Svjedokinja: Radila je dobre i jezive stvari

Objavljeno: 22.03.2009

ZAGREB - Prišili su mi sva­ka­kve glu­po­sti, ali ja svi­ma sve ­opraš­tam. Ne­ka im se Bog smi­lu­je, oni­ma ko­ji su mi uči­ni­li zlo i ko­ji su no­vi­na­ri­ma ser­vi­ra­li la­ži - go­vo­ri Je­le­na ­Brajša u ­svom pr­vom ra­zgo­vo­ru s no­vi­na­ri­ma ot­ka­ko ju je, pri­je tri mje­se­ca, kar­di­nal Bo­za­nić na mi­snom sla­vlju u za­gre­ba­čkoj ka­te­dra­li na­gra­dio za rad u Ca­ri­ta­su i pro­gla­sio žr­tvom me­dij­skoga lin­ča.

Otka­ko je ot­kri­ve­na afe­ra u Ca­ri­ta­so­vu do­mu Bre­zo­vi­ca i otka­ko je smije­nje­na s mje­sta ra­vna­te­lji­ce Ca­ri­ta­sa za­gre­ba­čke na­dbi­sku­pi­je, Je­le­na ­Brajša izbje­ga­va me­di­je. Na kon­cu, s ja­vne je sce­ne i otišla ta­ko što je, ti­je­kom pro­te­snog obi­la­ska no­vin­skih re­da­kci­ja, plju­nu­la je­dnom fo­to­re­por­te­ru u li­ce.

No, pro­te­kli pe­tak, na­kon višetje­dnih po­kušaja, došli smo do Je­le­ne ­Brajše i ra­zgo­va­ra­li s ­njom. Po­vod nam je bio je­dan slu­čaj o ko­jem se do­sad u ja­vno­sti ni­je zna­lo. Slu­čaj u ko­je­mu je ­Brajša spa­si­la dje­voj­či­cu iz je­dnog pa­kla - obi­telj­skog - ali je on­da uve­la u dru­gi pa­kao - Ca­ri­ta­sov - pre­pun tra­u­ma i mo­dri­ca od ba­ti­na i sa­mo­o­zl­je­đi­va­nja.

Priča o djevojčici Zori


Prišili su mi svakakve gluposti, ali ja svima sve opraštam. Neka im se Bog smiluje

Jelena Brajša
I na­kon što je Cr­kva “re­ha­bi­li­ti­ra­la” ­Brajšu, ja­vlja­ju se svje­do­ci gru­bog ne­ma­ra u ra­du ­Brajšina Ca­ri­ta­sa s dje­com. Ju­tar­njem se ta­ko ja­vi­la pro­fe­so­ri­ca s je­dnog za­gre­ba­čkog fa­kul­te­ta i ispri­ča­la ka­ko se 20 go­di­na bo­ri­la da spa­si dje­voj­či­cu ko­joj je u Ca­ri­ta­so­vu do­mu do­slo­vno bio ugro­žen ži­vot. Pro­fe­so­ri­ca je že­lje­la osta­ti ano­ni­mna, ali je ­ipak do­pusti­la da je iden­ti­fi­ci­ra­mo kao Ma­ri­ju Bo­ži­če­vić, što je nje­zi­no dru­go ime i dje­vo­ja­čko pre­zi­me.

Zo­ra ­(podaci po­zna­ti re­da­kci­ji) je bi­la dje­voj­či­ca či­ji je ­otac ­umro kad je ima­la tri go­di­ne, a maj­ka joj je ima­la te­ži ­oblik re­tar­da­ci­je. Ba­ka je bi­la al­ko­ho­li­čar­ka, a Zo­ra je ima­la još tro­je bra­će i se­sta­ra ­(majka je ro­di­la de­ve­te­ro dje­ce, ali če­tve­ro ih je pre­ži­vje­lo). Ži­vje­li su u se­lu po­kraj Slu­nja, u uvje­ti­ma po­put ži­vo­ti­nja. Pod u ku­ći bio je pre­kri­ven sla­mom. Ta je obi­telj, ka­že Ma­ri­ja Bo­ži­če­vić, spa­da­la u je­dnu od ­onih za ko­je mi­sli­mo da po­sto­je sa­mo u pri­ča­ma.

- I tu ja oda­jem pri­zna­nje ­Brajši, što je sje­la u kom­bi i do­slo­vno sa­ku­plja­la dje­cu ko­ju ta­da ni­tko ni­je ­htio, o ko­joj se ni je­dna in­sti­tu­ci­ja ni­je htje­la bri­nu­ti. Ne­moj­mo bi­ti ­površni kao li­ko­vi u loše na­pi­sa­nim ro­ma­ni­ma. Na­pra­vi­la je i do­bre i je­zi­ve stva­ri - re­kla je Ma­ri­ja.

