Svjedokinja: Radila je dobre i jezive stvari

Objavljeno: 22.03.2009

ZAGREB - Prišili su mi sva­ka­kve glu­po­sti, ali ja svi­ma sve ­opraš­tam. Ne­ka im se Bog smi­lu­je, oni­ma ko­ji su mi uči­ni­li zlo i ko­ji su no­vi­na­ri­ma ser­vi­ra­li la­ži - go­vo­ri Je­le­na ­Brajša u ­svom pr­vom ra­zgo­vo­ru s no­vi­na­ri­ma ot­ka­ko ju je, pri­je tri mje­se­ca, kar­di­nal Bo­za­nić na mi­snom sla­vlju u za­gre­ba­čkoj ka­te­dra­li na­gra­dio za rad u Ca­ri­ta­su i pro­gla­sio žr­tvom me­dij­skoga lin­ča.

Otka­ko je ot­kri­ve­na afe­ra u Ca­ri­ta­so­vu do­mu Bre­zo­vi­ca i otka­ko je smije­nje­na s mje­sta ra­vna­te­lji­ce Ca­ri­ta­sa za­gre­ba­čke na­dbi­sku­pi­je, Je­le­na ­Brajša izbje­ga­va me­di­je. Na kon­cu, s ja­vne je sce­ne i otišla ta­ko što je, ti­je­kom pro­te­snog obi­la­ska no­vin­skih re­da­kci­ja, plju­nu­la je­dnom fo­to­re­por­te­ru u li­ce.

No, pro­te­kli pe­tak, na­kon višetje­dnih po­kušaja, došli smo do Je­le­ne ­Brajše i ra­zgo­va­ra­li s ­njom. Po­vod nam je bio je­dan slu­čaj o ko­jem se do­sad u ja­vno­sti ni­je zna­lo. Slu­čaj u ko­je­mu je ­Brajša spa­si­la dje­voj­či­cu iz je­dnog pa­kla - obi­telj­skog - ali je on­da uve­la u dru­gi pa­kao - Ca­ri­ta­sov - pre­pun tra­u­ma i mo­dri­ca od ba­ti­na i sa­mo­o­zl­je­đi­va­nja.

Priča o djevojčici Zori


Prišili su mi svakakve gluposti, ali ja svima sve opraštam. Neka im se Bog smiluje

Jelena Brajša
I na­kon što je Cr­kva “re­ha­bi­li­ti­ra­la” ­Brajšu, ja­vlja­ju se svje­do­ci gru­bog ne­ma­ra u ra­du ­Brajšina Ca­ri­ta­sa s dje­com. Ju­tar­njem se ta­ko ja­vi­la pro­fe­so­ri­ca s je­dnog za­gre­ba­čkog fa­kul­te­ta i ispri­ča­la ka­ko se 20 go­di­na bo­ri­la da spa­si dje­voj­či­cu ko­joj je u Ca­ri­ta­so­vu do­mu do­slo­vno bio ugro­žen ži­vot. Pro­fe­so­ri­ca je že­lje­la osta­ti ano­ni­mna, ali je ­ipak do­pusti­la da je iden­ti­fi­ci­ra­mo kao Ma­ri­ju Bo­ži­če­vić, što je nje­zi­no dru­go ime i dje­vo­ja­čko pre­zi­me.

Zo­ra ­(podaci po­zna­ti re­da­kci­ji) je bi­la dje­voj­či­ca či­ji je ­otac ­umro kad je ima­la tri go­di­ne, a maj­ka joj je ima­la te­ži ­oblik re­tar­da­ci­je. Ba­ka je bi­la al­ko­ho­li­čar­ka, a Zo­ra je ima­la još tro­je bra­će i se­sta­ra ­(majka je ro­di­la de­ve­te­ro dje­ce, ali če­tve­ro ih je pre­ži­vje­lo). Ži­vje­li su u se­lu po­kraj Slu­nja, u uvje­ti­ma po­put ži­vo­ti­nja. Pod u ku­ći bio je pre­kri­ven sla­mom. Ta je obi­telj, ka­že Ma­ri­ja Bo­ži­če­vić, spa­da­la u je­dnu od ­onih za ko­je mi­sli­mo da po­sto­je sa­mo u pri­ča­ma.

- I tu ja oda­jem pri­zna­nje ­Brajši, što je sje­la u kom­bi i do­slo­vno sa­ku­plja­la dje­cu ko­ju ta­da ni­tko ni­je ­htio, o ko­joj se ni je­dna in­sti­tu­ci­ja ni­je htje­la bri­nu­ti. Ne­moj­mo bi­ti ­površni kao li­ko­vi u loše na­pi­sa­nim ro­ma­ni­ma. Na­pra­vi­la je i do­bre i je­zi­ve stva­ri - re­kla je Ma­ri­ja.

