Autor: Portal Jutarnji.hr

Objavljeno: 18.01.2009

Hoćemo li ga stići upoznati i zavoljeti kao Zagija ili Vučka

Hoćemo li ga stići upoznati i zavoljeti kao Zagija ili Vučka

Ru­ksi - hr­vat­ska gu­sje­ni­ca. Ru­ksi zbog ru­ko­me­ta, hr­vat­ska zbog bo­ja i ko­cki­ca, a gu­sje­ni­ca zbog ri­tu­a­la ko­ji hr­vat­ski ru­ko­me­taši na ko­lje­ni­ma izvo­de sva­ki put ka­da po­bi­je­de, a pri­tom i po­brišu par­ket. Ma­sko­tu Svjet­skog ru­ko­me­tnog pr­ven­stva teško ste uo­pće mo­gli sre­sti ako ni­ste re­do­vit či­ta­telj sport­skih stra­ni­ca u no­vi­na­ma ili ni­ste po­sje­ći­va­li pri­pre­mne uta­kmi­ce za ovu ve­li­ku sport­sku feštu. Na te­le­vi­zij­skim špi­ca­ma ru­ko­me­tnog pr­ven­stva Ru­ksi se ne uka­zu­je. “S Ru­ksi­jem na Tr­gu slo­bo­de”, “Ru­ksi ispi­pao gra­do­na­čel­ni­ka” i “Ru­ksi po­ki­sao”, upra­vo su po­bro­je­ni go­to­vo svi na­slo­vi tek­sto­va po­ve­za­nih za aktu­al­nu ma­sko­tu ko­ji se gu­gla­njem mo­gu na­ći na in­ter­ne­tu. No bu­di­mo opti­mi­sti, u pe­tak na­ve­čer, sve­ča­nošću u ru­ko­me­tnoj dvo­ra­ni Spa­la­di­um u Spli­tu i otvo­re­njem ovo­ga naj­ve­ćeg sport­skog do­ga­đa­ja u Hr­vat­skoj, mo­žda su po­če­li i bo­lji da­ni za Ru­ksi­ja. Jer do­bro se sje­ća­mo ka­ko su ne­kad, još pot­kraj prošlog sto­lje­ća, ma­sko­te po­put Adri­a­ne, Vu­čka ili Za­gi­ja po­sta­ja­le dio i naših sva­ko­dne­vi­ca. O nji­ma se pje­va­lo, pi­sa­lo, njih se cr­ta­lo, ani­mi­ra­lo. O po­li­ti­čkoj ko­rek­tno­sti nji­ho­va “na­stu­pa” i sim­bo­li­čnog je­zi­ka ra­spra­vlja­lo se u po­li­ti­čkim kru­go­vi­ma, a za­tim se i od­mje­ra­vao po­li­ti­čki utje­caj u to­me ka­ko bi se mi­je­njao izgled ma­sko­ta.  

 
1978.
Adriana
Ljepotu i tradiciju Mediteran u liku
sjeverne medvjedice  uhvatio je
Slovenac Oskar Kogoj

 
 1984.
Vučko

Vuka s crvenim šalom i skijama
u šapama osmislio je slovenski
dizajner Joža Trobec