Ma­ri­ja Bo­ži­če­vić došla je u Ca­ri­ta­sov dom na Ka­pto­lu u pro­lje­će 1987., po­ta­knu­ta po­zi­vom Je­le­ne ­Brajše gra­đa­ni­ma da po­mo­gnu ako mo­gu. Pro­sto­ri­je Do­ma bi­le su upišane i pr­lja­ve, ­smrad je bio ne­sno­san, a Dom ni­je ­imao ni­je­dnog de­fe­kto­lo­ga, odga­ja­te­lja ili pe­da­go­ga. O dje­ci su, ka­že Ma­ri­ja, bri­nu­le pro­sti­tu­tke ko­je su “štaj­gu” ima­le na Je­la­či­će­vu tr­gu po­kraj ne­ka­daš­njeg Var­te­ksa. One ko­je bi za­tru­dnje­le, u po­o­dma­kloj su tru­dno­ći odla­zi­le u Dom da do­bi­ju ka­kav-ta­kav ­krov nad gla­vom za vri­je­me po­ro­da i do­je­nja.

‘Bila sam vikend-skrbnik’

- Te su že­ne ugla­vnom tu­kle djecu i vikale na njih - pri­sje­ća se Ma­ri­ja, ko­ja se ­odmah “za­lju­bi­la” u dje­voj­či­cu Zo­ru. Ona je ta­da ima­la če­ti­ri go­di­ne, ali ­zbog si­tne gra­đe či­ni­lo se kao da su joj dvi­je. Ma­ri­ja je za­tra­ži­la do­pušte­nje i odve­la Zo­ru na sla­do­led u Ju­rišiće­vu te joj ­je usput ku­pila i ha­lji­ni­cu. Na­mje­ra­va­la ju je na­kon nekoliko sa­ti vra­ti­ti u Dom, ali Zo­ra ni­je htje­la.

Na rođendanu su se djeca iz Doma zabavljala mašući remenom uz uzvik: ‘Marš, idioti!’

Marija Božičević
- Tre­ba­li ste vi­dje­ti tu tu­gu u oči­ma, sr­ce mi je slo­mi­la. Odve­la sam je svojoj kući da se oku­pa i na­je­de - ka­že Ma­ri­ja. Čim su je nje­zin su­prug i ­kći ugle­da­li, zna­li su da je Zo­ra za­u­vi­jek ušla u nji­hov ži­vot. Idu­ći dan dje­voj­či­cu su odve­li u Zo­o­loški vrt. Sa­ti­ma su šeta­li dok ni­je došlo vri­je­me da se Zo­ra vra­ti u Dom na Ka­ptol.

- U dvo­rištu se dogodila no­va sce­na. Hi­ste­ri­čno se ra­spla­ka­la, vi­ka­la je da ne­će tu osta­ti, tr­ga­la mi je koš­ulju ru­ka­ma dok su je pro­sti­tu­tke po­kušava­le odvo­ji­ti od me­ne. Re­kla sam im da je pu­ste još ma­lo i otišle smo u cr­kvu na Ka­ptol - pri­sje­ća se Ma­ri­ja.

Du­go su, ka­že, sje­di­le u cr­kvi, gla­di­la je dje­voj­či­cu dok joj ni­je za­spa­la u kri­lu. Od ta­da do Zo­ri­ne pu­no­lje­tno­sti bila je nje­zin svo­je­vr­stan “vi­kend-skr­bnik”. Zo­ru je če­sto pe­tkom uzi­ma­la iz Po­li­kli­ni­ke za re­ha­bi­li­ta­ci­ju go­vo­ra Su­vag.

- Čak mi je, mo­ram pri­zna­ti, odgo­va­ra­lo da se iz Ca­ri­ta­sa ni­tko ne zanima ­gdje je ona. Ni­su me pro­vje­ra­va­li, a ja sam je ugla­vnom odvo­di­la iz Su­va­ga pe­tkom po­sli­je­po­dne i ta­mo vra­ća­la u po­ne­dje­ljak uju­tro - opi­su­je Ma­ri­ja. Sli­je­di­la je uho­da­na pro­ce­du­ra: za­pušte­nu dje­voj­či­cu odve­la bi kod se­be u ­stan, oku­pa­la je, na­hra­ni­la, oči­sti­la od ušiju ko­je su gmi­za­le po ti­je­lu i po­kušala za­li­je­či­ti, jer je dje­voj­či­ca, prema Ma­ri­jinim riječima, uvi­jek do­la­zi­la izra­nja­va­na. Je­dnom je, na sa­mom po­če­tku nji­ho­va dru­že­nja, Zo­ra došla ja­ko bo­le­sna, ima­la je upa­lu si­nu­sa. Na­sto­je­ći izlije­či­ti upa­lu, Ma­ri­ja ju je za­dr­ža­la kod se­be pu­nih tje­dan da­na.

Brajšina zabrana

- Sl­je­de­ći se vi­kend vra­ti­la u još go­rem sta­nju, sva de­hi­dri­ra­na, ko­la­bi­ra­na, s ču­dnom bo­jom li­ca - ka­že Ma­ri­ja ko­ja je dje­voj­či­cu po­tom hi­tno odve­la pro­fe­so­ru Bu­ne­ti u bol­ni­cu na Ša­la­ti. On ju je ­odmah pre­gle­dao i re­kao da je Zo­ra do­bi­la tešku in­fe­kci­ju si­nu­sa jer je u nos ugu­ra­la pla­sti­čni ko­ta­čić ko­ji se ubr­zo ugno­jio. Oba­vio je hi­tan ope­ra­cij­ski za­hvat.

