Smrt Radovana Karadžića

Objavljeno: 26.07.2008

Pu­to­vao je kao Ja­mes ­Bond, spa­vao u sku­pim ho­te­li­ma, kar­tao bakaru u ko­ckar­ni­ca­ma, gle­da­ju­ći zvje­zda­no ka­rip­sko ne­bo pi­ju­ckao je ko­njak na­kon ve­če­re i u bi­je­lom la­ne­nom odi­je­lu ple­sao rum­bu na pješča­nim pla­ža­ma. “Adi­eu”, š­apnuo bi on lje­po­ti­ci na­kon po­slje­dnje nu­me­re or­ke­stra i tek ne­ko­li­ko sa­ti ka­sni­je odle­tio put Ha­i­ti­ja, Pa­ra­gva­ja ili Oba­le Bje­lo­ko­sti.

Ka­da su po­sli­je mno­go go­di­na skri­va­nja uhva­ti­li Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća, sr­pskog optu­že­ni­ka za ra­tne zlo­či­ne, bi­lo je to u ra­skli­ma­nom smr­dlji­vom au­to­bu­su za Ba­taj­ni­cu. Du­ge rašču­pa­ne bra­de, be­zu­mno žmir­ka­ju­ći iza so­ci­jal­nih na­o­ča­la dje­lo­vao je kao bro­do­lo­mac ko­je­ga su spa­si­li s pa­ci­fi­čkog ato­la ­gdje se hra­nio sa­mo ko­ko­si­ma i si­ro­vim ra­ko­vi­ma.

Karadžićev odvjetnik podnio žalbu i odgodio izručenje

Zar vam ova pri­ča ni­je vje­ro­do­sto­jan do­kaz ka­ko su Hr­va­ti duš­evan na­rod, svje­tlo­snim go­di­na­ma ­ispred svo­jih isto­čnih su­sje­da? Naš ge­ne­ral je za bi­jeg li­je­po do­bio de­vi­zne dne­vni­ce i obišao svi­jet kao pen­zi­o­ner iz Mi­a­mi Be­ac­ha. An­te Go­to­vi­na je vi­tak i pre­pla­nuo ja­hao de­ve u do­li­ni Ni­la, ju­rio rikšom u Bombayu i sa­o­ni­ca­ma s pse­ćom za­pre­gom na Alja­sci, le­tio je ce­pe­li­nom, go­nio go­ve­da s ga­u­či­ma, da bi na­po­slje­tku, na Te­ne­ri­fi­ma, osta­vio ne­po­pi­je­nu bo­cu ­Marques de Ca­ce­re­sa i otišao u Ha­ag kao ofi­cir i džentl­men.

Ne­sre­tnog Ka­ra­dži­ća, s dru­ge stra­ne, Sr­bi su osta­vi­li da se sam sna­đe, a sa­da će mu, da se ne osra­mo­te, pri­je izru­če­nja vje­ro­ja­tno mo­ra­ti ra­sku­ha­ti odje­ću i otri­je­bi­ti ga od na­me­tni­ka.

Ka­da vi­di­te za­ra­slog i za­pušte­nog bivšeg pred­sje­dni­ka Re­pu­bli­ke Sr­pske, re­kli bi­ste da je to ne­ki ne­volj­nik što su ga pri­ve­li ­zbog ski­tnje, ma­lo­čas da su ga pro­bu­di­li na kar­ton­skom le­ža­ju u par­ku ­kraj ko­lo­dvo­ra. Ta­kve kao Ka­ra­džić ja obi­čno vi­dim na knji­že­vnim pro­mo­ci­ja­ma i otva­ra­nji­ma izlo­žbi ka­ko kra­du ­čips. Ne mo­gu ra­zu­m­je­ti zašto se bi­je­dnik uo­pće skri­vao. Od stra­ha je valj­da bio š­enuo. Sva­tko bi nor­ma­lan nje­go­vu ušlji­vu egzi­sten­ci­ju mi­je­njao za će­li­ju u Sche­ve­nin­ge­nu, to­plu vo­du i tri obro­ka dne­vno, knji­žni­cu i br­zu in­ter­net­sku ve­zu, po­ti­caj­ne in­te­le­ktu­al­ne ra­zgo­vo­re sa Šeš­eljem i ping­-pong s Tu­tom.

