ko­vni­je- pri­ča nam Je­sen­ko isti­ču­ći ka­ko do­brog za­po­vje­dni­ka či­ne izvr­sni voj­ni­ci.

- Dio po­stroj­be kre­nuo je iz se­la Ko­sinj pre­ma Ra­mlja­ni­ - ma. Bi­lo je to 4. ko­lo­vo­za u pet uju­tro i bi­li smo u sa­sta­vu onih ko­ji su bi­li za­du­že­ni za pro­boj pr­ve cr­te bo­jišni­ce. Na­pa­da­li smo pre­ma Tu­ranj­skom po­lju i osvo­ji­li to po­dru­čje do 18 sa­ti. Dru­gi dio po­stroj­be bio je u akti­vnoj obra­ni isto­čnog di­je­la Go­spi­ća. Ina­če, tog pr­vog da­na Olu­je, pod pr­vim je gra­na­ta­ma po­gi­nuo na­čel­nik sa­ni­te­ta dr. Ju­ri­ca Iv­ko, ne­ka se zna da su i li­je­čni­ci bi­li na pr­vim cr­ta­ma- go­vo­ri nam te na­sta­vlja ka­ko je po­stroj­ba dru­gog da­na na­sta­vi­la ne­pre­do­va­ti.

-Tre­ćeg da­na izvršili smo svo­ju bor­be­nu za­da­ću i isto­vre­me­no s Pr­vom gar­dij­skom bri­ga­dom izbi­li na Pli­tvi­ce- sje­ća se Ba­rić ne kri­ju­ći po­nos.

Pri­ča nam i ka­ko je nje­go­va “osma” u pu­nom sa­sta­vu ima­la 2583 voj­ni­ka, na po­ziv su se oda­zva­li ama baš svi, a došli su čak i ra­nje­ni­ci. Dva su čo­vje­ka, Opa­tij­ce, izgu­bi­li na­kon akci­je, ubi­je­ni su 16. ko­lo­vo­za.

Je­sen­ko Ba­rić i da­nas, kao i pri­je ra­ta ra­di u T-co­mu na istom po­slu no “po­kri­va” ve­ći te­ri­to­rij. Vo­di­telj je te­ren­ske gru­pe za isto­čni dio Ri­je­ke, oto­ke i ko­pno do Ja­blan­ca, a na­kon ra­ta ni­je isko­ri­stio ni je­dnu po­vla­sti­cu za bra­ni­te­lje.

Sa su­pru­gom i si­nom ži­vi u 39 če­tvor­nih me­ta­ra grad­skog sta­na. Je­di­na že­lja ve­za­na uz  bra­ni­telj­ske da­ne jest da se u Ri­je­ci osnu­je klub pri­pa­dni­ka 8. do­mo­bran­ske pu­ko­vni­je i po­zi­va sve pri­pa­dni­ke da se ja­ve. (
Iva Ba­len/EPE­HA)

Barić (desno) sa zapovjednikom protuoklopnog voda 8. domobranske pukovnije Valentinom Česnikom; snimljeni su na rijeci Uni, nakon Oluje, na ostacima mosta koji je neprijatelj srušio samo nekoliko minuta prije dolaska izvidnice
 

5. Denis Ikić: Odmah smo pričali o normalnom životu
ZADAR - Sve da­ne na ra­tištu, a po­se­bno da­ne pro­ve­de­ne u akci­ji Olu­ja, ui­sti­nu sam, una­toč stra­hu i osta­lim te­go­ba­ma, osje­ćao kao da­ne po­no­sa i sla­ve. Bio sam stu­dent kad smo oslo­ba­đa­li za­dar­sko za­le­đe.

Svi smo bi­li svje­sni da smo dio ne­čeg gran­di­o­znog i da je sva­ki ‘kotačić’ naših po­stroj­bi vr­lo va­žan, a Olu­ja je zna­či­la okon­ča­va­nje ago­ni­je i po­če­tak nor­mal­nog ži­vo­ta - ka­že 41-go­dišnji Za­dra­nin De­nis Ikić, ko­ji je u rat na po­dru­čje No­vi­gra­da kod Za­dra kre­nuo kao stu­dent tre­će go­di­ne za­gre­ba­čkog Agro­nom­skog fa­kul­te­ta. Ka­da je kre­nuo u Olu­ju, već je bio ože­njen i imao kćer.

