Dok je do­lje, na ba­ranj­skoj ze­mlji, kao da ni ne na­la­zi ma­ne. Nje­go­vi su lju­di ta­da, sva­ki u svo­joj ­branši, je­dna­ki izu­mi­te­lji­ma Su­ma­me­da. Ja­bu­ke su mu po­put dje­vo­ja­ka. Hra­nu za kra­ve pre­bi­re po pr­sti­ma to­li­ko za­do­volj­no da se či­ni ka­ko bi je i sam kušao. Bi­ka bi lju­bio me­đu ro­go­ve. Gle­dao bi sa­ti­ma, za­lju­blje­no, u ve­li­ke ko­ta­če sve­mir­skog stro­ja što pla­zi po nji­vi, je­dnoj iz nje­go­va ne­pre­gle­dnog car­stva, ko­je po­zna­je u sto­pu.

Kad se pak po­di­gne he­li­ko­pte­rom nad to svo­je ima­nje, ne že­li vi­dje­ti dvi­je stva­ri. Ne­vi­đe­no ga ži­vi­ci­ra­ju ma­le ora­ni­ce. I, dru­go, ne mo­že po­dni­je­ti ru­pe po svo­jim usje­vi­ma.

Ma­le pri­va­tne par­ce­le za Ivi­cu To­do­ri­ća dru­go su ime za ne­kon­ku­ren­tnost hr­vat­ske po­ljo­pri­vre­dne pro­i­zvo­dnje. Ru­pe ko­je vi­di sa­mo iz zra­ka, ­znak su da tu­da još ni­je prošla naj­mo­der­ni­ja me­ha­ni­za­ci­ja: ­opet, da­kle, ne­kon­ku­ren­tnost. I je­dnom i dru­gom on je odlu­čio sta­ti na ­kraj.

Infrastruktura luksuza

Jedna trećina Baranje je Kopački rit, druga je Todorićeva, a ostalo su male oranice koje ga strašno nerviraju jer znače nekonkurentnost hrvatske poljoprivrede

- Ra­vnam Ba­ra­nju - re­kao mi je na­kon što me broj­ka­ma, slo­vi­ma, svo­jim sta­vom i pri­zo­ri­ma pri­li­čno uvje­rio da ne go­vo­ri be­zve­ze. Ni­je mi se vr­tje­lo od vo­žnje he­li­ko­pte­rom kao što sam se u po­če­tku pri­bo­ja­vao, ne­go od tih sil­nih mi­li­ju­na za ko­je se To­do­rić za­du­žio s am­bi­ci­jom da bu­de naj­ja­či u re­gi­ji.

Po­le­tje­li smo u 8.30 sa­ti s Agro­ko­ro­va he­li­dro­ma ko­ji se na­la­zi u kru­gu tvor­ni­ce Zvi­je­zda, u za­gre­ba­čkoj in­du­strij­skoj zo­ni Ži­tnjak. Udo­bna le­tje­li­ca sa šest mje­sta, cr­ve­ni ­objekt za­vi­sti, To­do­ri­ću, ­odmah je re­kao, ne pred­sta­vlja lu­ksuz ne­go nu­žno po­ma­ga­lo.

- Stal­no sam u nje­mu. Dru­kči­je ne bih sti­gao. Naše su po­tre­be za br­zim po­slo­vnim le­to­vi­ma pu­no ve­će od ono­ga što uspi­je­mo oba­vi­ti ­ovim he­li­ko­pte­rom - go­vo­ri To­do­rić ne­ra­zme­tlji­vo.

Ja­sno mu je da bi mno­gi htje­li i tu nje­go­vu le­tje­li­cu, i pri­va­tnu pla­žu, i dvo­rac pod Slje­me­nom, ali vje­ru­je da bi ri­je­tki za to po­dni­je­li ri­zi­ke i pri­hva­ti­li to­li­ku po­sve­će­nost po­slu.