- In­fe­kci­ja je kre­nu­la pre­ma mo­zgu. Pro­fe­sor Bu­ne­ta mi je re­kao da je bi­la ko­rak do smr­ti - rekla je Ma­ri­ja ko­ja je, pre­ma pre­po­ru­ci do­kto­ra, Zo­ru osta­vi­la dva tje­dna u bol­ni­ci.

1996.-2006.:Zlostavljanja u Domu u Brezovici

Caritasov dom u Brezovici u kojem je domar Mario Barlović 1996. seksualno zlostavljao retardiranog dječaka, za što je osuđen deset godina kasnije. Za zlostavljanje je bio optužen i kuhar Mijo Penić. Brajša je bila optužena da je prikrivala Penićev dnevnik, koji je prnađen u njezinoj kući, ali je oslobođena, kao i Mijo Penić
2005.Prosvjed u medijima


Jelena Brajša upire prstom u fotoreportera prilikom obilaska redakcija dnevnih novina u srpnju 2005. godine. U obilasku su joj se pridružili simpatizeri Caritasa





   

Od tog je do­ga­đa­ja, me­đu­tim, na­stu­pi­la kal­va­ri­ja. ­Brajša je Ma­ri­ju po­zva­la k se­bi i za­bra­ni­la joj da na­sta­vi vi­đa­ti dje­voj­či­cu. De­ra­la se na nju ka­ko se usu­di­la di­je­te odve­sti u bol­ni­cu.  - Čak mi je za­bra­ni­la da Zo­ru ta dva tje­dna po­sje­ću­jem u bol­ni­ci - re­kla je Ma­ri­ja ko­joj je ta­kva ­Brajšina odlu­ka teško pa­la jer je vi­dje­la da nje­zi­na bri­ga o Zo­ri do­bro dje­lu­je na dje­voj­či­cu ko­ja je Ma­ri­ju čak po­če­la zva­ti “ma­ma”.

- Mo­ra­te zna­ti da je Zo­ra, ia­ko men­tal­no re­tar­di­ra­na, ja­ko br­zo na­pre­do­va­la. Čak je po­tpu­no pro­go­vo­ri­la - rekla je Ma­ri­ja i do­da­la da su je spe­ci­ja­li­sti iz Su­va­ga na svo­jim kon­gre­si­ma spo­mi­nja­li kao pri­mjer u ko­jem lju­bav i to­pli ­odnos “na­pra­ve ču­da”. Na­kon ­Brajšine odlu­ke, me­đu­tim, Ma­ri­ji­ne su ru­ke bi­le ve­za­ne. Po­kušava­la je na sve na­či­ne “srušiti” ­Brajšinu odlu­ku, ali uza­lud. Ni­je mo­gla ni do Zo­re, ni do dru­ge dje­ce u Do­mu.

Kad mi je zabranila da viđam Zoru, shvatila sam koliko je težak njezin ego
- Tu sam uvi­dje­la ko­li­ko je ta že­na teška, ko­li­ko je bo­le­stan nje­zin ego - re­kla je Ma­ri­ja ko­joj je na­kon mno­gih na­sto­ja­nja, u tre­nu­tku oča­ja si­nu­la ide­ja. Odlu­či­la je ­Brajši po­sla­ti pi­smo. Bi­lo je to pi­smo pu­no hva­lo­spje­va o nje­zi­nu ra­du ko­ji je ulo­ži­la u Ca­ri­ta­sov pro­jekt. Te su joj ri­je­či po­no­vno otvo­ri­le vra­ta Do­ma. ­Brajša je do­pu­sti­la da na­sta­vi vi­đa­ti Zo­ru i dru­gu dje­cu ko­ju su Ma­ri­ja i nje­zin su­prug vo­di­li na ­izlet na Slje­me ili u Zo­o­loški vrt.

Dje­voj­či­ca je, me­đu­tim, sva­ki vi­kend do­la­zi­la u mo­dri­ca­ma. Nje­zi­no je ti­je­lo, ka­že Ma­ri­ja, bi­lo pla­vo. Vi­dje­li su se tra­go­vi re­me­na. Ma­ri­ja je po­sta­vlja­la pi­ta­nja, tra­ži­la istra­gu, ali ni že­ne u Do­mu, ni Zo­ra, a ni dru­ga dje­ca ni­su že­lje­li o to­me go­vo­ri­ti. No, je­d­na ro­đen­dan­ska za­ba­va da­la je odgo­vor.

Odlazak kod Kuharića

Za Zo­rin ro­đen­dan Ma­ri­ja je u sta­nu pri­re­di­la tor­tu, ko­la­če i dje­čju za­ba­vu. Ma­ri­ji­na ­kći svi­ra­la je kla­vir, že­le­ći dje­cu iz Do­ma ra­zve­se­li­ti dje­čjim pje­smi­ca­ma. No, ­njih to ni­je ni­ma­lo za­ni­ma­lo. Po­jam za­ba­ve za ­njih je bio do­hva­ti­ti re­men Ma­ri­ji­na mu­ža i mla­ta­ra­ti nji­me je­dan pre­ma dru­go­me, vi­ču­ći: “Marš, idi­o­ti!”