   - U Olu­ji sam bio pri­pa­dnik Dru­ge boj­ne 112. bri­ga­de. Bio sam obi­čan voj­nik, sa stroj­ni­com u ru­ka­ma, pre­la­zi­li smo cr­tu ra­zgra­ni­če­nja oko min­skih po­lja na po­dru­čju Pri­dra­ge. Na­kon Olu­je išli smo u akci­ju u Bo­snu. Ta­mo smo svi po­če­li ra­zgo­va­ra­ti o nor­mal­nom ži­vo­tu ko­ji nas če­ka u Za­dru - ka­že De­nis ko­ji je da­nas za­po­slen kao taj­nik u Go­spo­dar­skoj ko­mo­ri u Za­dru. (
La­da Kal­me­ta/EPE­HA)

U rovu sa suborcem (desno).

U Oluji je Denis bio običan vojnik i prelazio crtu razgraničenja oko minskih polja kod Pridrage  

 

6. Mi­lan Ma­lo­ča: Oslobodio rodno mjesto Kijevo
KNIN - Po­no­san sam na Olu­ju i na sve dru­ge po­bje­de hr­vat­ske voj­ske u Do­mo­vin­skom ra­tu, ko­je ni­kad ne smi­je­mo za­bo­ra­vi­ti. Kad bih po­no­vno mo­rao pro­la­zi­ti svoj ra­tni put, ništa ne bih mi­je­njao - ka­že Mi­lan Ma­lo­ča, 42-go­dišnji umi­ro­vlje­ni pu­ko­vnik HV-a iz Ki­je­va, ko­ji se sa svo­jim su­bor­ci­ma spre­ma obi­lje­ži­ti 13. oblje­tni­cu Olu­je u sve­ča­nom mi­mo­ho­du hr­vat­skih bra­ni­te­lja u Kni­nu.

Ma­lo­ča je ži­vio mir­nim ži­vo­tom u Ki­je­vu, na­dao se za­po­sle­nju na­kon završetka Više eko­nom­ske ško­le u Spli­tu, a ni na kraj pa­me­ti ni­je mu bi­lo da će ci­je­li ra­dni vi­jek pro­ve­sti u voj­noj uni­for­mi. Čim su po­če­le ba­ri­ka­de i sr­pska po­bu­na na knin­skom i ki­jev­skom po­dru­čju, Mi­lan ni­je dva pu­ta ra­zmišljao da se pri­klju­či hr­vat­skim re­dar­stve­ni­ci­ma.

- Upra­vo 5. ko­lo­vo­za 1990. go­di­ne otišao sam u Za­greb u Voj­no-po­li­cij­sku aka­de­mi­ju, a na­kon završene obu­ke pri­pa­dnik sam spe­ci­jal­ne po­stroj­be MUP-a Tuška­nac. Tri mje­se­ca bio sam u oso­bnoj pra­tnji ta­dašnjeg mi­ni­stra obra­ne RH Mar­ti­na Špe­ge­lja - pri­sje­ća se Ma­lo­ča.

Ka­sni­je se pri­klju­čio 4. gar­dij­skoj bri­ga­di ZNG-a s ko­jom obi­la­zi ra­tišta u za­le­đu Dal­ma­ci­je. Do ko­lo­vo­za 1994. bio je za­mje­nik za­po­vje­dni­ka Knin­ske boj­ne, a ta­da pre­la­zi u za­po­vje­dništvo 126. sinj­ske bri­ga­de. Od akci­je Zi­ma 94 do kra­ja ra­ta Ma­lo­ča osta­je za­po­vje­dnik 1. boj­ne 126. bri­ga­de, s ko­jom je su­dje­lo­vao i u Olu­ji.