Go­to­vo vam do­đe žao te ja­dne pr­lja­ve zvi­je­ri što se skri­va­la po pod­sta­nar­skim špe­lun­ka­ma i ži­vje­la od ne­re­do­vi­tih ho­no­ra­ra ne­kog šar­la­tan­skog ča­so­pi­sa o al­ter­na­ti­vnoj me­di­ci­ni, va­ra­ju­ći bu­da­la­stu si­ro­ti­nju pri­ča­ma o ener­gi­ji, har­mo­ni­ji, sve­mir­skom zra­če­nju i tre­ćem oku.

Ne mo­že mu se ­ipak po­re­ći da je in­te­li­gen­tno iza­brao ­svoj no­vi iden­ti­tet. U po­lu­svi­je­tu is­cje­li­te­lja i vi­do­vnja­ka što ski­da­ju uro­ke, ba­ca­ju ­grah, gle­da­ju u ku­glu i raz­dva­ja­ju lju­ba­vni­ke, ne tra­ži se ui­sti­nu ni­ka­kva kva­li­fi­ka­ci­ja ni ime. Ne gnja­ve vas ni tko ste ni oda­kle ste, ne­go je, da­pa­če, po­želj­no ima­ti zvu­čan pse­u­do­nim i ne­po­tpu­nu bi­o­gra­fi­ju. Od ta­kvih se lju­di upra­vo oče­ku­je da su ta­jan­stve­ni, doj­mlji­vi­ji su što se o nji­ma ma­nje zna, a ako se tko­god i upi­ta o nji­ho­voj prošlo­sti, pa­ci­jen­ti će ra­di­je po­vje­ro­va­ti da su go­di­na­ma me­di­ti­ra­li u ma­na­sti­ru ili na Hi­ma­la­ji tra­ga­li za ri­je­tkom tra­vom što rak gušte­ra­če li­je­či kao ru­kom odne­sen.

Ne može mu se ipak poreći da je inteligentno izabrao novi identitet. U polusvijetu iscjelitelja i vidovnjaka što skidaju uroke ne traži se uistinu nikakva  kvalifikacija ni ime
Is­cje­li­telj, ­osim to­ga, lju­di­ma obi­čno svi­je­tli au­rom bla­go­sti i spo­ko­ja, da ni­tko živ ne bi po­mi­slio da je taj čo­vjek ­klao Bošnja­ke u Sre­bre­ni­ci. Na­po­kon, ne­ma za­ni­ma­nja, ­osim mo­žda umje­tni­čkog, ko­je je pri­kla­dni­je za du­gu ko­su i bra­du ko­ji će sa­svim sa­kri­ti čo­vje­ko­vu ličnu fi­zi­o­no­mi­ju. Ra­do­van Ka­ra­džić skro­jio je se­bi ­savršenu no­vu gra­đan­sku oso­bu, do­kto­ra Dra­ga­na Da­vi­da Da­bi­ća, u ko­joj je više od de­se­tlje­ća sa­svim slo­bo­dno ho­dao uli­ca­ma, me­đu svi­je­tom, ­kraj po­li­ca­ja­ca i špi­ju­na, ­ispred fo­to­a­pa­ra­ta i te­le­vi­zij­skih ka­me­ra. On je, da­ka­ko, ološ, bešću­tni zlo­či­nac, mo­ral­ni ­otpad ko­ji va­lja za­ko­pa­ti u za­tvor da ne kon­ta­mi­ni­ra oko­li­nu, ali ne mo­že­te se ne za­di­vi­ti nje­go­vom lu­ka­vošću, ka­ko je to spre­tno na­pra­vio.

I ka­ko se pro­mi­je­nio, a u osno­vi ­ostao je­dnak.