Ma­ri­ja Bo­ži­če­vić došla je u Ca­ri­ta­sov dom na Ka­pto­lu u pro­lje­će 1987., po­ta­knu­ta po­zi­vom Je­le­ne ­Brajše gra­đa­ni­ma da po­mo­gnu ako mo­gu. Pro­sto­ri­je Do­ma bi­le su upišane i pr­lja­ve, ­smrad je bio ne­sno­san, a Dom ni­je ­imao ni­je­dnog de­fe­kto­lo­ga, odga­ja­te­lja ili pe­da­go­ga. O dje­ci su, ka­že Ma­ri­ja, bri­nu­le pro­sti­tu­tke ko­je su “štaj­gu” ima­le na Je­la­či­će­vu tr­gu po­kraj ne­ka­daš­njeg Var­te­ksa. One ko­je bi za­tru­dnje­le, u po­o­dma­kloj su tru­dno­ći odla­zi­le u Dom da do­bi­ju ka­kav-ta­kav ­krov nad gla­vom za vri­je­me po­ro­da i do­je­nja.

‘Bila sam vikend-skrbnik’

- Te su že­ne ugla­vnom tu­kle djecu i vikale na njih - pri­sje­ća se Ma­ri­ja, ko­ja se ­odmah “za­lju­bi­la” u dje­voj­či­cu Zo­ru. Ona je ta­da ima­la če­ti­ri go­di­ne, ali ­zbog si­tne gra­đe či­ni­lo se kao da su joj dvi­je. Ma­ri­ja je za­tra­ži­la do­pušte­nje i odve­la Zo­ru na sla­do­led u Ju­rišiće­vu te joj ­je usput ku­pila i ha­lji­ni­cu. Na­mje­ra­va­la ju je na­kon nekoliko sa­ti vra­ti­ti u Dom, ali Zo­ra ni­je htje­la.

Na rođendanu su se djeca iz Doma zabavljala mašući remenom uz uzvik: ‘Marš, idioti!’

Marija Božičević
- Tre­ba­li ste vi­dje­ti tu tu­gu u oči­ma, sr­ce mi je slo­mi­la. Odve­la sam je svojoj kući da se oku­pa i na­je­de - ka­že Ma­ri­ja. Čim su je nje­zin su­prug i ­kći ugle­da­li, zna­li su da je Zo­ra za­u­vi­jek ušla u nji­hov ži­vot. Idu­ći dan dje­voj­či­cu su odve­li u Zo­o­loški vrt. Sa­ti­ma su šeta­li dok ni­je došlo vri­je­me da se Zo­ra vra­ti u Dom na Ka­ptol.

- U dvo­rištu se dogodila no­va sce­na. Hi­ste­ri­čno se ra­spla­ka­la, vi­ka­la je da ne­će tu osta­ti, tr­ga­la mi je koš­ulju ru­ka­ma dok su je pro­sti­tu­tke po­kušava­le odvo­ji­ti od me­ne. Re­kla sam im da je pu­ste još ma­lo i otišle smo u cr­kvu na Ka­ptol - pri­sje­ća se Ma­ri­ja.

Du­go su, ka­že, sje­di­le u cr­kvi, gla­di­la je dje­voj­či­cu dok joj ni­je za­spa­la u kri­lu. Od ta­da do Zo­ri­ne pu­no­lje­tno­sti bila je nje­zin svo­je­vr­stan “vi­kend-skr­bnik”. Zo­ru je če­sto pe­tkom uzi­ma­la iz Po­li­kli­ni­ke za re­ha­bi­li­ta­ci­ju go­vo­ra Su­vag.

- Čak mi je, mo­ram pri­zna­ti, odgo­va­ra­lo da se iz Ca­ri­ta­sa ni­tko ne zanima ­gdje je ona. Ni­su me pro­vje­ra­va­li, a ja sam je ugla­vnom odvo­di­la iz Su­va­ga pe­tkom po­sli­je­po­dne i ta­mo vra­ća­la u po­ne­dje­ljak uju­tro - opi­su­je Ma­ri­ja. Sli­je­di­la je uho­da­na pro­ce­du­ra: za­pušte­nu dje­voj­či­cu odve­la bi kod se­be u ­stan, oku­pa­la je, na­hra­ni­la, oči­sti­la od ušiju ko­je su gmi­za­le po ti­je­lu i po­kušala za­li­je­či­ti, jer je dje­voj­či­ca, prema Ma­ri­jinim riječima, uvi­jek do­la­zi­la izra­nja­va­na. Je­dnom je, na sa­mom po­če­tku nji­ho­va dru­že­nja, Zo­ra došla ja­ko bo­le­sna, ima­la je upa­lu si­nu­sa. Na­sto­je­ći izlije­či­ti upa­lu, Ma­ri­ja ju je za­dr­ža­la kod se­be pu­nih tje­dan da­na.

Brajšina zabrana

- Sl­je­de­ći se vi­kend vra­ti­la u još go­rem sta­nju, sva de­hi­dri­ra­na, ko­la­bi­ra­na, s ču­dnom bo­jom li­ca - ka­že Ma­ri­ja ko­ja je dje­voj­či­cu po­tom hi­tno odve­la pro­fe­so­ru Bu­ne­ti u bol­ni­cu na Ša­la­ti. On ju je ­odmah pre­gle­dao i re­kao da je Zo­ra do­bi­la tešku in­fe­kci­ju si­nu­sa jer je u nos ugu­ra­la pla­sti­čni ko­ta­čić ko­ji se ubr­zo ugno­jio. Oba­vio je hi­tan ope­ra­cij­ski za­hvat.