- Dje­lo­va­li smo na prav­cu Uništa - Ki­je­vo - Po­la­ča, a li­je­vi su­sjed bi­la nam je 7. va­ra­ždin­ska gar­dij­ska bri­ga­da. U Ki­je­vo smo ušli 5. ko­lo­vo­za 1995. nešto pri­je de­set sa­ti, gdje smo do­če­ka­li i vi­jest o oslo­bo­đe­nju Kni­na - sje­ća se Ma­lo­ča.

U pu­stom ro­dnom Ki­je­vu do­če­ka­le su ih za­pa­lje­ne i po­rušene ku­će, no  bi­li su sre­tni što su se vra­ti­li do­ma.

- Osje­ćao se za­nos i slo­bo­da. Da­nas je Ki­je­vo obno­vlje­no, ra­tne ra­ne su za­ci­je­li­le, a je­di­na je za­mjer­ka što ima ma­lo lju­di u se­lu - ka­že Mi­lan ko­ji  ži­vi na re­la­ci­ji Ki­je­vo - Knin.

Na­kon Olu­je ostao je u dje­la­tnom sa­sta­vu HV-a, a pri­je dvi­je go­di­ne umi­ro­vljen je u či­nu pu­ko­vni­ka. Ože­nio se i sa su­pru­gom Ta­tja­nom po­di­že če­tve­ro dje­ce, če­ka da­ro­vni­cu za dr­ža­vni stan u Kni­nu u ko­jem ži­vi već 13 go­di­na.

- Na­sto­jim se ma­ksi­mal­no so­ci­ja­li­zi­ra­ti u Kni­nu, gdje sam je­di­ni ži­vu­ći umi­ro­vlje­ni pu­ko­vnik pješaštva - ka­že Ma­lo­ča.

Pred­sje­dnik je Udru­ge bra­ni­te­lja Knin­ske boj­ne, ko­ji se sva­ke go­di­ne oku­plja­ju na Di­na­ri sla­ve­ći oblje­tni­cu po­stroj­be. ( Živana JU­RAS/EPE­HA)

Nekoliko dana uoči Oluje u pripremi akcije sa suborcima iz 126. brigade (Maloča je u sredini)    

7. Ivica Grbić: Čistili smo teren prema Golubiću
DUBROVNIK - Kada je krenula akcija Oluja u kojoj je su­dje­lo­vao kao pri­pa­dnik 4. gar­dij­ske bri­ga­de, ta­da 32-­go­dišnji Ivi­ca Gr­bić iz Žu­pe du­bro­va­čke kod kuće je osta­vio su­pru­gu Đur­đi­cu i šesto­mje­se­čnog sin­či­ća.  Ne­ma u nje­mu ni ka­pi gor­či­ne, ia­ko je na­kon 13 go­di­na slu­že­nja do­mo­vi­ni kroz du­bro­va­čku 163. bri­ga­du, po­tom dje­la­tnu 4. gar­dij­sku te slu­žbo­va­nje u Ure­du za obra­nu, pro­glašen viškom ko­ji se našao na popisu za - otkaz.

Tro­ji­ci svo­jih si­no­va, od ko­jih su naj­mla­đe­mu tri go­di­ne, ispri­čat će s vre­me­nom, ka­že, svo­ju ra­tnu pri­ču. Akci­ju Olu­ja u ko­joj je su­dje­lo­vao kao dje­la­tni pri­pa­dnik 4. gar­dij­ske bri­ga­de pam­ti po izni­mnoj pri­pre­mlje­no­sti. Nje­go­va boj­na ni­je išla u Knin, bi­li su za­du­že­ni za čišće­nje te­re­na pre­ma Go­lu­bi­ću, sre­dištu spe­ci­jal­ne po­li­ci­je Re­pu­bli­ke Sr­pske, pa da­lje pre­ma Sr­bu. Te­ren je bio za­ht­je­van i opa­san, no izgu­bi­li su sa­mo je­dnog čo­vje­ka ko­je­mu je pu­ca­no u le­đa iz je­dne od ku­ća. (
Lidija Crnčević )