Ono što je u ra­tu i ma­lo pri­je nje­ga, pri­je pe­tna­est ili dva­de­set go­di­na, ra­dio sa­ra­jev­ski psi­hi­ja­tar Ra­do­van Ka­ra­džić u bi­tno­me se za­pra­vo ne ra­zli­ku­je od po­sla ko­jim se do pri­je ne­ki dan ba­vio be­o­grad­ski is­cje­li­telj Dra­gan Da­bić. Jer, što je za­pra­vo al­ter­na­ti­vna me­di­ci­na? Ilu­stri­rat ću vam to kra­tkim, ne­pi­sme­nim ogla­som ko­ji sam ne­kidan ugle­dao u je­dnim no­vi­na­ma, u ru­bri­ci ­gdje se tra­že i nu­de uslu­ge vi­do­vnja­ka i is­cje­li­te­lja:

“Tra­žim oso­bu ko­ja mo­že vra­ti­ti vo­lje­nu oso­bu uz ga­ran­ci­ju!“

Mo­že­te li se­bi pred­sta­vi­ti muškar­ca ili že­nu ko­ja je ovo na­pi­sa­la? Osje­ća­te li nje­gov ili nje­zin ­očaj i glu­post? Bo­san­ski Sr­bi, u vri­je­me kad im je na če­lo ­stao Ka­ra­džić, ni­su bi­li ništa bo­lji, na stva­ri je bi­la je­dna­ko uža­sna kom­bi­na­ci­ja idi­o­ti­zma i be­zna­đa. Ta­kva je du­ho­vna pu­stoš, ta­kvi su izgu­blje­ni, de­zo­ri­jen­ti­ra­ni lju­di i na­ro­di u ra­tu i pa­ci­jen­ti is­cje­li­te­lja, oni tra­že za vo­đu po­re­me­će­nog čo­vje­ka, ma­ni­ja­ka ko­ji će ih uvje­ri­ti da je ne­mo­gu­će mo­gu­će. Ra­do­van Ka­ra­džić je pro­mi­je­nio ime, adre­su i za­ni­ma­nje, a ­ostao je­dna­ka bu­da­la, sa­mo što je na­iv­ce pri­je va­rao po­li­ti­čkim op­sje­na­ma, a ka­sni­je je ­uzeo pro­da­va­ti zdrav­stve­ne tla­pnje, pro­gla­sio se maj­sto­rom me­di­ta­ci­je što li­je­či au­ti­zam, mul­ti­plu skle­ro­zu i epi­le­psi­ju i uvje­ra­va da sva­tko od nas, pra­vil­nom ishra­nom i di­sa­njem, mo­že ži­vje­ti izme­đu sto dva­de­set i sto pe­de­set go­di­na.

Ovo po­slje­dnje ne­ka­daš­njem pred­sje­dni­ku Re­pu­bli­ke Sr­pske za­ci­je­lo će bi­ti ve­li­ka utje­ha usko­ro, ka­da mu haaški su­dac oče­ki­va­no odre­že če­tr­de­set go­di­na ro­bi­je. Iz za­tvo­ra će iza­ći kao ­mlad čo­vjek, je­dva ko­ju go­di­nu pre­ko sto će ima­ti. Još će mno­ga ži­vo­tna ve­se­lja sta­ja­ti ­pred ­njim. Prem­da oso­bno dvo­jim u ova­kav ­kraj. Ako me­ne pi­ta­te, Ra­do­van Ka­ra­žić će ne­du­go na­kon izru­če­nja umri­je­ti u će­li­ji u Sche­ve­nin­ge­nu. To je ja­sno kao dan. Mo­gu vam do po­slje­dnjeg de­ta­lja opi­sa­ti sve ka­ko će bi­ti.