- In­fe­kci­ja je kre­nu­la pre­ma mo­zgu. Pro­fe­sor Bu­ne­ta mi je re­kao da je bi­la ko­rak do smr­ti - rekla je Ma­ri­ja ko­ja je, pre­ma pre­po­ru­ci do­kto­ra, Zo­ru osta­vi­la dva tje­dna u bol­ni­ci.

1996.-2006.:Zlostavljanja u Domu u Brezovici

Caritasov dom u Brezovici u kojem je domar Mario Barlović 1996. seksualno zlostavljao retardiranog dječaka, za što je osuđen deset godina kasnije. Za zlostavljanje je bio optužen i kuhar Mijo Penić. Brajša je bila optužena da je prikrivala Penićev dnevnik, koji je prnađen u njezinoj kući, ali je oslobođena, kao i Mijo Penić
2005.Prosvjed u medijima


Jelena Brajša upire prstom u fotoreportera prilikom obilaska redakcija dnevnih novina u srpnju 2005. godine. U obilasku su joj se pridružili simpatizeri Caritasa





   

Od tog je do­ga­đa­ja, me­đu­tim, na­stu­pi­la kal­va­ri­ja. ­Brajša je Ma­ri­ju po­zva­la k se­bi i za­bra­ni­la joj da na­sta­vi vi­đa­ti dje­voj­či­cu. De­ra­la se na nju ka­ko se usu­di­la di­je­te odve­sti u bol­ni­cu.  - Čak mi je za­bra­ni­la da Zo­ru ta dva tje­dna po­sje­ću­jem u bol­ni­ci - re­kla je Ma­ri­ja ko­joj je ta­kva ­Brajšina odlu­ka teško pa­la jer je vi­dje­la da nje­zi­na bri­ga o Zo­ri do­bro dje­lu­je na dje­voj­či­cu ko­ja je Ma­ri­ju čak po­če­la zva­ti “ma­ma”.

- Mo­ra­te zna­ti da je Zo­ra, ia­ko men­tal­no re­tar­di­ra­na, ja­ko br­zo na­pre­do­va­la. Čak je po­tpu­no pro­go­vo­ri­la - rekla je Ma­ri­ja i do­da­la da su je spe­ci­ja­li­sti iz Su­va­ga na svo­jim kon­gre­si­ma spo­mi­nja­li kao pri­mjer u ko­jem lju­bav i to­pli ­odnos “na­pra­ve ču­da”. Na­kon ­Brajšine odlu­ke, me­đu­tim, Ma­ri­ji­ne su ru­ke bi­le ve­za­ne. Po­kušava­la je na sve na­či­ne “srušiti” ­Brajšinu odlu­ku, ali uza­lud. Ni­je mo­gla ni do Zo­re, ni do dru­ge dje­ce u Do­mu.

Kad mi je zabranila da viđam Zoru, shvatila sam koliko je težak njezin ego
- Tu sam uvi­dje­la ko­li­ko je ta že­na teška, ko­li­ko je bo­le­stan nje­zin ego - re­kla je Ma­ri­ja ko­joj je na­kon mno­gih na­sto­ja­nja, u tre­nu­tku oča­ja si­nu­la ide­ja. Odlu­či­la je ­Brajši po­sla­ti pi­smo. Bi­lo je to pi­smo pu­no hva­lo­spje­va o nje­zi­nu ra­du ko­ji je ulo­ži­la u Ca­ri­ta­sov pro­jekt. Te su joj ri­je­či po­no­vno otvo­ri­le vra­ta Do­ma. ­Brajša je do­pu­sti­la da na­sta­vi vi­đa­ti Zo­ru i dru­gu dje­cu ko­ju su Ma­ri­ja i nje­zin su­prug vo­di­li na ­izlet na Slje­me ili u Zo­o­loški vrt.

Dje­voj­či­ca je, me­đu­tim, sva­ki vi­kend do­la­zi­la u mo­dri­ca­ma. Nje­zi­no je ti­je­lo, ka­že Ma­ri­ja, bi­lo pla­vo. Vi­dje­li su se tra­go­vi re­me­na. Ma­ri­ja je po­sta­vlja­la pi­ta­nja, tra­ži­la istra­gu, ali ni že­ne u Do­mu, ni Zo­ra, a ni dru­ga dje­ca ni­su že­lje­li o to­me go­vo­ri­ti. No, je­d­na ro­đen­dan­ska za­ba­va da­la je odgo­vor.

Odlazak kod Kuharića

Za Zo­rin ro­đen­dan Ma­ri­ja je u sta­nu pri­re­di­la tor­tu, ko­la­če i dje­čju za­ba­vu. Ma­ri­ji­na ­kći svi­ra­la je kla­vir, že­le­ći dje­cu iz Do­ma ra­zve­se­li­ti dje­čjim pje­smi­ca­ma. No, ­njih to ni­je ni­ma­lo za­ni­ma­lo. Po­jam za­ba­ve za ­njih je bio do­hva­ti­ti re­men Ma­ri­ji­na mu­ža i mla­ta­ra­ti nji­me je­dan pre­ma dru­go­me, vi­ču­ći: “Marš, idi­o­ti!”