- Ja ne pa­tim od lu­ksu­za. Ni­ti sti­gnem uži­va­ti u nje­mu. Ali, ­imam bo­ga­te i utje­caj­ne pri­ja­te­lje ko­ji me pri­ma­ju u svo­jim do­mo­vi­ma. Ako me ne­tko ugo­sti u dvor­cu u Fran­cu­skoj, pa ­gdje bih ja nje­mu u Hr­vat­skoj uz­vra­tio? Mo­ram ima­ti in­fra­stru­ktu­ru - ­objašnja­vao je, go­to­vo kao da se ispri­ča­va.

To­do­ri­ću je, re­ci­mo, uo­bi­ča­je­no otpu­to­va­ti na ve­če­ru u Sal­zburg i ta­mo se na­ći s ne­ko­li­ko naj­bo­ga­ti­jih lju­di iz Eu­ro­pe. Kon­ta­kte ko­ji ne uspi­je­va­ju pre­mi­je­ri­ma, nje­mu je je­dno­sta­vno ostva­ri­ti. Dolaze mu, ovdje u Hrvatsku, direktori svjetskih banaka, predsjednici financijskih institucija, čak i utjecajni političari, iz Švicarske, Francuske, Njemačke, Austrije, Rusije... Ostao je diskretan o imenima svojih uzvanika, a za najpoznatijeg među njima, o kojem nam je ipak slikovito pripovijedao, naknadno je molio da ga ne spominjemo. U biznisu je to valjda tako. Političari se javno hvale poznanstvima, poduzetnici nerado.

 	 
Todorić bi najradije znao ime svakog svog radnika, no to je malo teže jer ih ima 34.000	Svi zaposlenici Todorića zovu Predsjedniče 

Sat zemljopisa
Dok priča o stranim prijateljima, ne gu­bi kon­cen­tra­ci­ju na ru­tu. Kao da mu je u gla­vu ugra­đen ka­kav na­vi­ga­cij­ski su­stav, on pi­lo­tu u ka­bi­nu ne­pre­sta­no di­ri­gi­ra ­smjer.

- Ne tu, skre­nut ćeš ­ovdje, iza ­ovih si­lo­sa. Daj se ude­sno...- vo­di nas To­do­rić prav­cem ko­ji je oči­to upo­znao kao ne­tko put od po­sla do sta­na. Uo­sta­lom, nje­mu je to sa­mo dio pu­ta do po­sla i na­trag. Ka­že da bi nad sva­kim kra­jem mo­gao odr­ža­ti sat ze­mljo­pi­sa. Po­u­zda­no, on po­zna­je i za­dnju sto­pu Ba­ra­nje. Ka­ko i ne bi, kad su mr­lje ko­je na kar­ti Ba­ra­nje ozna­ču­ju nje­go­va ima­nja ve­li­ka ot­pri­li­ke kao Ko­pa­čki rit, ko­ji za­u­zi­ma tre­ći­nu ­površine te re­gi­je. Da­kle, dru­ga tre­ći­na je To­do­ri­će­va, osta­lo su one ma­le nji­ve ko­je ga ner­vi­ra­ju. Do­mo­ći će se i ­njih, sva je pri­li­ka.

- Vi­di­te ovo do­lje, to je naše. To smo sa­da ku­pi­li... Po­gle­daj­te, ovi si­lo­si do­lje, to je ­isto naše. To će­mo sve srušiti pa ispo­če­tka... Vi­di­te ono bi­je­lo. To je naša far­ma - upa­dao je To­do­rić iz mi­nu­te u mi­nu­tu, to­li­ko da smo se bi­li za­bri­nu­li kad je u je­dnoj fa­zi le­ta prošlo više od de­set ki­lo­me­ta­ra te­ri­to­ri­ja bez Agro­ko­ro­va po­sje­da. Do­duše, mo­žda je sa­mo za­bo­ra­vio po­ka­za­ti.

