Smrt Radovana Karadžića

Objavljeno: 26.07.2008

Pu­to­vao je kao Ja­mes ­Bond, spa­vao u sku­pim ho­te­li­ma, kar­tao bakaru u ko­ckar­ni­ca­ma, gle­da­ju­ći zvje­zda­no ka­rip­sko ne­bo pi­ju­ckao je ko­njak na­kon ve­če­re i u bi­je­lom la­ne­nom odi­je­lu ple­sao rum­bu na pješča­nim pla­ža­ma. “Adi­eu”, š­apnuo bi on lje­po­ti­ci na­kon po­slje­dnje nu­me­re or­ke­stra i tek ne­ko­li­ko sa­ti ka­sni­je odle­tio put Ha­i­ti­ja, Pa­ra­gva­ja ili Oba­le Bje­lo­ko­sti.

Ka­da su po­sli­je mno­go go­di­na skri­va­nja uhva­ti­li Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća, sr­pskog optu­že­ni­ka za ra­tne zlo­či­ne, bi­lo je to u ra­skli­ma­nom smr­dlji­vom au­to­bu­su za Ba­taj­ni­cu. Du­ge rašču­pa­ne bra­de, be­zu­mno žmir­ka­ju­ći iza so­ci­jal­nih na­o­ča­la dje­lo­vao je kao bro­do­lo­mac ko­je­ga su spa­si­li s pa­ci­fi­čkog ato­la ­gdje se hra­nio sa­mo ko­ko­si­ma i si­ro­vim ra­ko­vi­ma.

Karadžićev odvjetnik podnio žalbu i odgodio izručenje

Zar vam ova pri­ča ni­je vje­ro­do­sto­jan do­kaz ka­ko su Hr­va­ti duš­evan na­rod, svje­tlo­snim go­di­na­ma ­ispred svo­jih isto­čnih su­sje­da? Naš ge­ne­ral je za bi­jeg li­je­po do­bio de­vi­zne dne­vni­ce i obišao svi­jet kao pen­zi­o­ner iz Mi­a­mi Be­ac­ha. An­te Go­to­vi­na je vi­tak i pre­pla­nuo ja­hao de­ve u do­li­ni Ni­la, ju­rio rikšom u Bombayu i sa­o­ni­ca­ma s pse­ćom za­pre­gom na Alja­sci, le­tio je ce­pe­li­nom, go­nio go­ve­da s ga­u­či­ma, da bi na­po­slje­tku, na Te­ne­ri­fi­ma, osta­vio ne­po­pi­je­nu bo­cu ­Marques de Ca­ce­re­sa i otišao u Ha­ag kao ofi­cir i džentl­men.

Ne­sre­tnog Ka­ra­dži­ća, s dru­ge stra­ne, Sr­bi su osta­vi­li da se sam sna­đe, a sa­da će mu, da se ne osra­mo­te, pri­je izru­če­nja vje­ro­ja­tno mo­ra­ti ra­sku­ha­ti odje­ću i otri­je­bi­ti ga od na­me­tni­ka.

Ka­da vi­di­te za­ra­slog i za­pušte­nog bivšeg pred­sje­dni­ka Re­pu­bli­ke Sr­pske, re­kli bi­ste da je to ne­ki ne­volj­nik što su ga pri­ve­li ­zbog ski­tnje, ma­lo­čas da su ga pro­bu­di­li na kar­ton­skom le­ža­ju u par­ku ­kraj ko­lo­dvo­ra. Ta­kve kao Ka­ra­džić ja obi­čno vi­dim na knji­že­vnim pro­mo­ci­ja­ma i otva­ra­nji­ma izlo­žbi ka­ko kra­du ­čips. Ne mo­gu ra­zu­m­je­ti zašto se bi­je­dnik uo­pće skri­vao. Od stra­ha je valj­da bio š­enuo. Sva­tko bi nor­ma­lan nje­go­vu ušlji­vu egzi­sten­ci­ju mi­je­njao za će­li­ju u Sche­ve­nin­ge­nu, to­plu vo­du i tri obro­ka dne­vno, knji­žni­cu i br­zu in­ter­net­sku ve­zu, po­ti­caj­ne in­te­le­ktu­al­ne ra­zgo­vo­re sa Šeš­eljem i ping­-pong s Tu­tom.