- Pr­vi put kad smo to vi­dje­li, sle­di­li smo se. To je bi­la nji­ho­va je­di­na ­igra. Oni ni­su zna­li što govore, opo­našali su ono što su, oči­to, pu­no pu­ta do ta­da ču­li - re­kla je Ma­ri­ja ko­ja je odlu­či­la hitno nešto po­du­ze­ti. U bor­bi ko­ja je tra­ja­la go­to­vo 20 go­di­na, ka­že, nje­zi­na obi­telj ni­je ima­la ni pra­zni­ke, ni go­dišnje odmo­re. Sva je nje­zi­na sna­ga bi­la usmje­re­na na si­tu­a­ci­ju dje­voj­či­ce ko­ju je sva­ki vi­kend tre­ba­lo za­li­je­či­ti. Obra­ća­la se po­koj­nom kar­di­na­lu Fra­nji Ku­ha­ri­ću, ta­daš­njem ra­vna­te­lju Ca­ri­ta­sa ­mons. Vla­di­mi­ru Stan­ko­vi­ću i bi­sku­pu Ju­ra­ju Je­ze­rin­cu.

- Mo­ja mi je ti­tu­la otva­ra­la vra­ta, ali, na­ža­lost, ništa ni­sam uspje­la pro­mi­je­ni­ti - re­kla je Ma­ri­ja ko­ju je po­koj­ni kar­di­nal Ku­ha­rić ne­ko­li­ko pu­ta pri­mio. Re­kao je, ka­že Ma­ri­ja, da ga sr­ce bo­li što u ­istom dvo­rištu, pre­ko pu­ta nji­ho­vih li­je­pih oda­ja, dje­ca ži­ve u lošim uvje­ti­ma. Ali Ma­ri­ja je ste­kla do­jam da se cr­kve­ni do­sto­jan­stve­ni­ci ne že­le su­prot­sta­vlja­ti ­Brajši jer “ona je in­sti­tu­ci­ja” te da ne bi že­lje­li da išta izađe ­izvan cr­kve­nih zi­do­va.

  2008.: Nagrada kardinala

U prosincu 2008. Bozanić joj je odao priz­na­­nje za skrb o djeci (slika iz 2005.). Tužitelji su je u siječnju opet prijavili zbog gospodarskog kriminala

 

On­da se obra­ti­la dr­ža­vi. Po­tra­ži­la je Bo­silj­ku Kne­že­vić iz Su­va­ga, za­mo­li­la je da ona pos­vje­do­či ka­kva joj dje­ca do­la­ze u Su­vag, za­pušte­na i zlo­sta­vlja­na. Obra­ća­le su se, ka­že, so­ci­jal­noj slu­žbi Cen­tar. Ali odgo­vor je bio: “Žao nam je, to ni­su naša dje­ca, to su dje­ca Ca­ri­ta­sa i ne mo­že­mo re­a­gi­ra­ti.” Došle su i do pe­di­ja­tri­ce Bla­žen­ke ko­ja je ta­da bi­la Ca­ri­ta­sov li­je­čnik u Do­mu zdra­vlja Tr­nsko. Tra­ži­le su od nje da se uklju­či, da pos­vje­do­či ka­kva joj dje­ca do­la­ze u am­bu­lan­tu. Otvo­re­no im je re­kla da ne­ma­ju pra­vo to od nje tra­ži­ti.

- Na­gla­si­la je da od Ca­ri­ta­sa do­bi­va naj­bo­lje bun­de, hra­nu i no­vac, a sve što se za­uz­vrat tra­ži, bi­la je nje­zi­na š­utnja - rekla je Ma­ri­ja.

Ma­ri­ja je do­la­zi­la po Zo­ru i ka­da se Dom s Ka­pto­la 1994. pre­se­lio u Bre­zo­vi­cu. Zo­ra je ta­da ima­la 11 go­di­na. Ma­ri­ja je po­ne­kad zna­la obi­ći Zo­ri­nu se­stru Anu ko­ja je bi­la ­smješte­na u Ca­ri­ta­so­vu do­mu u Obo­ro­vu. Je­dnom je pri­li­kom on­dje če­ka­la u pro­sto­ri­ji s ne­ko­li­ci­nom re­tar­di­ra­ne dje­ce, kad je je­dan dje­čak pr­sti­ma prešao po ti­pka­ma kla­vi­ra u ku­tu. Ča­sna se­stra se, ka­že Ma­ri­ja, ba­ci­la na nje­ga, odvu­kla ga u su­sje­dnu so­bu i po­če­la bje­so­mu­čno uda­ra­ti re­me­nom, kao da je upa­la u ne­ko lu­di­lo. Dje­čak je vikao, a on­da je pod udar­ci­ma uti­hnuo.

Zlostavljanje u Oborovu


- Ba­ci­la sam joj se na le­đa, vi­ču­ći: ‘Što to či­ni­te’ - re­kla je Ma­ri­ja, a se­stra joj je odgo­vo­ri­la: “I vi bi­ste, go­spo­đo, po­lu­dje­li da ra­di­te s ta­kvim de­bi­li­ma.” Ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je so­ci­jal­na slu­žba iz Slu­nja Zo­ru je iz Bre­zo­vi­ce htje­la pre­mje­sti­ti u taj ­isti dom u Obo­ro­vu. Ma­ri­ja se bo­ri­la ru­ka­ma i no­ga­ma dok Zo­ri ni­je pro­našla udo­mi­telj­sku obi­telj u ko­joj ži­vi i da­nas.