Na pu­tu s To­do­ri­ćem vi­dje­li smo sve­ga: od lu­ka, di­nja i pa­pri­ka, pre­ko stro­je­va ka­kvih još ni­je bi­lo na hr­vat­skim ora­ni­ca­ma, cr­ve­nih i ma­nje cr­ve­nih ja­bu­ka, ra­zli­či­tih ži­vo­ti­nja i čo­ko­ta vi­no­ve lo­ze, no ono što je To­do­rić za­pra­vo ­htio naj­više po­ka­za­ti ­jest pro­bu­đe­ni ba­ranj­ski po­ljo­pri­vre­dni gi­gant Be­lje u ko­ji je Agro­kor, ­otkad ga je pre­u­zeo pri­je tri go­di­ne, ulo­žio mi­li­jar­du i če­ti­ri sto­ti­ne mi­li­ju­na ku­na.

Da bu­dem ­iskren, do sa­da ni­sam vo­dio ra­ču­na o to­me da po­sto­je pa­me­tne i glu­pe kra­ve. Ne na­ra­vno po to­me ka­ko ra­zmišlja­ju, ne­go ko­li­ko se na­pre­dno s nji­ma po­stu­pa. Ako imaš kra­vu i že­liš do­bi­ti naj­više od nje i bi­ti - man­tram već za­je­dno sa svo­jim do­ma­ći­nom - kon-ku-ren-tan, i te ka­ko ćeš vo­di­ti ra­ču­na o to­me. Jer “pa­me­tna” te kra­va košta i dvo­stru­ko ma­nje od “glu­pe”. O če­mu se ra­di?

 	 
 Todorić provjerava hranu za stoku koju bi  ‘i ljudi mogli jesti’	 Ulagati treba u nove tehnologije jer one donose uštedu

Krave na madracima
Na far­mu mu­znih kra­va To­po­lik ko­ja je dio Be­lja To­do­rić je na­ro­či­to po­no­san. Tu su kra­ve ra­ni­je li­je­no da­va­le je­dva če­ti­ri ti­su­će li­ta­ra na go­di­nu, sad su već na ­osam i ne­ma šan­se da se uz ova­kvog vla­sni­ka na to­me za­u­sta­ve.

­Ovdje s kra­va­ma ne ra­de lju­di, ne­go ro­bo­ti. Na obli­žnjoj, “glu­pljoj” far­mi, 48 lju­di za­po­sle­no je na ek­splo­a­ta­ci­ji 850 kra­va. Tu će ih bi­ti do­volj­no osme­ro na 500 ži­vo­ti­nja. I sve­je­dno će da­va­ti dvo­stru­ko više mli­je­ka. Ko­ja je to ušte­da!

Go­spo­đe kra­ve sti­gle su iz ino­zem­stva. Sve do je­dne su Šve­đan­ke. Ku­pu­ju se po­put sli­ka, na po­se­bnim au­kci­ja­ma, je­dna po je­dna. U To­po­li­ku se o nji­ma go­vo­ri kao o ljud­skim bi­ći­ma. Spa­va­ju na ma­dra­ci­ma i pra­te ih sen­zo­ri. Ne mu­zu se u una­pri­jed odre­đe­nim ter­mi­ni­ma, ne­go kad ko­mpju­tor oci­je­ni da je vri­je­me. Še­ta­ju do pre­pre­ke, a kad do nje do­đu, sen­zor sni­ma si­tu­a­ci­ju i pro­cje­nju­je: ho­će li joj otvo­ri­ti vra­ta pre­ma je­di­ni­ci za mu­žnju ili će je vra­ti­ti oda­kle je došla. Ili će mo­žda, uo­či li da je bo­le­žlji­va, upu­ti­ti u or­di­na­ci­ju, ­gdje će se za ko­ji tre­nu­tak stvo­ri­ti de­žur­ni ve­te­ri­nar.

Mli­je­ko i vo­da ni­su, me­đu­tim, je­di­ne te­ku­ći­ne ko­je u To­do­ri­će­vu kon­cer­nu te­ku u po­to­ci­ma.

