Drž­i­ćev edi­tio prin­ceps

    AUTOR:
    • Jutarnji.hr

  • OBJAVLJENO:
  • 27.10.2007. u 11:30

Može se re­ći da je Drž­i­će­va ju­bi­lar­na go­di­na u ko­joj će bi­ti pro­slav­ljen piš­čev 500. rođ­en­dan već sa­da po­če­la sja­jno, pa i vr­lo gla­mu­roz­no. Do­go­di­lo se ta­ko da je upra­vo pro­lje­tos mla­di pov­jes­ni­čar Lov­ro Kun­če­vić u Fi­ren­ci ot­krio jed­no ne­poz­na­to Drž­i­će­vo urot­nič­ko pis­mo upu­će­no Co­si­mu Me­di­ci­ju, za­tim su u is­to vri­je­me ob­jav­lje­ni i ne­u­o­če­ni do­ku­men­ti o Drž­i­će­vu svjed­oče­nju u po­vo­du ne­kog uboj­stva ko­je­mu je 1551. kao pro­rek­tor si­jen­skog sve­u­či­li­š­ta na­zo­čio. Ni­ti to u ve­zi s pri­pre­ma­ma Drž­i­će­ve pro­sla­ve ni­je bi­lo sve! Nai­me, u Lek­si­ko­graf­skom za­vo­du "Mi­ro­slav Kr­leža" se­dam­de­se­tak su­rad­ni­ka upra­vo pri­vo­di kra­ju po­sao na en­ci­klo­pe­dij­skom iz­da­nju o Ma­ri­nu Drž­i­ću i re­ne­san­si, a u Du­brov­ni­ku po­či­nju pri­pre­me na de­fi­ni­tiv­nom ure­đe­nju Do­ma Ma­ri­na Drž­i­ća i na os­vje­ža­va­nju post­mo­der­nis­tič­kog pos­ta­va te piš­če­ve me­mo­ri­jal­ne ku­će ko­ja je na Širo­koj uli­ci u op­tič­kom sre­diš­tu gra­da ure­đe­na još 1989. go­di­ne.

U me­đ­uv­re­me­nu, ot­kri­ven je i je­dan služ­be­ni do­ku­ment ko­ji Drž­i­ća već 1540. na­zi­va pro­fes­so­re in lit­te­ris, a za­po­če­te su i pri­pre­me za ve­lik me­đ­u­na­rod­ni sim­po­zij o dra­ma­ti­ča­ru ko­ji će se, ka­ko se pred­viđa, održ­a­ti sus­ljed­no u Du­brov­ni­ku, Sie­ni i Ve­neci­ji, ta­ko što će se su­dio­ni­ci iz gra­da u grad pre­ba­ci­va­ti po­seb­nim zra­ko­plo­vom. No pro­šle su­bo­te sve je ovo pa­lo u sje­nu pred sen­za­cio­nal­nim ot­kri­ćem ko­je se do­go­di­lo u Mi­la­nu, a o če­mu je u obli­ku krat­kog pri­op­će­nja od sa­mo ne­ko­li­ko re­če­ni­ca jav­nost iz­vi­jes­tio za­gre­bač­ki mu­zi­ko­log En­ni­je Stip­če­vić.

Stip­če­vić je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na ta­kođ­er pos­ve šo­ki­rao hr­vat­sku kul­tur­nu jav­nost ka­da je, po­nov­no vr­lo skrom­nim pri­op­će­njem, upo­zo­rio ka­ko je u Sie­ni i, to u ta­moš­njoj Ko­mu­nal­noj bi­blio­te­ci, pro­na­šao do ta­da pos­ve ne­poz­na­tu knji­gu Du­brov­ki­nje Na­de Spe­ran­ze Bo­na tis­ka­nu 1568.
Ovaj je znan­stve­nik, nai­me, skrom­no ob­zna­nio ka­ko mu je poš­lo za ru­kom raz­ri­je­ši­ti jed­nu od naj­ve­ćih enig­mi suv­re­me­ne drž­i­ćo­lo­gi­je! On je u Mi­la­nu, i to u ta­moš­njoj Na­cio­nal­noj knji­ž­ni­ci Brai­di­nen­se, pro­na­šao dvi­je pos­ve ne­poz­na­te Drž­i­će­ve knji­ge ko­je su ob­jav­lje­ne u Ve­neci­ji 1551. Za pro­nađ­e­ne knji­ge u zna­nos­ti se vje­ro­va­lo da su zau­vi­jek iz­gub­lje­ne i da ih se vi­še ni­ka­da ne­će pro­na­ći.