- U 15 go­di­na ži­vo­ta sa Zo­rom to­li­ko sam se na­pla­ka­la, da da­nas po­mi­slim ka­ko više ne­mam su­za - ka­že Ma­ri­ja ko­ja se ­odmah ja­vi­la po­li­ci­ji i pra­vo­bra­ni­te­lji­ci za dje­cu na­kon što su bu­knu­le dvi­je afe­re o Do­mu u Bre­zo­vi­ci. Ogor­če­na je ­zbog ne­ma­ra so­ci­jal­nih slu­žbi. Ogor­če­na je, ka­že, jer istra­ge ni­su do­bro pro­ve­de­ne. Stva­ri su se, tvr­di Ma­ri­ja, za­taška­va­le, po­se­bi­ce kod posljednjeg slu­ča­ja ka­da su, ka­že, in­spe­kci­ji mi­ni­stra Mi­li­no­vi­ća ­pred no­som za­ma­za­li oči, pri­ka­zu­ju­ći sa­mo idi­li­čan dio. Ra­zo­ča­ra­na je što po­li­ci­ju ni­je za­ni­ma­la nje­zi­na izja­va ko­ju je že­lje­la da­ti oko posljednjeg slu­ča­ja o na­vo­dnom sa­mo­o­zlje­đi­va­nju dje­voj­či­ce.

Brajša: Sjećam se te curice

- Mo­ja je Zo­ra ži­vje­la u ­istom Do­mu kao i ta dje­voj­či­ca. Sva­ki je vi­kend ima­la no­ve mo­dri­ce i ra­ne. Sva­ki je vi­kend do­la­zi­la za­ra­že­na ušima. Ugu­ra­la je ko­ta­čić u nos i za­ma­lo umr­la, a da to ni­tko ni­je pri­mije­tio - ob­jašnja­va Ma­ri­ja ko­ja sma­tra da bi ta­kve in­for­ma­ci­je po­li­ci­ji tre­ba­le ko­ri­sti­ti.

Kad smo Je­le­nu ­Brajšu su­o­či­li s tvr­dnja­ma Ma­ri­je Bo­ži­če­vić, ona je re­kla da se sje­ća te dje­voj­či­ce Zo­re.

- ­Otac joj je ­umro od sr­ča­nog uda­ra i žu­pnik iz Slu­nja na­zvao me i rekao da je pe­te­ro ma­le dje­ce osta­lo s re­tar­di­ra­nom maj­kom. Tog trenutka sje­la sam u au­to i do­ve­zla ih u Za­greb. Ne ­znam ­gdje je Zo­ra da­nas, je­dna nje­zi­na se­stra je u Spli­tu, je­dna u Iva­nić­ Gra­du. Če­tni­ci su im za­kla­li maj­ku i ba­ku, to je je­zi­va pri­ča - re­kla je Je­le­na ­Brajša.

Sje­ća se, ka­že, da je o Zo­ri vi­kendom bri­nu­la je­dna go­s­po­­­đa, ali se ne sje­ća de­ta­lja, ni­ti da joj je za­bra­ni­la po­sje­te na­k­on što je ova Zo­ru odvela li­je­čni­ku.

- Ako smo se i po­sva­đa­le, dra­go mi je da smo se po­mi­ri­le. Mo­ra­te me ra­zu­mje­ti, ni­tko ne mo­že na svo­ju ru­ku vo­di­ti dom­sko di­je­te li­je­čni­ku. Mo­žda sam za­to bi­la lju­ta, ne sje­ćam se pa ne mo­gu ko­men­ti­ra­ti, prošlo je do­sta vre­me­na - ka­že ­Brajša i do­da­je: - ­Ipak, hva­la joj što je re­kla da sam doslovno saku­plja­la dje­cu ko­ju ni­tko ni­je ­htio, jer to je isti­na. Ci­je­li sam ži­vot to­me po­sve­ti­la, smje­sti­la sam više od če­ti­ri ti­su­će dje­ce, a za ­kraj sam kao na­gra­du do­bi­la tr­no­vu kru­nu.

Nakon izbijanja afere Brezovica, medijima su se javljali mnogi svjedoci nemara i zlo­s­tavljanja  u Caritasovu domu, ali nitko od njih prije te afere nije to prijavljivao nadležnim institucijama. Priča Ma­ri­je Bo­ži­če­vić poseban je po tome što se ona obraćala svima: od centra za socijalni rad do kardinala Kuharića. Pri­tom njezine namjere nisu bile da upire prstom, već da pomogne djeci.

- Ni­tko ne­ma pra­vo upi­ra­ti pr­stom, tre­ba­mo se upi­ta­ti koli­ko smo sa­mi pri­do­ni­je­li da po­­mo­gne­mo ta­kvoj dje­ci - za­klju­či­la je Ma­ri­ja ko­ja Zo­ru da­nas obi­đe je­danput go­dišnje, na nje­zin ro­đen­dan.