- Pr­vi put kad smo to vi­dje­li, sle­di­li smo se. To je bi­la nji­ho­va je­di­na ­igra. Oni ni­su zna­li što govore, opo­našali su ono što su, oči­to, pu­no pu­ta do ta­da ču­li - re­kla je Ma­ri­ja ko­ja je odlu­či­la hitno nešto po­du­ze­ti. U bor­bi ko­ja je tra­ja­la go­to­vo 20 go­di­na, ka­že, nje­zi­na obi­telj ni­je ima­la ni pra­zni­ke, ni go­dišnje odmo­re. Sva je nje­zi­na sna­ga bi­la usmje­re­na na si­tu­a­ci­ju dje­voj­či­ce ko­ju je sva­ki vi­kend tre­ba­lo za­li­je­či­ti. Obra­ća­la se po­koj­nom kar­di­na­lu Fra­nji Ku­ha­ri­ću, ta­daš­njem ra­vna­te­lju Ca­ri­ta­sa ­mons. Vla­di­mi­ru Stan­ko­vi­ću i bi­sku­pu Ju­ra­ju Je­ze­rin­cu.

- Mo­ja mi je ti­tu­la otva­ra­la vra­ta, ali, na­ža­lost, ništa ni­sam uspje­la pro­mi­je­ni­ti - re­kla je Ma­ri­ja ko­ju je po­koj­ni kar­di­nal Ku­ha­rić ne­ko­li­ko pu­ta pri­mio. Re­kao je, ka­že Ma­ri­ja, da ga sr­ce bo­li što u ­istom dvo­rištu, pre­ko pu­ta nji­ho­vih li­je­pih oda­ja, dje­ca ži­ve u lošim uvje­ti­ma. Ali Ma­ri­ja je ste­kla do­jam da se cr­kve­ni do­sto­jan­stve­ni­ci ne že­le su­prot­sta­vlja­ti ­Brajši jer “ona je in­sti­tu­ci­ja” te da ne bi že­lje­li da išta izađe ­izvan cr­kve­nih zi­do­va.

  2008.: Nagrada kardinala

U prosincu 2008. Bozanić joj je odao priz­na­­nje za skrb o djeci (slika iz 2005.). Tužitelji su je u siječnju opet prijavili zbog gospodarskog kriminala

 

On­da se obra­ti­la dr­ža­vi. Po­tra­ži­la je Bo­silj­ku Kne­že­vić iz Su­va­ga, za­mo­li­la je da ona pos­vje­do­či ka­kva joj dje­ca do­la­ze u Su­vag, za­pušte­na i zlo­sta­vlja­na. Obra­ća­le su se, ka­že, so­ci­jal­noj slu­žbi Cen­tar. Ali odgo­vor je bio: “Žao nam je, to ni­su naša dje­ca, to su dje­ca Ca­ri­ta­sa i ne mo­že­mo re­a­gi­ra­ti.” Došle su i do pe­di­ja­tri­ce Bla­žen­ke ko­ja je ta­da bi­la Ca­ri­ta­sov li­je­čnik u Do­mu zdra­vlja Tr­nsko. Tra­ži­le su od nje da se uklju­či, da pos­vje­do­či ka­kva joj dje­ca do­la­ze u am­bu­lan­tu. Otvo­re­no im je re­kla da ne­ma­ju pra­vo to od nje tra­ži­ti.

- Na­gla­si­la je da od Ca­ri­ta­sa do­bi­va naj­bo­lje bun­de, hra­nu i no­vac, a sve što se za­uz­vrat tra­ži, bi­la je nje­zi­na š­utnja - rekla je Ma­ri­ja.

Ma­ri­ja je do­la­zi­la po Zo­ru i ka­da se Dom s Ka­pto­la 1994. pre­se­lio u Bre­zo­vi­cu. Zo­ra je ta­da ima­la 11 go­di­na. Ma­ri­ja je po­ne­kad zna­la obi­ći Zo­ri­nu se­stru Anu ko­ja je bi­la ­smješte­na u Ca­ri­ta­so­vu do­mu u Obo­ro­vu. Je­dnom je pri­li­kom on­dje če­ka­la u pro­sto­ri­ji s ne­ko­li­ci­nom re­tar­di­ra­ne dje­ce, kad je je­dan dje­čak pr­sti­ma prešao po ti­pka­ma kla­vi­ra u ku­tu. Ča­sna se­stra se, ka­že Ma­ri­ja, ba­ci­la na nje­ga, odvu­kla ga u su­sje­dnu so­bu i po­če­la bje­so­mu­čno uda­ra­ti re­me­nom, kao da je upa­la u ne­ko lu­di­lo. Dje­čak je vikao, a on­da je pod udar­ci­ma uti­hnuo.