Stra­ža­ru što pra­ti akti­vno­sti za­tvo­re­ni­ka pu­tem nad­zor­nih ka­me­ra u nji­ho­vim so­ba­ma bit će ču­dno da Ka­ra­džić ne usta­je na do­ru­čak pa će po­sla­ti ko­le­gu da mu još je­dnom po­ku­ca na vra­ta. Po­la ka­sni­je ­njih dvo­ji­ca će ući u će­li­ju i ot­kri­ti da ­onaj na po­ste­lji ne diše. Sta­vit će mu ogle­da­lo ­pred ­usta i opi­pa­ti ­puls na vra­tu, a za­tim žur­no po­zva­ti upra­vi­te­lja i li­je­čni­ka. ­Ovaj dru­gi mo­ći će sa­mo ža­lo­sno usta­no­vi­ti za­tvo­re­ni­ko­vu ­smrt.

Mo­žda sat ka­sni­je to će bi­ti udar­na no­vost na ­svim te­le­vi­zij­skim postajama i por­ta­li­ma. Tu­ga i ne­vje­ri­ca za­vla­dat će Sr­bi­jom. Tri da­na ka­sni­je više od po­la mi­li­ju­na lju­di do­ći će na po­slje­dnji ispra­ćaj Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća, u nje­go­vu ro­dnom mje­stu, se­lu Pe­tnji­ci ­kraj Ša­vni­ka u Cr­noj Go­ri. Na spro­vo­du će pred­sje­dnik Ra­di­kal­ne stran­ke To­mi­slav Ni­ko­lić ­strašnim gla­som gr­mi­ti o izda­ji, a ti­su­će po­klo­ni­ka po­koj­ni­ko­va li­ka i dje­la ubit će se do­ma­ćom šlji­vo­vi­com. U ne­ko­li­ko slu­ča­je­va i do­slo­vno, sa smr­tnim isho­dom.

Gro­blje će opu­stje­ti ko­ji sat nakon spro­vo­da. Na Pe­tnji­cu će se spu­sti­ti to­pla ru­jan­ska noć, pje­sma zri­ka­va­ca i sa­mo­tno ću­ka­nje je­dnog ću­ka. Ne­gdje oko po­la no­ći na mje­se­či­ni će se ocr­ta­ti dvi­je muške fi­gu­re, za­u­sta­vi­ti se ­iznad svje­žeg gro­ba ne­pre­ža­lje­nog vo­đe i za­bi­ti lo­pa­tu u ze­mlju. Ko­pat će mo­žda tek dva­de­se­tak mi­nu­ta pri­je ne­go što tu­po uda­re u da­sku. Ma­lo ka­sni­je izvu­ći će san­duk iz če­tvr­ta­ste ru­pe i, po do­go­vo­ru, se­dam pu­ta ku­cnu­ti. Dva­put br­zo, tri pu­ta po­la­ko, dva­put ­opet br­zo.

“Ta­ta, je­si živ?“ uspla­hi­re­nim će š­aptom upi­ta­ti Saša Ka­ra­džić.

“Živ, bo­ga­mi“, odgo­vo­rit će mu Ra­do­van Ka­ra­džić iz la­ki­ra­nog san­du­ka ve­se­lo se smi­ju­ći.

Glu­pi ni­zo­zem­ski ču­va­ri ni­kad ni­su ču­li za in­dij­ske jo­gi­ne, maj­sto­re me­di­ta­ci­je ko­ji sna­gom vo­lje mo­gu za­u­sta­vi­ti di­sa­nje i rad sr­ca. Još će oni ču­ti za Ra­do­va­na.
Ante Tomić

Broj preporuka: 0

ARHIVA ČLANAKA

Ovaj zlatni retriver jednostavno nije mogao odoljeti svim iskušenjima koja su pred njega postavljena te je poput kruške pao na testu poslušnosti. Pogledajte urnebesan video!

hotrss

Opći uvjeti korištenja | Pravila prenošenja sadržaja | Zaštita privatnosti | Pravila komentiranja | Impressum | Kontakt | Oglašavanje

EPH Digital: Jutarnji list | Slobodna Dalmacija | Gloria | Globus | Sportske Novosti | Autoklub | Dom & dizajn | Dobra hrana | Bestseller | Dodo | Dosi | Gorila | LikeCroatia | Gameland | Dubrovacki Vjesnik

WAZ: Der Westen