Ne­da­le­ko od To­po­li­ka, na ju­žnim pa­di­na­ma Ba­no­vog br­da, sli­je­će se u nje­go­ve vi­no­gra­de. Agro­ko­ro­vih vi­na još ne­ma u kar­ta­ma naj­fi­ni­jih re­sto­ra­na, ili ih ba­rem ni­smo pri­mi­je­ti­li, no To­do­rić s ti­me ne­ma pro­blem. Uvje­ren je da je to sa­mo pi­ta­nje vre­me­na.

- Za dvi­je-tri go­di­ne u re­du će se če­ka­ti da se do­đe u naše vi­no­gra­de - uvje­ra­va me vla­snik ko­ji o kra­va­ma, svi­nja­ma, lu­ku, vi­ni­ma i tra­kto­ri­ma go­vo­ri s po­dje­dna­kom ­strašću, upu­će­nošću i uzbu­đe­njem.

Posao s lukom
Dok to na­ja­vlju­je, zvu­či kao čo­vjek ko­ji je upra­vo kre­nuo u vi­nar­ski bi­znis i tek se mo­ra do­če­pa­ti pr­vo­ga tr­žišnog udje­la. No, tko bi re­kao, To­do­rić već sa­da ima 1111 he­kta­ra vi­no­gra­da - u Ba­ra­nji, ­Istri i Ja­ski - što ne go­vo­ri pu­no dok se ne uspo­re­di sa 16.000 he­kta­ra ko­li­ko ih je uku­pno obra­đe­no u ci­je­loj Hr­vat­skoj. Još je­dno­sta­vni­je je ova­ko: od 100 mi­li­ju­na li­ta­ra vi­na što ih se go­dišnje le­gal­no pro­i­zve­de u ze­mlji, To­do­ri­će­vih je 15 mi­li­ju­na. Ne pa­da mu, na­ra­vno, na pa­met za­u­sta­vi­ti se na tih “mi­zer­nih” 15 po­sto.

Na­sta­vlja­mo isto­čno, uz gra­ni­cu sa Sr­bi­jom i sli­je­će­mo ­usred na­sa­da po­kraj Li­pov­ca. ­Ovdje je To­do­rić po­sa­dio luk. Dvi­je su mu ci­fre su­ge­ri­ra­le da će to bi­ti do­bar bi­znis. Pr­vo, Hr­vat­ska je do­ne­da­vno uvo­zi­la 80 po­sto lu­ka, pre­te­žno iz Ni­zo­zem­ske. A dru­go, sva­ki sta­no­vnik go­dišnje po­je­de 11 ki­lo­gra­ma lu­ka. Za­sad je za­sa­đe­no 120 he­kta­ra i na sva­kom se izva­di po 60 to­na lu­ka. Ali, to ne­će bi­ti do­volj­no jer je To­do­rić eki­pi iz Li­pov­ca lje­stve po­sta­vio nešto više. Ako sa­da uvo­zi­mo 65 po­sto lu­ka, re­kao im je, za naj­više če­ti­ri go­di­ne izvo­zit će­mo viško­ve.

Fi­lo­zo­fi­ja je, da­kle, svu­gdje je­dna­ka. Ši­re­nje, šire­nje i šire­nje. Ni iz he­li­ko­pte­ra ni­smo mo­gli vi­dje­ti oda­kle To­do­ri­ću to­li­ko sna­ge za in­ve­sti­ci­je. Tko ga pra­ti? Ka­ko to da su mu ban­ke spre­mne da­va­ti to­li­ke kre­di­te? Pla­ća li re­do­vi­to do­ba­vlja­če i ko­o­pe­ran­te? Ono što smo, me­đu­tim, uspje­li za­pa­zi­ti ­jest da je to fa­na­ti­čan po­du­ze­tnik, da ne do­la­zi sa­mo pre­gle­da­ti iz­vješća o po­slo­va­nju i po­smje­nji­va­ti upra­ve, da bi naj­ra­di­je ­znao ime sva­kog ­svog ra­dni­ka, ali to više ne mo­že jer ih ima 34.000 u ­svim dr­ža­va­ma u ko­ji­ma po­slu­je. Ni­je­dan od se­dam­de­se­tak lju­di ko­ji su nas pu­tem do­če­ka­li ni­je se za­bu­nio: svi su ga oslo­vlja­va­li s “Pred­sje­dni­če”. To­do­rić je pred­sje­dnik ­svog kon­cer­na. No, za više od 2000 Ba­ra­nja­ca ko­ji ra­de u Be­lju on je i više od pred­sje­dni­ka kom­pa­ni­je.