8. Vedran Kovačević: U rat kao jedva punoljetan
DUBROVNIK - Kad se susretnem sa suborcima, ne pričamo o ratu. Razgovaramo o sadašnjosti. Ako se i prisjetimo ratnih dana, onda su to većinom nekakve anegdote  - kaže tridesetdvogodišnji Vedran Kovačević, voditelj zaštitarske službe u grupaciji Jadranski luksuzni hoteli. U Domovinski rat je krenuo mlad, kao golobradi mladić od nepunih osamnaest godina, koliko je imao kada je započela Oluja, u kojoj je sudjelovao kao minobacačka potpora pješaštvu u okolici Knina. Tada je iza sebe imao završenu Ugostiteljsku školu i nekoliko mjeseci rada u Hotelu Libertas. Krasio ga je i sportski duh kojega je izgradio kao odličan atletičar.

- Zbog godina su me jedva primili u 4. gardijsku brigadu, ali bilo je to vrijeme kada se ‘gledalo kroz prste’ nekome tko je bio na pragu punoljetnosti - navodi Kovačević. Roditelji su bili u šoku kada su im obojica sinova, Vedran i njegov tri godine stariji brat Đuro, tada dvadesetjednogodišnjak, krenuli na put hrvatskih branitelja. Zapovjednici im nisu dozvolili da se bore u istoj postrojbi.

- To se pokazalo kao ispravan potez, jer mi je brat teško ranjen u jednoj akciji prije Oluje. Trenuci u kojima sam roditeljima trebao javiti da je ranjen te ih uvjeravati da će preživjeti najteži su mi u životu dosad - kazao je Vedran. To ga nije pokolebalo, s 4. gardijskom je kao potpora s minobacačem ‘krčio’ put zapadno od Knina, u vrijeme akcije Oluja. Vojničku uniformu je skinuo 2003. godine.

- Bio sam profesionalni vojnik i na to danas gledam kao na čast. Nikada mi nije palo na pamet pokrenuti postupak umirovljenja niti sam želio medicinsku dokumentaciju kojom bih mogao steći privilegije. Nakon vojničkih dana vratio sam se u Dubrovnik i trebalo mi je, iskreno, određeno vrijeme da se priviknem na civilni način života. Zadovoljan sam poslom, imam djevojku s kojom sam u ozbiljnoj vezi, živim  s planovima za budućnost i prošlošću iza sebe - kaže Kovačević.
( Lidija Crnčević )

Jedva punoljetni Vedran u rat je otišao s tri godine starijim bratom. Zapovjednici nisu dopuštali
da se dva brata bore na istom bojištu. Na slici (u sredini) sa suborcima na jednom od položaja 

 

9. Ivica Franić Srna: U euforiji ja sam patio za Vukovarom
VUKOVAR - Ulazak u Knin bila je euforija, kod svih branitelja prevla­da­le su emocije. I me­ne su ‘pukle’, ali ja sam toga da­na 1995. godine patio za svo­jim Vukovarom. Želio sam ući i u svoj grad - prisjeća se Ivica Franić, Vukovarac koji je prije 13 godina, u odori profesionalnog hrvatskog vojnika, i sam bio sudionik akcije Oluja.

Nakon pakla Vukovara, iz kojeg se 1991. spasio u proboju, ponijevši i ratni nadimak Srna, završio je u Zapovjedništvu Zbornog područja Split pa je na teren 5. kolovoza 1995. krenuo iz smjera Sinja.

- U okršaj s neprijateljem upali smo pred tunelom kod sela Biskupija nadomak Kninu, zarobili im jednu grupu, poslije i drugu te ih do večeri predali vojnoj policiji u kninski zatvor - kaže Srna te dodaje da je među nekoliko kamiona “krajinske” arhive u podrumu netom napuštene kninske vojarne pronašao iskaznicu MUP-a Roberta Zadre poginulog 1992. na kupreškom ratištu, sina legendarnog vukovarskog zapovjednika Blage Zadre s Trpinjske ceste. Iz Knina nema fotografije, sjeća se samo boce Jelen piva.

To što je bio sudionik desetak “olujnih” sati ratnik Srna - kojem je Arkan 1991. prijetio da će od njega praviti srneći paprikaš - ponosan je jednako kao i na dane obrane Vukovara jer, kaže, da se ne ponosi onim što je činio, “otišao bih k vragu”.