 
1987.
Zagi

Malu plavu vjevericu širokog
osmijeha nacrtao je  Nedjeljko
Dragić

Adriana, žena i medvjedica

Pa kre­ni­mo kro­no­loški. Pr­vo ve­li­ko sport­sko na­tje­ca­nje u Hr­vat­skoj, Me­di­te­ran­ske igre 1979. go­di­ne, odr­ža­va­lo se upra­vo u gra­du u ko­jem se otvo­ri­lo i ovo za­dnje - u Spli­tu. Duh, lje­po­tu i tra­di­ci­ju Me­di­te­ra­na u li­ku ugro­že­ne ži­vo­tinj­ske vr­ste sre­do­ze­mne me­vje­di­ce ko­joj su na­dje­nu­li ime Adri­a­na uhva­tio je slo­ven­ski di­zaj­ner Oskar Ko­goj, a ide­ju je dao Jacques Co­u­ste­au. Ka­ko je u to vri­je­me med­vje­di­ca već bi­la ri­je­tkost, a ni­je po­sto­ja­la do­bra fo­to­gra­fi­ja, ni film ko­ji bi di­zaj­ne­ru po­mo­gli pri ra­du, unaj­mlje­na je eki­pa lju­di ko­ji su tra­ga­li za njom. Adri­a­na je na kra­ju na­sta­la na te­me­lju pri­ča i an­ga­žma­nom di­zaj­ne­ro­ve mašte. Ime je iza­bra­no pre­ko na­tje­ča­ja, ku­mo­vao mu je Mi­ljen­ko Smo­je, a Ko­go­ja je odmah pod­sje­ti­lo na lje­po­tu dal­ma­tin­skih že­na. Po­ma­lo i utje­caj nje­go­ve maj­ke ro­dom iz Dal­ma­ci­je.

- Adri­a­nu su odmah svi za­vo­lje­li. Ona je u isto vri­je­me lik že­ne i med­vje­di­ce. Po­ja­vlju­je se u tra­di­ci­ji svih me­di­te­ran­skih na­ro­da kao si­re­na. Li­je­pa, mi­ste­ri­o­zna, vi­diš je i ne vi­diš - objašnja­va Ko­goj te se pri­sje­ća i 120 skul­ptu­ra Adri­a­ne izra­đe­nih u ra­zli­či­tom ka­me­nu iz svih me­di­te­ran­skih ze­ma­lja ko­je su po­klo­nje­ne pred­sje­dni­ci­ma 120 dr­ža­va su­di­o­ni­ca. Onu Ti­to­vu, izra­đe­nu u kraškom ka­me­nu na cr­ve­ne i bi­je­le pru­ge, pri­je ne­ko­li­ko go­di­na vi­dio je i na nje­go­vu sto­lu na Bri­ju­ni­ma. Adri­a­ne se pri­sje­tio i pri­zna­ti hr­vat­ski di­zaj­ner Bo­ris Lju­bi­čić ko­ji je u to vri­je­me, kao au­tor zna­ka Me­di­te­ran­skih iga­ra, imao fun­kci­ju art di­re­kto­ra ci­je­log pro­gra­ma. Mi­mo na­tje­ča­ja ko­ji ni­je uspio po­vje­rio je di­zajn ma­sko­te slo­ven­skom ko­le­gi Oska­ru Ko­go­ju.

Tri puta na natječaju

- Za­ni­mlji­vo, ni­sam oso­bno po­zna­vao Oska­ra, ali sam vi­dio nje­go­ve dr­ve­ne igra­čke za Ci­ci­ban iz No­ve Go­ri­ce i to je bi­lo do­volj­no za mo­ju odlu­ku ko­ju ni­su baš svi po­du­pr­li. Bi­la su to teška vre­me­na: pri­mje­ri­ce moj znak iga­ra je tri pu­ta išao na na­tje­čaj da bi na­po­kon po­bi­je­dio te po­stao uni­ver­zal­nim zna­kom svih bu­du­ćih me­di­te­ran­skih iga­ra. Ani­ma­ci­ja za te­le­vi­zi­ju je završila na sto­lu Joška Ma­rušića u Za­greb fil­mu. No taj cr­tić baš i ni­je sli­je­dio di­zajn po Oska­ro­vu i mom kon­ce­ptu - obja­snio je Lju­bi­čić, au­tor mno­gih vi­zu­al­nih rješenja sport­skih na­tje­ca­nja, me­đu osta­lim i ma­sko­te Pr­ven­stvo Eu­ro­pe u atle­ti­ci u Spli­tu 1990.