Go­to­vo vam do­đe žao te ja­dne pr­lja­ve zvi­je­ri što se skri­va­la po pod­sta­nar­skim špe­lun­ka­ma i ži­vje­la od ne­re­do­vi­tih ho­no­ra­ra ne­kog šar­la­tan­skog ča­so­pi­sa o al­ter­na­ti­vnoj me­di­ci­ni, va­ra­ju­ći bu­da­la­stu si­ro­ti­nju pri­ča­ma o ener­gi­ji, har­mo­ni­ji, sve­mir­skom zra­če­nju i tre­ćem oku.

Ne mo­že mu se ­ipak po­re­ći da je in­te­li­gen­tno iza­brao ­svoj no­vi iden­ti­tet. U po­lu­svi­je­tu is­cje­li­te­lja i vi­do­vnja­ka što ski­da­ju uro­ke, ba­ca­ju ­grah, gle­da­ju u ku­glu i raz­dva­ja­ju lju­ba­vni­ke, ne tra­ži se ui­sti­nu ni­ka­kva kva­li­fi­ka­ci­ja ni ime. Ne gnja­ve vas ni tko ste ni oda­kle ste, ne­go je, da­pa­če, po­želj­no ima­ti zvu­čan pse­u­do­nim i ne­po­tpu­nu bi­o­gra­fi­ju. Od ta­kvih se lju­di upra­vo oče­ku­je da su ta­jan­stve­ni, doj­mlji­vi­ji su što se o nji­ma ma­nje zna, a ako se tko­god i upi­ta o nji­ho­voj prošlo­sti, pa­ci­jen­ti će ra­di­je po­vje­ro­va­ti da su go­di­na­ma me­di­ti­ra­li u ma­na­sti­ru ili na Hi­ma­la­ji tra­ga­li za ri­je­tkom tra­vom što rak gušte­ra­če li­je­či kao ru­kom odne­sen.

Ne može mu se ipak poreći da je inteligentno izabrao novi identitet. U polusvijetu iscjelitelja i vidovnjaka što skidaju uroke ne traži se uistinu nikakva  kvalifikacija ni ime
Is­cje­li­telj, ­osim to­ga, lju­di­ma obi­čno svi­je­tli au­rom bla­go­sti i spo­ko­ja, da ni­tko živ ne bi po­mi­slio da je taj čo­vjek ­klao Bošnja­ke u Sre­bre­ni­ci. Na­po­kon, ne­ma za­ni­ma­nja, ­osim mo­žda umje­tni­čkog, ko­je je pri­kla­dni­je za du­gu ko­su i bra­du ko­ji će sa­svim sa­kri­ti čo­vje­ko­vu ličnu fi­zi­o­no­mi­ju. Ra­do­van Ka­ra­džić skro­jio je se­bi ­savršenu no­vu gra­đan­sku oso­bu, do­kto­ra Dra­ga­na Da­vi­da Da­bi­ća, u ko­joj je više od de­se­tlje­ća sa­svim slo­bo­dno ho­dao uli­ca­ma, me­đu svi­je­tom, ­kraj po­li­ca­ja­ca i špi­ju­na, ­ispred fo­to­a­pa­ra­ta i te­le­vi­zij­skih ka­me­ra. On je, da­ka­ko, ološ, bešću­tni zlo­či­nac, mo­ral­ni ­otpad ko­ji va­lja za­ko­pa­ti u za­tvor da ne kon­ta­mi­ni­ra oko­li­nu, ali ne mo­že­te se ne za­di­vi­ti nje­go­vom lu­ka­vošću, ka­ko je to spre­tno na­pra­vio.

I ka­ko se pro­mi­je­nio, a u osno­vi ­ostao je­dnak.