- Nisam htio imati taj PTSP, tako sam odlučio iako je bilo teških i kriznih trenutaka - priznaje Franić. Njegov se život nastavio u Vukovaru, u iznova sagrađenoj kući na Mitnici i na Dunavu.
(Sanja Butigan/EPEHA )

Ova fotografija snimljena je 5. kolovoza 1995., za vrijeme akcije Oluja. Srna je treći slijeva
 

10. Karlo Pezelj: U vrijeme Oluje ne mogu spavati
GOSPIĆ - Sje­ća­nje na Olu­ju ure­za­no mi je u pam­će­nje, pa sva­ke go­di­ne u isto vri­je­me ne­ko­li­ko no­ći ne mo­gu spa­va­ti. Ta­da vra­ćam film naj­va­žni­jih da­na u mom ži­vo­tu. Po­no­san sam što sam bio su­di­o­nik oslo­ba­đa­nja svo­je ze­mlje - re­ći će Kar­lo Pe­zelj (52) iz Go­spi­ća, da­nas umi­ro­vlje­ni po­ru­čnik 9. GBR HV-a, ko­ji je u voj­noj akci­ji Olu­ja imao spe­ci­fi­čan za­da­tak - odr­ža­va­nje ten­ko­va na tvr­doj li­čkoj bo­jišni­ci.

- Imao sam za­da­tak sa svo­jih pet obu­če­nih lju­di u što kra­ćem ro­ku vra­ti­ti na bo­jište tenkove koje je neprijatelj onesposobio. Sedam tenkova je stradalo i brzo smo ih popravili - prisjeća se Pezelj, koji kaže da nikada neće zaboraviti kada je na početku akcije BVP pogodila četnička zolja, od koje su tri vojnika iz Rijeke u borbenom vozilu poginula.

 - Neću nikada zaboraviti kada je naša artiljerija toga jutra zapucala, mi smo pljeskali i međusobno si čestitali od sreće jer smo jedva čekali taj dan.

Jedan mi je suborac govorio: ‘Bit će krvavo, ali imat ćemo slobodnu domovinu’ - ispričao je Karlo Pezelj . Željko Popović/EPEHA)


Luka Bakota: U oštrim borbama prsa u prsa
OSIJEK - Hr­vat­ski dra­go­vo­ljac Lu­ka Ba­ko­ta, da­nas 55-go­dišnji umi­ro­vlje­ni po­ru­čnik Hr­vat­ske voj­ske, je­dan je od ri­je­tkih Sla­vo­na­ca ko­ji su su­dje­lo­va­li u bor­be­nim akci­ja­ma Olu­je i oslo­ba­đa­nju Kni­na.

- Bio sam dio 114. split­ske bri­ga­de ko­joj sam se pri­klju­čio na po­ziv za­po­vje­dni­ka Mar­ka Ske­je. Naša po­stroj­ba bi­la je na br­du kod Gra­ho­va gdje se na­la­zio i gla­vni sto­žer, a to je uje­dno bio i naj­te­ži po­tez za pro­bi­ja­nje jer je ri­ječ o pra­voj di­vlji­ni, prašumi - ka­že Ba­ko­ta, ko­ji je u Osi­je­ku ta­da osta­vio 18-go­dišnju kćer Anu, 14-go­dišnjeg si­na Iva­na i da­nas bivšu su­pru­gu Dra­gi­cu.

- Ni­sam ta­da ra­zmišljao o po­slje­di­ca­ma, a i da­nas ka­da se sje­tim tog do­ba ja­vlja se sa­mo po­nos i sre­ća što sam imao pri­vi­le­gi­ju bi­ti izra­vni su­di­o­nik Olu­je.

Bi­la je to po­vi­je­sna akci­ja ko­ja nas je sve po­di­gla i to je nešto što je za me­ne i iznad ži­vo­ta - pri­ča Ba­ko­ta, ko­ji o bor­ba­ma u Olu­ji ne vo­li pu­no pri­ča­ti.