Vučko u svim oblicima

Slu­čaj je opet htio da i slje­de­ći pri­pa­dnik ži­vo­tinj­skog svi­je­ta, isko­rišten ka­ko bi do­nio sre­ću spor­tašima, bu­de zašti­će­na vr­sta. Zim­ske Olim­pij­ske igre 1984. go­di­ne u Sa­ra­je­vu bi­le su i osta­le naj­ve­će sport­sko na­tje­ca­nje odr­ža­no u re­gi­ji i “ro­di­le” su Vu­čka, ma­log, sme­đeg vu­ka s cr­ve­nim šalom oko vra­ta i ski­ja­ma u šapa­ma. Di­zaj­ni­rao ga je Jo­ža Tro­bec, slo­ven­ski di­zaj­ner i ilu­stra­tor, a me­đu šest fi­na­li­sta - vje­ve­ri­ca, ja­nje, pla­nin­ska ko­za, di­ko­braz i snje­žna pa­hu­lji­ca - či­ta­te­lji ju­go­sla­ven­skih ča­so­pi­sa iza­bra­li su upra­vo vu­ka. Sim­pa­ti­čni je vuk do­bio i rašire­ne pr­ste u obli­ku slo­va “V” (simbol po­bje­de) i zub ko­ji je, me­đu­tim, do­go­vor­no na­kna­dno uklo­njen. Ia­ko su se u po­če­tku po­ja­vi­le po­le­mi­ke oko to­ga kri­je li Vu­čkov po­ma­lo zlo­če­sti po­gled zlu ćud ko­ja se ni s dla­kom ne mi­je­nja, usko­ro se svi­ma uvu­kao pod ko­žu. Dva­de­set go­di­na po­sli­je Vu­čko je do­ži­vio re­vi­val. Na Baščaršiji su se po­no­vno našle ma­ji­ce sa Sa­raj­li­ja­ma naj­dra­žim li­kom. A za vri­je­me i na­kon Olim­pij­skih iga­ra Vu­čka je bi­lo u svim obli­ci­ma, od Kraševih ka­len­da­ra do 30 fil­mi­ća ko­je je ani­mi­rao Ne­djelj­ko Dra­gić, je­dan od do­a­je­na za­gre­ba­čke ško­le cr­ta­nog fil­ma ko­ji da­nas ži­vi u Münchenu.

- Vu­čko je u cr­ti­ći­ma bio smo­tan, sim­pa­ti­čan i obi­čan ka­ko bi se gle­da­te­lji mo­gli s njim iden­ti­fi­ci­ra­ti - objašnja­va ilu­stra­tor te do­da­je da ta­da ni­je mo­gao izbje­ći utje­caj po­li­ti­ke. Na­pra­vi­li smo špi­cu u ko­joj Vu­čko izvi­ri kroz pa­hu­lju i za­pje­va “se­vda­lij­ski” sa­mo je­dnu ri­ječ - Sa­ra­je­vo - sje­ća se Dra­gić. Au­tor gla­zbe bio je Ke­mal Mon­te­no, a Vu­čku je glas po­su­dio Zdrav­ko Čo­lić. Više in­stan­ci­je tje­ra­le su ga da na­pra­vi dru­gu ver­zi­ju jer im se ova či­ni­la pre­mu­sli­man­skom. Ni­je po­pu­stio. Se­vdah je ostao i po­sli­je do­ži­vio uspjeh. Na na­tje­ča­ju za ma­sko­tu Olim­pij­skih iga­ra u Sa­ra­je­vu su­dje­lo­vao je Lju­bi­čić ko­ji se ta­ko­đer sje­ća po­li­ti­čkih ra­zmi­ri­ca.