Ivi­ca To­do­rić uvje­ren je da baš on po­kre­će Hr­vat­sku. I to je ­htio po­ka­za­ti u sva­kom po­go­nu u ko­ji nas je ­uveo. Oda­brao je baš one u ko­ji­ma se upra­vo gra­di ili su in­ve­sti­ci­je ne­tom bi­le ­dovršene. A zašto treba baš toliko ulagati? Zato što u svakoj industriji kojom se bavi Todorić želi nešto poput ovoga: svinja se prije tovila 120 dana da bi došla do težine za klanje, sad joj je dovoljno 90 dana. Bez ulaganja u tehnologiju, ne bi bilo te uštede.

Kad smo kod svinja, trebalo je obići i naj­ve­ćeg pro­i­zvo­đa­ča su­ho­me­sna­tih pro­i­zvo­da, kom­bi­nat Vr­bo­vec, u bli­zi­ni Za­gre­ba. To je Todorić osta­vio za po­vra­tak, u pre­dve­če­rje. Io­na­ko ta tvor­ni­ca ra­di 24 sa­ta.

Beauty salon Vrbovec
­Ovdje se po­našaju kao da se ula­zi u ­beauty sa­lon. La­ko za ka­pi­ce, pa­pu­či­ce i de­zin­fi­ci­ra­nje ru­ku na ula­sku u tvor­ni­čki po­gon. No, tu se i stro­je­vi­ma te­pa kao da su iz ko­zme­ti­čke in­du­stri­je. Sto­jim ­pred ne­kom ogro­mnom maš­inom ko­ja izgle­da kao pre­di­men­zi­o­ni­ra­ni apa­rat za mlje­ve­nje me­sa. E, ni­je. To je nešto fi­ni­je: ­stroj za ma­sa­žu me­sa! Tu uba­ce me­so pa se ono pre­vr­će i stišće dok sa­svim ne ­omekša da se od nje­ga mo­gu mu­ti­ti fi­ne šun­ki­ce, mor­ta­de­le i sa­la­me. On­da, tu ­odmah iza ­ugla je ku­pa­o­ni­ca. Ni­je za lju­de, ne­go za sa­la­me. Tu se, mo­lim li­je­po, tušira­ju mor­ta­de­le.

U PIK Vr­bo­vec Todorić je do sada uložio 600 milijuna kuna. Sva­kog da­na u tvornicu uđe če­ti­ri ti­su­će svinj­skih po­lo­vi­ca, a iza­đe izme­đu 200 i 250 to­na me­sa i ra­znih ko­ba­si­ca i sa­la­ma.

Mor­ta­de­la je je­dna od naj­po­pu­lar­ni­jih. ­Pred na­ma se bez ne­la­go­de tušira­lo oko 3600 ki­lo­gra­ma mor­ta­de­le, no to je ma­nji dio od 12 to­na što ih sva­ko­dne­vno iza­đe iz po­go­na u pro­da­ju. To je za 120.000 lju­di, da do­bi­ju svo­jih “de­set de­ka” mor­ta­de­le sva­ko ju­tro. Ali to se To­do­ri­ću ni­ka­ko ne či­ni do­volj­nom ko­li­či­nom. Za kon­ku­re­tnost, ka­že, tre­ba više.