Zlostavljanje u Oborovu


- Ba­ci­la sam joj se na le­đa, vi­ču­ći: ‘Što to či­ni­te’ - re­kla je Ma­ri­ja, a se­stra joj je odgo­vo­ri­la: “I vi bi­ste, go­spo­đo, po­lu­dje­li da ra­di­te s ta­kvim de­bi­li­ma.” Ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je so­ci­jal­na slu­žba iz Slu­nja Zo­ru je iz Bre­zo­vi­ce htje­la pre­mje­sti­ti u taj ­isti dom u Obo­ro­vu. Ma­ri­ja se bo­ri­la ru­ka­ma i no­ga­ma dok Zo­ri ni­je pro­našla udo­mi­telj­sku obi­telj u ko­joj ži­vi i da­nas.

- U 15 go­di­na ži­vo­ta sa Zo­rom to­li­ko sam se na­pla­ka­la, da da­nas po­mi­slim ka­ko više ne­mam su­za - ka­že Ma­ri­ja ko­ja se ­odmah ja­vi­la po­li­ci­ji i pra­vo­bra­ni­te­lji­ci za dje­cu na­kon što su bu­knu­le dvi­je afe­re o Do­mu u Bre­zo­vi­ci. Ogor­če­na je ­zbog ne­ma­ra so­ci­jal­nih slu­žbi. Ogor­če­na je, ka­že, jer istra­ge ni­su do­bro pro­ve­de­ne. Stva­ri su se, tvr­di Ma­ri­ja, za­taška­va­le, po­se­bi­ce kod posljednjeg slu­ča­ja ka­da su, ka­že, in­spe­kci­ji mi­ni­stra Mi­li­no­vi­ća ­pred no­som za­ma­za­li oči, pri­ka­zu­ju­ći sa­mo idi­li­čan dio. Ra­zo­ča­ra­na je što po­li­ci­ju ni­je za­ni­ma­la nje­zi­na izja­va ko­ju je že­lje­la da­ti oko posljednjeg slu­ča­ja o na­vo­dnom sa­mo­o­zlje­đi­va­nju dje­voj­či­ce.

Brajša: Sjećam se te curice

- Mo­ja je Zo­ra ži­vje­la u ­istom Do­mu kao i ta dje­voj­či­ca. Sva­ki je vi­kend ima­la no­ve mo­dri­ce i ra­ne. Sva­ki je vi­kend do­la­zi­la za­ra­že­na ušima. Ugu­ra­la je ko­ta­čić u nos i za­ma­lo umr­la, a da to ni­tko ni­je pri­mije­tio - ob­jašnja­va Ma­ri­ja ko­ja sma­tra da bi ta­kve in­for­ma­ci­je po­li­ci­ji tre­ba­le ko­ri­sti­ti.

Kad smo Je­le­nu ­Brajšu su­o­či­li s tvr­dnja­ma Ma­ri­je Bo­ži­če­vić, ona je re­kla da se sje­ća te dje­voj­či­ce Zo­re.

- ­Otac joj je ­umro od sr­ča­nog uda­ra i žu­pnik iz Slu­nja na­zvao me i rekao da je pe­te­ro ma­le dje­ce osta­lo s re­tar­di­ra­nom maj­kom. Tog trenutka sje­la sam u au­to i do­ve­zla ih u Za­greb. Ne ­znam ­gdje je Zo­ra da­nas, je­dna nje­zi­na se­stra je u Spli­tu, je­dna u Iva­nić­ Gra­du. Če­tni­ci su im za­kla­li maj­ku i ba­ku, to je je­zi­va pri­ča - re­kla je Je­le­na ­Brajša.

Sje­ća se, ka­že, da je o Zo­ri vi­kendom bri­nu­la je­dna go­s­po­­­đa, ali se ne sje­ća de­ta­lja, ni­ti da joj je za­bra­ni­la po­sje­te na­k­on što je ova Zo­ru odvela li­je­čni­ku.

- Ako smo se i po­sva­đa­le, dra­go mi je da smo se po­mi­ri­le. Mo­ra­te me ra­zu­mje­ti, ni­tko ne mo­že na svo­ju ru­ku vo­di­ti dom­sko di­je­te li­je­čni­ku. Mo­žda sam za­to bi­la lju­ta, ne sje­ćam se pa ne mo­gu ko­men­ti­ra­ti, prošlo je do­sta vre­me­na - ka­že ­Brajša i do­da­je: - ­Ipak, hva­la joj što je re­kla da sam doslovno saku­plja­la dje­cu ko­ju ni­tko ni­je ­htio, jer to je isti­na. Ci­je­li sam ži­vot to­me po­sve­ti­la, smje­sti­la sam više od če­ti­ri ti­su­će dje­ce, a za ­kraj sam kao na­gra­du do­bi­la tr­no­vu kru­nu.

Nakon izbijanja afere Brezovica, medijima su se javljali mnogi svjedoci nemara i zlo­s­tavljanja  u Caritasovu domu, ali nitko od njih prije te afere nije to prijavljivao nadležnim institucijama. Priča Ma­ri­je Bo­ži­če­vić poseban je po tome što se ona obraćala svima: od centra za socijalni rad do kardinala Kuharića. Pri­tom njezine namjere nisu bile da upire prstom, već da pomogne djeci.