Zagi u političkoj kontroverzi


- Pr­ve Olim­pij­ske igre u bivšoj dr­ža­vi na­kon na­te­za­nja oko zna­ka Iga­ra izro­di­le su kr­vo­lo­čna vu­ka s na­dim­kom Vu­čko. U na­tje­ča­ju oko zna­ka bio sam dru­gi, a pr­va je na­gra­da po­nište­na zbog pla­gi­ja­ta i ni­ko­mu ništa. Za­ni­mlji­vo, u svom sam pri­je­dlo­gu za ma­sko­tu imao ov­cu, a kad on­dje - ko­mi­si­ja oda­bra­la vu­ka - re­kao je Lju­bi­čić te do­dao ka­ko or­ga­ni­za­tor ni­je una­pri­jed odre­dio mo­tiv pa su ja­dni au­to­ri igra­li lu­tri­ju i u slu­ča­ju te­me i nje­zi­na obli­ko­va­nja.

Tri go­di­ne na­kon to­ga 9. sr­pnja 1987. go­di­ne sve­ča­nim otvo­re­njem na sta­di­o­nu Ma­ksi­mir po­či­nje do ta­da naj­ve­ća sport­ska ma­ni­fe­sta­ci­ja u Za­gre­bu - Uni­ver­zi­ja­da. A s njom je do­ska­ku­ta­la i pla­va vje­ve­ri­ca širo­ka osmi­je­ha, ma­sko­ta tih 14. stu­dent­skih lje­tnih iga­ra. Na spo­men nje­zi­na ime­na vje­ro­ja­tno mno­gi­ma u gla­vi odmah kre­nu gla­si­ći Trešnje­va­čkih ma­lišana: “Za­gi, Za­gi, Za­gi, za Za­greb, za svi­jet. Za­gi, Za­gi, Za­gi, za Za­greb nek’ se ču­je. Za­gi, Za­gi, Za­gi, za mla­dost za let za Za­greb pje­sma tu je.” Li­kom Za­gi­ja za Za­greb i svi­jet po­za­ba­vio se opet Dra­gić, no i po­li­ti­ka.

Nezgodno slovo

- Ka­da su mi da­li da ra­dim di­zajn za ma­sko­tu Uni­ver­zi­ja­de, već je iza­bra­no ime i lik. Ali, na­ra­vno, kao i svu­gdje, i tu je uvi­jek bi­lo po­li­ti­ke. Za­gi­ja sam za­mi­slio s tra­di­ci­o­nal­nim šestin­skim šeširem kao sim­bo­lom Za­gre­ba. No bu­du­ći da je oko šešira hr­vat­ska tro­boj­ni­ca, tu se ja­vio pro­blem - go­vo­ri ilu­stra­tor. Za­tim je okre­nuo vr­pcu da sim­bo­li­zi­ra ju­go­sla­ven­sku za­sta­vu. No ka­ko su se svi u to vri­je­me bo­ja­li re­a­kci­ja onih dru­gih, vr­pca je na kra­ju po­sta­la žu­ta. To sam na­pra­vio da ne bu­de gu­žve i da lju­di ima­ju ma­nje pro­ble­ma - objašnja­va da­nas Dra­gić. Ko­plja su se lo­mi­la i oko zna­ka Uni­ver­zi­ja­de. Zbog ne­zgo­dnog slo­va “U” ko­ji je htio upo­tri­je­bi­ti u zna­ku, što je bio uvjet, pri­sje­ća se Lju­bi­čić, ti­ho je pro­ka­zan, a nje­gov pro­jekt odba­čen. Znak ko­ji je po­sli­je Za­gi no­sio oko vra­ta za­pra­vo je kom­pro­mi­sno rješenje, na po­la pu­ta izme­đu Uni­ver­zi­ja­de i Yugoslavije pa su ne­ki ci­ni­čno Uni­ver­zi­ja­du u Za­gre­bu na­zi­va­li Ipsi­lo­ni­ja­da.