Posjed poput aerodroma
Za­to je on odlu­čio u na­stav­ku ­ovog “sta­rog” po­go­na sa­gra­di­ti još dva i pol pu­ta to­li­ki. I već je pri kra­ju gra­dnje. Ta­ko PIK Vr­bo­vec sa­da izgle­da kao oma­nji ­grad, ho­dni­ci širi­ne i du­lji­ne Stra­du­na, po stro­po­vi­ma tra­ke ko­je pre­vo­ze si­ro­vi­ne s to­čke na to­čku, ­opet pre­ma ono­me što im ka­že ko­mpju­tor, sa­le za re­za­nje me­sa ve­li­ke kao kon­cer­tne dvo­ra­ne, a To­do­rić sre­tan kao ma­lo di­je­te.

Za ­kraj pu­ta oda­brao je ­Obrešku, bri­jeg u bli­zi­ni Za­gre­ba, na ko­je­mu ra­stu ja­bu­ke. Iz zra­ka taj po­sjed izgle­da ve­ći od za­gre­ba­čkog ae­ro­dro­ma. Ali to ni­je sve.

- I ovo ­ovdje je naše. Tu će­mo sa­di­ti još ja­bu­ka - ne pre­sta­je To­do­rić, nu­de­ći i za to lo­gi­čnu ma­te­ma­ti­ku. Hr­va­ti troše 60.000 to­na ja­bu­ka, a pro­i­zvo­de če­tr­de­set.

- Mi već sa­da pro­i­zvo­di­mo po­la hr­vat­skih ja­bu­ka, a za tri go­di­ne ne­će­mo više uvo­zi­ti ni­je­dnu - sve­ča­no je obja­vio.

Pri­je ne­ko­li­ko tje­da­na, dok se vo­zio pre­ma Za­gre­bu, vi­dio je da se naj­go­ri obla­ci vu­ku baš na stra­nu vo­ćnja­ka ­Obreška. Bi­la je već go­to­vo noć. Što je na­pra­vio? Na­zvao je por­ti­ra vo­ćnja­ka da ga pi­ta je li tu­ča i ho­će li na­stra­da­ti ja­bu­ke.

Ne ­znam je li ta nje­go­va po­sve­će­nost je­di­ni ra­zlog što To­do­rić već da­nas ima dva po­sto hr­vat­sko­ga po­ljo­pri­vre­dnog ze­mljišta, de­vet po­sto pro­i­zvo­dnje, naj­bo­lju vo­du, naj­bo­lje brašno, naj­bo­lji sir za ma­za­nje i tko zna što još. Ono što ­znam je da se ne na­mje­ra­va za­u­sta­vi­ti.

O hrani i proizvodnji Todorić nam je otkrio sljedeće fakte:  Grašak:  sav smrznuti grašak se uvozi Trešnje: u Hrvatskoj raste samo deset posto od onoga što pojedemo Krumpir:  donedavno smo jeli 50 posto krumpira za prehranu stoke Svinjetina: kilogram na novoj tehno­logiji 9, na staroj 12 kuna Jana:  potražnja tolika da se pokreću još dvije proizvodne linije ABC sir:  ima 49 posto udjela na tržištu mliječnih namaza Telad:  uvozili 100 posto, sada se nabavlja u Hrvatskoj Cijena nove farme:  najmanje 10 milijuna eura Šunka:  kuha se jedan sat po kilogramu, na 69 stupnjeva Dinje i lubenice: od prije dvije godine rastu i u Slavoniji

Agrokorov helidrom nalazi se u krugu tvornice Zvijezda na zagrebačkom Žitnjaku.  Todorić stalno leti helikopterom  	 
U Topoliku se o kravama govori kao o ljudskim bićima. Spavaju na madracima i prate ih senzori	 
Najviše što Todorića može iživcirati je kada vidi komad nedirnute zemlje, neobrađene rupe u svojim posjedima	 
O kravama se brinu roboti, odnosno senzori koji procjenjuju treba li krava na mužnju ili kojim slučajem veterinaru	 
 U PIK Vrbovec  uloženo je 600 milijuna kuna. Tu su strojevi za masažu mesa, a bome i kupaonice gdje se tuširaju mortadele	 

Nino Đula