- Ni­tko ne­ma pra­vo upi­ra­ti pr­stom, tre­ba­mo se upi­ta­ti koli­ko smo sa­mi pri­do­ni­je­li da po­­mo­gne­mo ta­kvoj dje­ci - za­klju­či­la je Ma­ri­ja ko­ja Zo­ru da­nas obi­đe je­danput go­dišnje, na nje­zin ro­đen­dan.

Ps ihijatar Štimac: Trebalo je educirati Caritasove ljude

- Svaka institucija treba vri­jeme da educira ljude, pa tako i Caritas. Djeca s posebnim po­trebama, uz to, traže posebno stručan pristup. Nema sumnje da su Caritasovi domovi imali svoje ‘dječje bolesti’ i propu­ste, međutim, posljednjih go­dina odlično surađujemo s ta­mošnjim odgajateljicama - re­kao je psihijatar Domagoj Štimac iz Poliklinike za zaštitu djece grada Zagreba koja se, među ostalim, bavi zlostavlja­nom djecom. 

Štimac kaže da je Poliklinika prije nekoliko godina imala slučaj zlostavljanja jed­nog Caritasova djeteta, što su odmah prijavili mjerodavnima.

- Bitno je, međutim, naglasiti tu kariku individualnog. Ako jedan liječnik prima mito, ne znači da su svi korumpirani. Tako je i kod Caritasa koji radi dobre i plemenite stvari, ali pred ko­jim je još zahtjevan put kako bi ste­kao besprijekornu reputaciju - zaključio je Štimac.


Spasila sam 4000 djece, a dobila trnovu krunu’

U šest idem na križni put, možete doći u sedam, odgovorila je na naš poziv Brajša i pustila nas u svoj dom na Trešnjevci

Je­le­na ­Brajša ži­vi na za­gre­ba­čkoj Trešnjev­ci i sa­ma, u 73. go­di­ni, bri­ne se o tro­je po­svo­je­ne dje­ce: 33-go­diš­njem Ma­ri­ja­nu, 22-go­diš­njem Go­ra­nu i 16-go­diš­njem To­mi­sla­vu. Uz ­njih ­Brajša je po­svo­ji­la još tro­je dje­ce: Mar­ti­nu, Iva­nu i još je­dnog To­mi­sla­va ko­ji ži­ve sa­mo­stal­no.

- Ma­ri­jan je teški in­va­lid, au­tist je. Ne­ma oči jer je abor­ti­ran u pe­tom mje­se­cu tru­dno­će. Li­je­čnik ko­ji je oba­vio abor­tus ba­cio ga je u kan­tu, ne­tko me po­zvao i uze­la sam ga. Ci­je­li se ži­vot bri­nem o nje­mu, je­di­no što je ­uspio na­u­či­ti je da sam ide na za­hod - ka­že ­Brajša.

Po­svo­je­ni sin Go­ran ima 22 go­di­ne, men­tal­no je re­tar­di­ran i sa­mo je, ka­že ­Brajša, ­uspio na­u­či­ti ri­ječ ma­ma. To­mi­slav ima 16 go­di­na, bi­star je i pa­me­tan, ali ne­ma ru­ke i no­ge. - Ro­dio se ne­ra­zvi­je­nih ru­ku i bez no­gu. Kad ga je ugle­da­la, nje­go­va maj­ka je re­kla: ‘No­si­te ga gi­ne­ko­lo­gu, ­onom ­istom ko­ji mi je na ul­tra­zvu­ku re­kao da je sve u ­redu’. Ni­kad ga ni­je sta­vi­la na pr­sa. Ja sam ga po­svo­ji­la. Da­nas Go­ran tre­ni­ra pli­va­nje, ima se­dam zla­tnih me­da­lja. Pot­kraj ko­lo­vo­za ide na Mal­lor­cu na svjet­sko pr­ven­stvo. Sva­ki dan ga vo­dim na tre­ning i on­da će mi ne­tko re­ći da se ja ne bri­nem o svo­joj dje­ci - go­vo­ri ­Brajša.

90 posto svega su laži

Po­zna­ti gla­zbe­nik To­mi­slav ­Brajša bio je, ka­že, nje­zi­no pr­vo po­svo­je­no di­je­te. Na­đen je u za­ho­du u Pu­li. Otišla je ta­mo i uze­la odba­če­nu be­bu ko­ja se ro­di­la sli­je­pa.

- Nje­go­va je maj­ka došla u am­bu­lan­tu na pre­gled. Do­bi­la je tru­do­ve te ga je ro­di­la u za­ho­du am­bu­lan­te i po­bje­gla. Slu­čaj­no je osta­vi­la tru­dni­čku knji­ži­cu pa smo zna­li tko mu je maj­ka. Ni­je ga, me­đu­tim, htje­la. Bio je izvan­bra­čno di­je­te - ka­že ­Brajša.