Ps ihijatar Štimac: Trebalo je educirati Caritasove ljude

- Svaka institucija treba vri­jeme da educira ljude, pa tako i Caritas. Djeca s posebnim po­trebama, uz to, traže posebno stručan pristup. Nema sumnje da su Caritasovi domovi imali svoje ‘dječje bolesti’ i propu­ste, međutim, posljednjih go­dina odlično surađujemo s ta­mošnjim odgajateljicama - re­kao je psihijatar Domagoj Štimac iz Poliklinike za zaštitu djece grada Zagreba koja se, među ostalim, bavi zlostavlja­nom djecom. 

Štimac kaže da je Poliklinika prije nekoliko godina imala slučaj zlostavljanja jed­nog Caritasova djeteta, što su odmah prijavili mjerodavnima.

- Bitno je, međutim, naglasiti tu kariku individualnog. Ako jedan liječnik prima mito, ne znači da su svi korumpirani. Tako je i kod Caritasa koji radi dobre i plemenite stvari, ali pred ko­jim je još zahtjevan put kako bi ste­kao besprijekornu reputaciju - zaključio je Štimac.


Spasila sam 4000 djece, a dobila trnovu krunu’

U šest idem na križni put, možete doći u sedam, odgovorila je na naš poziv Brajša i pustila nas u svoj dom na Trešnjevci

Je­le­na ­Brajša ži­vi na za­gre­ba­čkoj Trešnjev­ci i sa­ma, u 73. go­di­ni, bri­ne se o tro­je po­svo­je­ne dje­ce: 33-go­diš­njem Ma­ri­ja­nu, 22-go­diš­njem Go­ra­nu i 16-go­diš­njem To­mi­sla­vu. Uz ­njih ­Brajša je po­svo­ji­la još tro­je dje­ce: Mar­ti­nu, Iva­nu i još je­dnog To­mi­sla­va ko­ji ži­ve sa­mo­stal­no.

- Ma­ri­jan je teški in­va­lid, au­tist je. Ne­ma oči jer je abor­ti­ran u pe­tom mje­se­cu tru­dno­će. Li­je­čnik ko­ji je oba­vio abor­tus ba­cio ga je u kan­tu, ne­tko me po­zvao i uze­la sam ga. Ci­je­li se ži­vot bri­nem o nje­mu, je­di­no što je ­uspio na­u­či­ti je da sam ide na za­hod - ka­že ­Brajša.

Po­svo­je­ni sin Go­ran ima 22 go­di­ne, men­tal­no je re­tar­di­ran i sa­mo je, ka­že ­Brajša, ­uspio na­u­či­ti ri­ječ ma­ma. To­mi­slav ima 16 go­di­na, bi­star je i pa­me­tan, ali ne­ma ru­ke i no­ge. - Ro­dio se ne­ra­zvi­je­nih ru­ku i bez no­gu. Kad ga je ugle­da­la, nje­go­va maj­ka je re­kla: ‘No­si­te ga gi­ne­ko­lo­gu, ­onom ­istom ko­ji mi je na ul­tra­zvu­ku re­kao da je sve u ­redu’. Ni­kad ga ni­je sta­vi­la na pr­sa. Ja sam ga po­svo­ji­la. Da­nas Go­ran tre­ni­ra pli­va­nje, ima se­dam zla­tnih me­da­lja. Pot­kraj ko­lo­vo­za ide na Mal­lor­cu na svjet­sko pr­ven­stvo. Sva­ki dan ga vo­dim na tre­ning i on­da će mi ne­tko re­ći da se ja ne bri­nem o svo­joj dje­ci - go­vo­ri ­Brajša.

90 posto svega su laži

Po­zna­ti gla­zbe­nik To­mi­slav ­Brajša bio je, ka­že, nje­zi­no pr­vo po­svo­je­no di­je­te. Na­đen je u za­ho­du u Pu­li. Otišla je ta­mo i uze­la odba­če­nu be­bu ko­ja se ro­di­la sli­je­pa.

- Nje­go­va je maj­ka došla u am­bu­lan­tu na pre­gled. Do­bi­la je tru­do­ve te ga je ro­di­la u za­ho­du am­bu­lan­te i po­bje­gla. Slu­čaj­no je osta­vi­la tru­dni­čku knji­ži­cu pa smo zna­li tko mu je maj­ka. Ni­je ga, me­đu­tim, htje­la. Bio je izvan­bra­čno di­je­te - ka­že ­Brajša.

Mo­gla bi ta­ko, ka­že, na­bra­ja­ti sto­ti­ne pri­mje­ra, sto­ti­ne dje­ce ko­je su joj osta­vlja­li ­pred vra­ti­ma, u pu­tnim tor­ba­ma i ku­ti­ja­ma od ba­na­na. Je­dna je dje­voj­či­ca, ka­že ­Brajša, na­đe­na na Krešimi­ro­vu tr­gu, po­tpu­no pa­ra­li­zi­ra­na, a da­nas sve mo­že sa­ma. Za je­dnu cu­ri­cu su joj do­ja­vi­li da je na sme­ću, po­kri­ve­na ne­kim ma­dra­cem. Odju­ri­la je po nju. Cu­ri­ca je već bi­la po­pla­vi­la, ka­že ­Brajša, i odve­la ju je na Ša­la­tu. Da­nas je sre­tno uda­na i ži­vi u ­Istri.