Sa­mo će kra­tko re­ći da su pr­vo­ga da­na pro­bo­ja osvo­ji­li 10 ki­lo­me­ta­ra pro­sto­ra i da su bor­be bi­la pra­kti­čki pr­sa u pr­sa. Vr­lo br­zo na­kon Olu­je, u ruj­nu 1995. po­ru­čnik Ba­ko­ta umi­ro­vljen je, a da­nas ži­vi sam u ku­ći po­koj­nih ro­di­te­lja. Još je je­dnom po­stao otac i ima 4-go­dišnju kćer. Slo­bo­dno vri­je­me i uspo­me­ne iz ra­ta no­si sa so­bom na Dra­vu i Du­nav. (Nikola Patković/EPEHA)


Zoran Buzdovačić: Knin i danas vidim kao u Oluji
SPLIT - Ra­no ju­tro če­tvr­tog da­na ko­lo­vo­za 1995. go­di­ne, ta­da 30-go­dišnji Zo­ran Bu­zdo­va­čić, za­je­dno sa svo­jim su­dru­go­vi­ma iz 4. gar­dij­ske bri­ga­de, kre­nuo je s Di­na­re pre­ma Kni­nu. Cilj je bio do­ći do Cr­nog Lu­ga i Gra­ho­va i osi­gu­ra­ti po­za­din­ski dio de­snog kri­la, ka­ko bi se mo­glo kre­nu­ti u oslo­ba­đa­nje po­dru­čja.

- Pr­vi put u po­vi­je­sti ra­to­va­nja na na­dmor­sku vi­si­nu od više od ti­su­ću me­ta­ra izve­de­na je ci­je­la ten­kov­ska bri­ga­da, pr­vi put je lo­gi­sti­ka bri­ga­de bi­la na pr­voj cr­ti bo­jišta - prisjeća se Zo­ran.

Ka­že da se ni­je mo­gao ra­do­va­ti oslo­bo­đe­nju svo­jeg ro­dnog gra­da jer je pod na­po­rom, ka­ko tje­le­snim, ta­ko i psi­hi­čkim, bio spo­so­ban mi­sli­ti sa­mo na sbe i onog do se­be i na  izvršenje za­da­tka. Še­stog je da­na ko­lo­vo­za ušao u Knin - prošeta­o se do­bro po­zna­tim uli­ca­ma svo­jeg dje­tinj­stva.

- Pra­zan, pust grad, bio je to ne­ki dru­gi, me­ni stran pro­stor, i da­nas ka­da do­đem u Knin ne­mam u se­bi sli­ku gra­da pri­je ra­ta, već upra­vo ona­kvog ka­kvog sam ga vi­dio u Olu­ji - tu­žan je Bu­zdo­va­čić jer još ne zna ka­ko je bi­lo mo­gu­će da nje­go­vi škol­ski ko­le­ge pu­ca­ju po nje­mu. Zo­ran, ia­ko fo­to­graf po zva­nju, ne­ma svo­jih fo­to­gra­fi­ja iz Olu­je.

- Ra­tni­ci ni­su no­si­li fo­to­a­pa­ra­te sa so­bom, ni­smo mi ima­li vre­me­na fo­to­gra­fi­ra­ti se po ču­ka­ma - na­vo­di Zo­ran. (
Milena Budimir/EPEHA)

V. Milavec: Me­đu pr­vi­ma u slo­bo­dnom Kni­nu
VA­RA­ŽDIN, PE­TRI­JA­NEC
- Nje­go­vi si­no­vi no­se ime­na Zvo­ni­mir i Krešimir, u spo­men na dva gra­da, Knin i Ši­be­nik, u ko­ji­ma je ta­ta, ne­ka­dašnji de­čko iz Tr­nskog, po­di­gao za­sta­vu na sta­ru Tvr­đu i odra­dio ve­ći dio ra­tnog pu­ta. Vla­di­mir Mi­la­vec 8. će ko­lo­vo­za pro­sla­vi­ti 46. ro­đen­dan i sa­da 13. oblje­tni­cu akci­je Olu­ja u ko­joj je kao ča­snik HV-a, pri­pa­dnik 1. boj­ne 7. gar­dij­ske bri­ga­de, me­đu pr­vi­ma ušao u Knin i dr­žao za­sta­vu Pu­ma vi­so­ko iznad oslo­bo­đe­nog Zvo­ni­mi­ro­va gra­da.