Da­kle, si­gur­no je da to­li­ko po­li­ti­čkog ušmin­ka­va­nja cr­ve­no-bi­je­la gu­sje­ni­ca ni­je mo­ra­la pro­ći. Na njoj se ni­je tre­ba­lo, kao na Vu­čku i Za­gi­ju, do­da­va­ti du­gi­ne bo­je na­tje­ca­nja, sim­bo­le gra­da, ze­mlje, lo­go pr­ven­stva. Ru­ksi je je­dno­sta­vno cr­ven, bi­jel, i plav, pra­vo hr­vat­ski, ia­ko se ra­di o Svjet­skom ru­ko­me­tnom pr­ven­stvu. No ta­kve su bi­le smjer­ni­ce Hr­vat­skog ru­ko­me­tnog sa­ve­za ka­da je an­ga­ži­rao Cro­a­ti­a film da u tje­dan da­na osmi­sli rješenje za ma­sko­tu. Za ani­ma­ci­ju Ru­ksi­ja do­bi­li su čak tri da­na. Ru­ksi­ja, s “mašto­vi­tim” ime­nom iza­bra­nim izme­đu 1000 pri­sti­glih pri­je­dlo­ga, ja­vnost je pr­vi put vi­dje­la 21. li­pnja prošle go­di­ne na iz­vla­če­nju sku­pi­na SP-a. Na­da­mo se da će­mo ga upo­zna­ti i ma­lo bo­lje od sa­mo “iz vi­đe­nja”. Mo­žda usko­ro sa­zna­mo ka­kav je u duši taj Ru­ksi. Gu­sje­ni­ca ko­ja bi nam, kao i dru­ge ma­sko­te, tre­ba­la do­ni­je­ti sre­ću na zno­jem ru­ko­me­taša oku­pa­nom par­ke­tu.

  Boris Ljubičić, dizajner: Kič od teme, imena i dizajna

- Ruksi je od Zagija baštinio skoro cijelu glavu... zubi... sve je isto. Gusjenica koja hoda uspravno... vrijeme je maškara pa i nije ništa čudno. Sasvim bezazlena tema posuđena iz slavljeničkih izvedbi kad se igrači spuste na pod, zabiju jedan drugom u tur i tako guraju nakon pobjede. Gusjenica posebice nije dojmljiva kao uspravljena figura. Klobuk s kvadratima pokušava nadomjestiti ono što služ-beni logo nema: hrvatski identitet. Samo ime Ruksi je izvedenica od ruka, rukomet na međunarodnom planu zvuči “ruski”. To bi mogao biti i dvoznačan pojam jer je baš za osakaćenu Olimpijadu u Moskvi 1980. maskota bila ruski medvjed ili med-vjedić Miša. Ni ružan ni lijep, jednostavno nikakav. Kič od teme, imena i dizajna.


Ira Payer, predsjednica HDD-a:  Simbolizira Hrvatsku iako je SP

- Čitav vizualni identitet rukometnog prvenstva nije baš uspješno dizajniran, tako da ni maskota nije iznimka. Koliko se sjećam, nije proveden nikakav natječaj, pa je možda i to razlog. Čudno je i da su svi elementi, boje i kockice simboliziraju Hrvatsku, iako se radi o Svjetskom rukometnom prvenstvu. Kada su u pitanju maskote, mislim da nitko i ne očekuje osobit dizajn ili inovativnost već da donose sreću i veselje, posebice djeci.


D avor Bruketa, dizajner: Možda je mogao biti i moderniji

 - Zagi i Vučko su vrlo uspješno odradili posao i postali materijalizacija emocionalnih vrijednosti Univerzijade i Olimpijade. Adrijana je tu bila introvertnija, iako je likovno najzanimljivija. Ruksi je zani-mljiva ideja, utemeljen na relevantnoj priči. Žao mi je što se nije odabralo neko suvre-menije grafičko rješenje koje bi bilo globalno interesantno. Od aktualnih maskota trenu-tno su mi najzanimljiviji Sumi, Quatchi i Miga sa Zimske olimpijade u Vancouveru.



Maja Gujinović