- Od sve­ga ­onog što se o me­ni ja­vno go­vo­ri­lo, 90 po­sto su la­ži. Ne­mam ni­ka­kvu vi­lu, no­vi­na­ri su sli­ka­li su­sje­dnu ur­ba­nu vi­lu u našoj uli­ci. Ja sa svo­jim re­tar­di­ra­nim de­čki­ma ne mo­gu na ja­vnu pla­žu i za­to sam za ­njih ku­pi­la pla­sti­čni ba­zen. To se pri­ka­za­lo kao ne­ka­kav lu­ksu­zan ba­zen uz lu­ksu­znu vi­lu. Prišili su mi sve mo­gu­će glu­po­sti: da pi­jem naj­fi­ni­ja vi­na, da spa­vam po naj­sku­pljim ho­te­li­ma na ra­čun Ca­ri­ta­sa, da me po­ni­zne ča­sne se­stre dvo­re po ku­ći, to su sve glu­po­sti. Ni­je­dna ča­sna u mo­joj ku­ći ni­je žli­cu opra­la - tvr­di ­Brajša. Do­da­je da su je me­di­ji ne­pra­ve­dno ra­za­pe­li, dok se “o afe­ra­ma u Lu­gu kod Sa­mo­bo­ra i ­Istri sa­mo je­dan­put pi­sa­lo”.

Život u službi Crkve

Ne mo­že, ka­že ­Brajša, ra­vna­telj Do­ma bi­ti ­kriv za sve što se do­ga­đa. ­Brajša ka­že da se u nje­zi­nu slu­ča­ju do­go­di­lo to da je “kre­nu­la la­vi­na tra­če­va, ko­ju je teško za­u­sta­vi­ti i ­zbog ko­jih se za­bo­ra­ve sve do­bre stva­ri ko­je čo­vjek na­pra­vi”. Ka­že da su uvje­ti u Ca­ri­ta­so­vim do­mo­vi­na uvi­jek bi­li bo­lji od bi­lo ko­jeg dr­ža­vnog do­ma, ko­ji za ra­zli­ku od Ca­ri­ta­so­vih, ka­že ­Brajša, lje­ti uzi­ma­ju go­dišnji ­odmor.

Go­vo­re­ći o za­hva­li ko­ju je pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci ja­vno izre­kao na­dbi­skup Bo­za­nić, ­Brajša ka­že da je to ite­ka­ko za­slu­ži­la.  - Ci­je­li sam ži­vot ra­di­la u ime Cr­kve. Do­bi­la sam ja­vnu za­hva­lu i vr­lo vri­je­dnu sli­ku Maj­ke Bo­žje od Ka­me­ni­tih vra­ta. Od Pa­pe Iva­na Pa­vla II. do­bi­la sam me­da­lju još pri­je ne­go što je po­sje­tio Hr­vat­sku - ka­že ­Brajša.

I u ­ovom je ra­zgo­vo­ru po­no­vi­la da svi­ma sve ­oprašta jer, ka­že, ništa ne bi do­bi­la da gor­či­nu no­si sa so­bom.

- Ne­ka im se Bog smi­lu­je. Pri­tom mi­slim na lju­de ko­ji su mi uči­ni­li zlo i ko­ji su no­vi­na­ri­ma ser­vi­ra­li la­ži. Pre­po­znat će se oni, ne bri­ni­te. Ka­ko to obi­čno bi­va, izne­vje­re vas oni ko­ji­ma ste naj­više po­mo­gli u ga­dnim si­tu­a­ci­ja­ma. Sto pu­ta sam bi­la na ra­spo­la­ga­nju, je­dan­put sam re­kla da ne mo­gu ništa uči­ni­ti i ta­kvi su pr­vi di­gli ka­men na me­ne - ka­že ­Brajša.

Naj­te­že joj je ­zbog dje­ce ko­ja su, ka­ko ka­že, dvi­je go­di­ne pa­ti­la i bi­la izlo­že­na kri­ti­ka­ma ja­vno­sti, ia­ko je nje­zi­na ne­vi­nost do­ka­za­na.

- Mo­ja bi dje­ca došla na pre­da­va­nje, a pro­fe­sor bi ­pred pu­nom pre­da­va­o­ni­com otvo­rio no­vi­ne s go­le­mim na­slo­vom ‘Brajša ­laže’. Ti­je­kom te dvi­je go­di­ne to­li­ko smo se na­pa­ti­li, ali svi­ma sam sve opro­sti­la - po­no­vi­la je ­Brajša dr­hta­vim gla­som.

O svojoj nasljednici

Nje­zi­noj će na­slje­dni­ci, ka­že, bi­ti pu­no te­že ne­go ­njoj.

- Ja sam 40 go­di­na stva­ra­la, a ona će ima­ti pu­ne ru­ke po­sla. Zar mi­sli­te da da­nas ne osta­vlja­ju ne­že­lje­nu dje­cu u ku­ti­ja­ma? ­Svim či­ta­te­lji­ma bih po­ru­či­la: ho­daj­te svi­je­tom otvo­re­nih oči­ju i znaj­te da čo­vjek vri­je­di više od bi­lo ko­jeg nov­ca. Me­ni ni­je bi­lo va­žno je li di­je­te Hr­vat, Sr­bin, mu­sli­man, ­zdrav ili bez oči­ju. Sve sam ih uzi­ma­la. Sto pu­ta su me pi­ta­li ­gdje pro­na­la­zim to­li­ku dje­cu. Po­ru­ču­jem: ho­daj­te otvo­re­nih oči­ju - re­kla je ­Brajša i do­da­la da mo­ra ­završiti ra­zgo­vor jer tre­ba na­hra­ni­ti 33-go­diš­njeg re­tar­di­ra­nog Ma­ri­ja­na. 