mi­ro­vlje­ni na­tpo­ru­čnik da­nas ži­vi u Pe­tri­jan­cu kraj Va­ra­ždi­na, sa su­pru­gom i nje­zinim ro­di­te­lji­ma, s mi­ro­vi­nom od 5,5 ti­su­ća ku­na. Olu­ja je sa­mo je­dna od akci­ja u nje­go­vu 11 go­di­na du­gom sta­žu u Oru­ža­nim sna­ga­ma RH.

Na po­če­tku Olu­je bio je za­po­vje­dnik bi­tni­ce 1. boj­ne 7. gar­dij­ske. - U pet uju­tro 4. ko­lo­vo­za kre­nu­la je Olu­ja sa svih pun­kto­va.  Odmah smo naišli na ve­li­ki otpor, ali već slje­de­ći dan u 10 sati mi smo na ten­ko­vi­ma ušli u Knin - prisjeća se. Na po­lo­ža­ju ko­ji su dr­ža­li po­gi­nu­la su dvo­ji­ca pri­ja­te­lja, Mar­tin Se­ge­di i Stje­pan Šaško. 

- Pe­ti ko­lo­vo­za uju­tro po­gi­nuo je Zvon­ko Si­mon. Mi smo ima­li lu­đa­čku sre­ću kad smo ušli u Knin jer su nas tu­kli sa svih stra­na. Ni­smo bi­li svje­sni opa­sno­sti, htje­li smo sa­mo što pri­je oslo­bo­di­ti ulaz u Knin  - na­sta­vlja Mi­la­vec. Ra­njen je 9. ko­lo­vo­za 1995. u Mr­ko­nji­ću dok je s pri­ja­te­lji­ma iz­vla­čio teško ra­nje­nog Ni­ko­lu Pe­ter­li­ća. Po­gi­nuo je mla­dić iz Ze­ni­ca, njih tro­ji­ca su pri iz­vla­če­nju ra­nje­na. Nje­govu pr­vom sinu ta­da je bilo de­vet da­na.

- Tre­nu­tak pri­je nego što ­je na nas pa­la gra­nata iz 120-i­ce, znao sam da nas ne­će pro­mašiti. Mi­slio sam da ni­ka­da ne­ću vi­dje­ti svog si­na - ka­že.

Na­tpo­ru­čnik Mi­la­vec ni­je do­bio odli­čje za ra­nja­va­nje i za su­dje­lo­va­nje u Do­mo­vin­skom ra­tu od pr­vo­ga da­na. No, i bez dva naj­že­lje­ni­ja odli­čja, Vla­di­mir Mi­la­vec istin­ski je he­roj. (Sanja Zegnal/EPEHA)



Broj preporuka: 7

ARHIVA ČLANAKA

Pogledajte nesvakidašanj prizor u kojem je jedna maca pridobila srce jednog konja, a rezultat ovog predivnog prijateljstva je neprestano maženje.

LJUBAVOLOGIJA U PRAKSI

Kako živjeti u ljubavi?

Što ljubav doista jest? Kako je možemo svakodnevno živjeti? Kako odbaciti romantično, idealizirano shvaćanje ljubavi i prigrliti ono što ljubav istinski jest? Kako dopustiti ljubavi da nas osvoji?

Opći uvjeti korištenja | Pravila prenošenja sadržaja | Zaštita privatnosti | Pravila komentiranja | Impressum | Kontakt | Oglašavanje

EPH Digital: Jutarnji list | Slobodna Dalmacija | Gloria | Globus | Sportske Novosti | Autoklub | Dom & dizajn | Dobra hrana | Bestseller | Dodo | Dosi | Gorila | LikeCroatia | Gameland | Dubrovacki Vjesnik

WAZ: Der Westen