Ono što je u ra­tu i ma­lo pri­je nje­ga, pri­je pe­tna­est ili dva­de­set go­di­na, ra­dio sa­ra­jev­ski psi­hi­ja­tar Ra­do­van Ka­ra­džić u bi­tno­me se za­pra­vo ne ra­zli­ku­je od po­sla ko­jim se do pri­je ne­ki dan ba­vio be­o­grad­ski is­cje­li­telj Dra­gan Da­bić. Jer, što je za­pra­vo al­ter­na­ti­vna me­di­ci­na? Ilu­stri­rat ću vam to kra­tkim, ne­pi­sme­nim ogla­som ko­ji sam ne­kidan ugle­dao u je­dnim no­vi­na­ma, u ru­bri­ci ­gdje se tra­že i nu­de uslu­ge vi­do­vnja­ka i is­cje­li­te­lja:

“Tra­žim oso­bu ko­ja mo­že vra­ti­ti vo­lje­nu oso­bu uz ga­ran­ci­ju!“

Mo­že­te li se­bi pred­sta­vi­ti muškar­ca ili že­nu ko­ja je ovo na­pi­sa­la? Osje­ća­te li nje­gov ili nje­zin ­očaj i glu­post? Bo­san­ski Sr­bi, u vri­je­me kad im je na če­lo ­stao Ka­ra­džić, ni­su bi­li ništa bo­lji, na stva­ri je bi­la je­dna­ko uža­sna kom­bi­na­ci­ja idi­o­ti­zma i be­zna­đa. Ta­kva je du­ho­vna pu­stoš, ta­kvi su izgu­blje­ni, de­zo­ri­jen­ti­ra­ni lju­di i na­ro­di u ra­tu i pa­ci­jen­ti is­cje­li­te­lja, oni tra­že za vo­đu po­re­me­će­nog čo­vje­ka, ma­ni­ja­ka ko­ji će ih uvje­ri­ti da je ne­mo­gu­će mo­gu­će. Ra­do­van Ka­ra­džić je pro­mi­je­nio ime, adre­su i za­ni­ma­nje, a ­ostao je­dna­ka bu­da­la, sa­mo što je na­iv­ce pri­je va­rao po­li­ti­čkim op­sje­na­ma, a ka­sni­je je ­uzeo pro­da­va­ti zdrav­stve­ne tla­pnje, pro­gla­sio se maj­sto­rom me­di­ta­ci­je što li­je­či au­ti­zam, mul­ti­plu skle­ro­zu i epi­le­psi­ju i uvje­ra­va da sva­tko od nas, pra­vil­nom ishra­nom i di­sa­njem, mo­že ži­vje­ti izme­đu sto dva­de­set i sto pe­de­set go­di­na.

Ovo po­slje­dnje ne­ka­daš­njem pred­sje­dni­ku Re­pu­bli­ke Sr­pske za­ci­je­lo će bi­ti ve­li­ka utje­ha usko­ro, ka­da mu haaški su­dac oče­ki­va­no odre­že če­tr­de­set go­di­na ro­bi­je. Iz za­tvo­ra će iza­ći kao ­mlad čo­vjek, je­dva ko­ju go­di­nu pre­ko sto će ima­ti. Još će mno­ga ži­vo­tna ve­se­lja sta­ja­ti ­pred ­njim. Prem­da oso­bno dvo­jim u ova­kav ­kraj. Ako me­ne pi­ta­te, Ra­do­van Ka­ra­žić će ne­du­go na­kon izru­če­nja umri­je­ti u će­li­ji u Sche­ve­nin­ge­nu. To je ja­sno kao dan. Mo­gu vam do po­slje­dnjeg de­ta­lja opi­sa­ti sve ka­ko će bi­ti.

Stra­ža­ru što pra­ti akti­vno­sti za­tvo­re­ni­ka pu­tem nad­zor­nih ka­me­ra u nji­ho­vim so­ba­ma bit će ču­dno da Ka­ra­džić ne usta­je na do­ru­čak pa će po­sla­ti ko­le­gu da mu još je­dnom po­ku­ca na vra­ta. Po­la ka­sni­je ­njih dvo­ji­ca će ući u će­li­ju i ot­kri­ti da ­onaj na po­ste­lji ne diše. Sta­vit će mu ogle­da­lo ­pred ­usta i opi­pa­ti ­puls na vra­tu, a za­tim žur­no po­zva­ti upra­vi­te­lja i li­je­čni­ka. ­Ovaj dru­gi mo­ći će sa­mo ža­lo­sno usta­no­vi­ti za­tvo­re­ni­ko­vu ­smrt.