KRONOLOGIJA AFERA U CARITASU
Z nali za silovanje dječaka, a ništa nisu poduzeli


2002. - Nakon prijava Hrabrog telefona policija počinje istrage o zlostavljanju djece u tom Caritasovu domu. Maloljetni M. V. silovan je 1996., a prvi je put o tome progovorio  nakon što je 2001. premješten iz Brezovice u Dom za djecu u Lugu. M. V. prepričava kako ga je domar Mario Bar­lović pozvao u svoj ured, skinuo ga i općio s njim. Sve pre­pri­čane događaje dječak je nacrtao i pokazao ih na lutkama.

Svibanj 2003. - Dječaka u Poliklinici za zaštitu djece grada Zagreba ispituju stručnjaci, na­­kon čega prestaje dolaziti na ugovorene termine. Polikli­nika je policiji proslijedila sve na­laze. Tadašnja zamjenica dr­ža­vnog odvjetnika Božica Cvje­­t­ko policiji je naložila da obu­stavi daljnju kriminalističku istragu.

Lipanj 2005. - Slučaj Brezovica eskalira u aferu. Policija is­pituje Jelenu Brajšu i bivšeg tajnika za socijalu u Ministar­stvu zdravstva Ninu Žganeca. Oboje su znali da je domar Marijan Bar­lović od 1995. do 1999. si­lo­vao maloljetnog štićenika Brezo­vi­ce, a ni­su poduzeli ništa. Kardinal Bozanić smjenjuje Brajšu.

Srpanj 2005. - Uhićen je Mijo Penić, tadašnji kuhar Caritasova doma zbog pokušaja silovanja mentalno retardirane štićenice. Penić je dobio godinu i pol dana zatvorske kazne, a pušten je nakon 11 mjeseci provedenih u pritvoru. Pravobraniteljica za djecu Ljubica Matijević-Vrsaljko u Saboru optužuje cijeli sustav pravosuđa i socijale za zataškavanje te podiže kaznenu prijavu protiv Barlovića.

Svibanj 2006. - Domar Mario Barlović osuđen na 6,5 godina.

Lipanj 2006. - Zbog loše sro­čene optužnice Jelena Brajša oslobođena je optužbe da je prikrivala dnevnik Mije Penića, za kojeg je tvrdila da ne zna gdje je, a onda ga je policija pronašla u njezinoj kući.

Travanj 2008. - Mijo Penić nepravomoćno je oslobođen optužbi u ponovljenome postupku.

Listopad 2008. - 10-godišnja djevojčica iz Caritasova doma u Brezovici primljena je u bolnicu s višestrukim ozljedama na tijelu. Nalazom stručne inspekcije Ministarstva utvrđe­no je kako nije bila zlostavljana, nego se sama ozlijedila.

Prosinac 2008. - Bozanić odaje javno priznanje Brajši za njezin rad te optužuje novinare za medijski linč.

Siječanj 2009. - Općinsko državno odvjetništvo podiglo je novu optužnicu protiv Brajše zbog zloporabe ovlasti u gospodarskom poslovanju. Tereti se da je oštetila državni proračun za 5,7 milijuna kuna. Brajša to negira.



Sandra Bolanča

Broj preporuka: 0

ARHIVA ČLANAKA

Nesvakidašnja avantura Erika Ronera ostavit će sve ljubitelje adrenalina bez daha. Naime, on je baš kao u animiranom filmu 'Up' poletio uz pomoć 90 balona ispunjenih helijem. Pogledajte!

KLJUČ JE U BOJAMA

JESENSKA DOZA ZDRAVLJA Imamo recept za vas: kako da kišne dane ne provedete uspavani?

Što biste rekli kad bismo vam odali recept da vas kraći i kišoviti dani ne uspavaju?

DOBRO JE ZNATI

PREHRANOM PROTIV UMORA Ovo su namirnice koje će ukloniti konstantan osjećaj umora

Budući da živimo ubrzanim tempom nije slučajno da se kod većine ljudi pojavljuje konstantan osjećaj umora koji se zapravo objašnjava kao mehanizam protiv prekomjerne živčane aktivnosti.

SAVJETI STRUČNJAKA

RAZNOLIKA PREHRANA Liječnici: 'Idealan tanjur trebao bi izgledati ovako...'

Čokolada s velikim udjelom kakaovca izvrstan je antioksidanas, a k tome nas čini i sretnima.

hotrss

Opći uvjeti korištenja | Pravila prenošenja sadržaja | Zaštita privatnosti | Pravila komentiranja | Impressum | Kontakt | Oglašavanje

EPH Digital: Jutarnji list | Slobodna Dalmacija | Gloria | Globus | Sportske Novosti | Autoklub | Dom & dizajn | Dobra hrana | Bestseller | Dodo | Dosi | Gorila | LikeCroatia | Gameland | Dubrovacki Vjesnik

WAZ: Der Westen