Mo­gla bi ta­ko, ka­že, na­bra­ja­ti sto­ti­ne pri­mje­ra, sto­ti­ne dje­ce ko­je su joj osta­vlja­li ­pred vra­ti­ma, u pu­tnim tor­ba­ma i ku­ti­ja­ma od ba­na­na. Je­dna je dje­voj­či­ca, ka­že ­Brajša, na­đe­na na Krešimi­ro­vu tr­gu, po­tpu­no pa­ra­li­zi­ra­na, a da­nas sve mo­že sa­ma. Za je­dnu cu­ri­cu su joj do­ja­vi­li da je na sme­ću, po­kri­ve­na ne­kim ma­dra­cem. Odju­ri­la je po nju. Cu­ri­ca je već bi­la po­pla­vi­la, ka­že ­Brajša, i odve­la ju je na Ša­la­tu. Da­nas je sre­tno uda­na i ži­vi u ­Istri.

- Od sve­ga ­onog što se o me­ni ja­vno go­vo­ri­lo, 90 po­sto su la­ži. Ne­mam ni­ka­kvu vi­lu, no­vi­na­ri su sli­ka­li su­sje­dnu ur­ba­nu vi­lu u našoj uli­ci. Ja sa svo­jim re­tar­di­ra­nim de­čki­ma ne mo­gu na ja­vnu pla­žu i za­to sam za ­njih ku­pi­la pla­sti­čni ba­zen. To se pri­ka­za­lo kao ne­ka­kav lu­ksu­zan ba­zen uz lu­ksu­znu vi­lu. Prišili su mi sve mo­gu­će glu­po­sti: da pi­jem naj­fi­ni­ja vi­na, da spa­vam po naj­sku­pljim ho­te­li­ma na ra­čun Ca­ri­ta­sa, da me po­ni­zne ča­sne se­stre dvo­re po ku­ći, to su sve glu­po­sti. Ni­je­dna ča­sna u mo­joj ku­ći ni­je žli­cu opra­la - tvr­di ­Brajša. Do­da­je da su je me­di­ji ne­pra­ve­dno ra­za­pe­li, dok se “o afe­ra­ma u Lu­gu kod Sa­mo­bo­ra i ­Istri sa­mo je­dan­put pi­sa­lo”.

Život u službi Crkve

Ne mo­že, ka­že ­Brajša, ra­vna­telj Do­ma bi­ti ­kriv za sve što se do­ga­đa. ­Brajša ka­že da se u nje­zi­nu slu­ča­ju do­go­di­lo to da je “kre­nu­la la­vi­na tra­če­va, ko­ju je teško za­u­sta­vi­ti i ­zbog ko­jih se za­bo­ra­ve sve do­bre stva­ri ko­je čo­vjek na­pra­vi”. Ka­že da su uvje­ti u Ca­ri­ta­so­vim do­mo­vi­na uvi­jek bi­li bo­lji od bi­lo ko­jeg dr­ža­vnog do­ma, ko­ji za ra­zli­ku od Ca­ri­ta­so­vih, ka­že ­Brajša, lje­ti uzi­ma­ju go­dišnji ­odmor.

Go­vo­re­ći o za­hva­li ko­ju je pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci ja­vno izre­kao na­dbi­skup Bo­za­nić, ­Brajša ka­že da je to ite­ka­ko za­slu­ži­la.  - Ci­je­li sam ži­vot ra­di­la u ime Cr­kve. Do­bi­la sam ja­vnu za­hva­lu i vr­lo vri­je­dnu sli­ku Maj­ke Bo­žje od Ka­me­ni­tih vra­ta. Od Pa­pe Iva­na Pa­vla II. do­bi­la sam me­da­lju još pri­je ne­go što je po­sje­tio Hr­vat­sku - ka­že ­Brajša.

I u ­ovom je ra­zgo­vo­ru po­no­vi­la da svi­ma sve ­oprašta jer, ka­že, ništa ne bi do­bi­la da gor­či­nu no­si sa so­bom.

- Ne­ka im se Bog smi­lu­je. Pri­tom mi­slim na lju­de ko­ji su mi uči­ni­li zlo i ko­ji su no­vi­na­ri­ma ser­vi­ra­li la­ži. Pre­po­znat će se oni, ne bri­ni­te. Ka­ko to obi­čno bi­va, izne­vje­re vas oni ko­ji­ma ste naj­više po­mo­gli u ga­dnim si­tu­a­ci­ja­ma. Sto pu­ta sam bi­la na ra­spo­la­ga­nju, je­dan­put sam re­kla da ne mo­gu ništa uči­ni­ti i ta­kvi su pr­vi di­gli ka­men na me­ne - ka­že ­Brajša.

Naj­te­že joj je ­zbog dje­ce ko­ja su, ka­ko ka­že, dvi­je go­di­ne pa­ti­la i bi­la izlo­že­na kri­ti­ka­ma ja­vno­sti, ia­ko je nje­zi­na ne­vi­nost do­ka­za­na.

- Mo­ja bi dje­ca došla na pre­da­va­nje, a pro­fe­sor bi ­pred pu­nom pre­da­va­o­ni­com otvo­rio no­vi­ne s go­le­mim na­slo­vom ‘Brajša ­laže’. Ti­je­kom te dvi­je go­di­ne to­li­ko smo se na­pa­ti­li, ali svi­ma sam sve opro­sti­la - po­no­vi­la je ­Brajša dr­hta­vim gla­som.