Mo­žda sat ka­sni­je to će bi­ti udar­na no­vost na ­svim te­le­vi­zij­skim postajama i por­ta­li­ma. Tu­ga i ne­vje­ri­ca za­vla­dat će Sr­bi­jom. Tri da­na ka­sni­je više od po­la mi­li­ju­na lju­di do­ći će na po­slje­dnji ispra­ćaj Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća, u nje­go­vu ro­dnom mje­stu, se­lu Pe­tnji­ci ­kraj Ša­vni­ka u Cr­noj Go­ri. Na spro­vo­du će pred­sje­dnik Ra­di­kal­ne stran­ke To­mi­slav Ni­ko­lić ­strašnim gla­som gr­mi­ti o izda­ji, a ti­su­će po­klo­ni­ka po­koj­ni­ko­va li­ka i dje­la ubit će se do­ma­ćom šlji­vo­vi­com. U ne­ko­li­ko slu­ča­je­va i do­slo­vno, sa smr­tnim isho­dom.

Gro­blje će opu­stje­ti ko­ji sat nakon spro­vo­da. Na Pe­tnji­cu će se spu­sti­ti to­pla ru­jan­ska noć, pje­sma zri­ka­va­ca i sa­mo­tno ću­ka­nje je­dnog ću­ka. Ne­gdje oko po­la no­ći na mje­se­či­ni će se ocr­ta­ti dvi­je muške fi­gu­re, za­u­sta­vi­ti se ­iznad svje­žeg gro­ba ne­pre­ža­lje­nog vo­đe i za­bi­ti lo­pa­tu u ze­mlju. Ko­pat će mo­žda tek dva­de­se­tak mi­nu­ta pri­je ne­go što tu­po uda­re u da­sku. Ma­lo ka­sni­je izvu­ći će san­duk iz če­tvr­ta­ste ru­pe i, po do­go­vo­ru, se­dam pu­ta ku­cnu­ti. Dva­put br­zo, tri pu­ta po­la­ko, dva­put ­opet br­zo.

“Ta­ta, je­si živ?“ uspla­hi­re­nim će š­aptom upi­ta­ti Saša Ka­ra­džić.

“Živ, bo­ga­mi“, odgo­vo­rit će mu Ra­do­van Ka­ra­džić iz la­ki­ra­nog san­du­ka ve­se­lo se smi­ju­ći.

Glu­pi ni­zo­zem­ski ču­va­ri ni­kad ni­su ču­li za in­dij­ske jo­gi­ne, maj­sto­re me­di­ta­ci­je ko­ji sna­gom vo­lje mo­gu za­u­sta­vi­ti di­sa­nje i rad sr­ca. Još će oni ču­ti za Ra­do­va­na.
Ante Tomić

Broj preporuka: 0

ARHIVA ČLANAKA

Svake godine prvog kolovoza promet na ulicama Varšave te svi ljudi na jednu minutu zastanu u znak sjećanja na 200 000 poginulih vojnika i civila tijekom Drugog svjetskog rata.

SA ŽITOM U PLODINAMA

Dobitnici nagradne igre sa Žitom u Plodinama do vrijednih nagrada

Dana 15. listopada 2012.godine izvučeni su dobitnici u nagradnoj Igri Sa Žitom u Plodinama do vrijednih nagrada.

LJUBAVOLOGIJA U PRAKSI

Kako živjeti u ljubavi?

Što ljubav doista jest? Kako je možemo svakodnevno živjeti? Kako odbaciti romantično, idealizirano shvaćanje ljubavi i prigrliti ono što ljubav istinski jest? Kako dopustiti ljubavi da nas osvoji?

Opći uvjeti korištenja | Pravila prenošenja sadržaja | Zaštita privatnosti | Pravila komentiranja | Impressum | Kontakt | Oglašavanje

EPH Digital: Jutarnji list | Slobodna Dalmacija | Gloria | Globus | Sportske Novosti | Autoklub | Dom & dizajn | Dobra hrana | Bestseller | Dodo | Dosi | Gorila | LikeCroatia | Gameland | Dubrovacki Vjesnik

WAZ: Der Westen