O svojoj nasljednici

Nje­zi­noj će na­slje­dni­ci, ka­že, bi­ti pu­no te­že ne­go ­njoj.

- Ja sam 40 go­di­na stva­ra­la, a ona će ima­ti pu­ne ru­ke po­sla. Zar mi­sli­te da da­nas ne osta­vlja­ju ne­že­lje­nu dje­cu u ku­ti­ja­ma? ­Svim či­ta­te­lji­ma bih po­ru­či­la: ho­daj­te svi­je­tom otvo­re­nih oči­ju i znaj­te da čo­vjek vri­je­di više od bi­lo ko­jeg nov­ca. Me­ni ni­je bi­lo va­žno je li di­je­te Hr­vat, Sr­bin, mu­sli­man, ­zdrav ili bez oči­ju. Sve sam ih uzi­ma­la. Sto pu­ta su me pi­ta­li ­gdje pro­na­la­zim to­li­ku dje­cu. Po­ru­ču­jem: ho­daj­te otvo­re­nih oči­ju - re­kla je ­Brajša i do­da­la da mo­ra ­završiti ra­zgo­vor jer tre­ba na­hra­ni­ti 33-go­diš­njeg re­tar­di­ra­nog Ma­ri­ja­na. 


KRONOLOGIJA AFERA U CARITASU
Z nali za silovanje dječaka, a ništa nisu poduzeli


2002. - Nakon prijava Hrabrog telefona policija počinje istrage o zlostavljanju djece u tom Caritasovu domu. Maloljetni M. V. silovan je 1996., a prvi je put o tome progovorio  nakon što je 2001. premješten iz Brezovice u Dom za djecu u Lugu. M. V. prepričava kako ga je domar Mario Bar­lović pozvao u svoj ured, skinuo ga i općio s njim. Sve pre­pri­čane događaje dječak je nacrtao i pokazao ih na lutkama.

Svibanj 2003. - Dječaka u Poliklinici za zaštitu djece grada Zagreba ispituju stručnjaci, na­­kon čega prestaje dolaziti na ugovorene termine. Polikli­nika je policiji proslijedila sve na­laze. Tadašnja zamjenica dr­ža­vnog odvjetnika Božica Cvje­­t­ko policiji je naložila da obu­stavi daljnju kriminalističku istragu.

Lipanj 2005. - Slučaj Brezovica eskalira u aferu. Policija is­pituje Jelenu Brajšu i bivšeg tajnika za socijalu u Ministar­stvu zdravstva Ninu Žganeca. Oboje su znali da je domar Marijan Bar­lović od 1995. do 1999. si­lo­vao maloljetnog štićenika Brezo­vi­ce, a ni­su poduzeli ništa. Kardinal Bozanić smjenjuje Brajšu.

Srpanj 2005. - Uhićen je Mijo Penić, tadašnji kuhar Caritasova doma zbog pokušaja silovanja mentalno retardirane štićenice. Penić je dobio godinu i pol dana zatvorske kazne, a pušten je nakon 11 mjeseci provedenih u pritvoru. Pravobraniteljica za djecu Ljubica Matijević-Vrsaljko u Saboru optužuje cijeli sustav pravosuđa i socijale za zataškavanje te podiže kaznenu prijavu protiv Barlovića.

Svibanj 2006. - Domar Mario Barlović osuđen na 6,5 godina.

Lipanj 2006. - Zbog loše sro­čene optužnice Jelena Brajša oslobođena je optužbe da je prikrivala dnevnik Mije Penića, za kojeg je tvrdila da ne zna gdje je, a onda ga je policija pronašla u njezinoj kući.

Travanj 2008. - Mijo Penić nepravomoćno je oslobođen optužbi u ponovljenome postupku.

Listopad 2008. - 10-godišnja djevojčica iz Caritasova doma u Brezovici primljena je u bolnicu s višestrukim ozljedama na tijelu. Nalazom stručne inspekcije Ministarstva utvrđe­no je kako nije bila zlostavljana, nego se sama ozlijedila.

Prosinac 2008. - Bozanić odaje javno priznanje Brajši za njezin rad te optužuje novinare za medijski linč.

Siječanj 2009. - Općinsko državno odvjetništvo podiglo je novu optužnicu protiv Brajše zbog zloporabe ovlasti u gospodarskom poslovanju. Tereti se da je oštetila državni proračun za 5,7 milijuna kuna. Brajša to negira.



Sandra Bolanča

Broj preporuka: 0

ARHIVA ČLANAKA

Upravljanje bagerima koji precizno odvajaju kamen u visokim Alpama u sjeverozapadnom dijelu Italije nije nimalo lak posao. Pogledajte kojim znakovnim jezikom se radnici međusobno sporazumijevaju.

Opći uvjeti korištenja | Pravila prenošenja sadržaja | Zaštita privatnosti | Pravila komentiranja | Impressum | Kontakt | Oglašavanje

EPH Digital: Jutarnji list | Slobodna Dalmacija | Gloria | Globus | Sportske Novosti | Autoklub | Dom & dizajn | Dobra hrana | Bestseller | Dodo | Dosi | Gorila | LikeCroatia | Gameland | Dubrovacki Vjesnik

WAZ: Der Westen