Za­grep­ča­nin En­nio Stip­če­vić ina­če je is­tak­nu­ti pov­jes­ni­čar glaz­be. Pi­sac je či­ta­vog ni­za ključ­nih stu­di­ja o re­ne­sans­noj i ba­rok­noj glaz­bi, ba­vio se opu­som hr­vat­skog mu­zi­ko­lo­ga Dra­ga­na Pla­men­ca, a pi­sac je i jed­ne od­lič­ne sin­tet­ske po­vi­jes­ti na­še glaz­be.

Uz to En­nio Stip­če­vić, ina­če sin Alek­san­dra Stip­če­vi­ća, au­to­ra svjet­ski poz­na­te mo­no­gra­fi­je o Ili­ri­ma i stručnja­ka za so­ci­o­lo­gi­ju knji­ge, već je ne­ko­li­ko pu­ta na­šu jav­nost znao ugod­no iz­ne­nađ­i­va­ti svo­jim bi­blio­teč­nim ot­kri­ći­ma. Stip­če­vić je do tih svo­jih sen­za­cio­nal­nih ot­kri­ća re­do­vi­to do­la­zio uz po­moć in­ter­net­skih pre­tra­ga ko­je ovaj, po sve­mu mo­de­ran is­traž­i­vač ni­je taj­io ne­go ih je da­pa­če is­ti­cao, na­gla­ša­va­ju­ći da je ra­ču­na­lo ne­iz­bje­ž­no fi­lo­lo­š­ko po­ma­ga­lo. To što je ovaj mu­zi­ko­log uz po­moć ra­ču­na­la sa­da ot­krio fan­tom­sku Drž­i­će­vu knji­gu iz 1551., sa­mo je jed­no od nje­go­vih ot­kri­ća ko­ja je ost­va­ri­vao po go­to­vo iden­tič­noj ma­tri­ci.

Stip­če­vić je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na ta­kođ­er pos­ve šo­ki­rao hr­vat­sku kul­tur­nu jav­nost ka­da je, po­nov­no vr­lo skrom­nim pri­op­će­njem, upo­zo­rio ka­ko je u Sie­ni i, to u ta­moš­njoj Ko­mu­nal­noj bi­blio­te­ci, pro­na­šao do ta­da pos­ve ne­poz­na­tu knji­gu Du­brov­ki­nje Na­de Spe­ran­ze Bo­na tis­ka­nu 1568. Tim ot­kri­ćem do­ka­zao je da je u Hr­vat­skoj i pri­je Cvi­je­te Zuz­orić i Ma­ri­je Gun­du­lić bi­lo sa­mos­vjes­nih že­na te da je Spe­ran­za Bo­na ob­ja­vi­la vr­lo za­nim­lji­vu knji­gu u obra­nu poe­zi­je, ali još vi­še u obra­nu sti­la ži­vo­ta svo­jih pet ina­če ne­u­da­tih i po sve­mu vr­lo slo­bo­du­om­nih ses­ta­ra.

O toj se pr­voj na­šoj fe­mi­nis­tič­koj knji­zi još uvi­jek pre­ma­lo zna i ona ni­je pot­pu­no in­te­gri­ra­na u škol­ske pro­gra­me, u en­ci­klo­pe­dij­ska iz­da­nja i u svi­jest o na­cio­nal­nom iden­ti­te­tu. Na­kon tog ot­kri­ća pos­ta­lo je pos­ve jas­no da u hr­vat­skoj re­ne­san­si ni­su že­ne bi­le sa­mo ob­jekt knji­žev­nih i li­kov­nih dje­la, ne­go da su i sa­me tak­va dje­la stva­ra­le.


Naslovna stranica nedavno otkrivenog prvog izdanja Držićeve pastirske igre 'Tirena'. Na knjizi stoji da je drama izvedena 1548., što je do danas bilo nepoznato, odnosno vjerovalo se da je premijeru imala godinu dana poslije i da je tu izvedbu prekinula jaka bura

Naslovna stranica do prije nekoliko dana nepoznate knjige 'Piesni Marina Držića', tiskane u Veneciji 1551. godine, koja se čuva u milanskoj Biblioteca Nazionale Braidense


   

Što se ti­če naj­no­vi­jeg Stip­če­vi­će­va mi­lan­skog ot­kri­ća, mo­ra se na­gla­si­ti da smo sve do pri­je ne­ki dan sa­mo ne­iz­rav­nim na­vo­di­ma bi­li u sta­nju pret­pos­ta­vi­ti da je Drž­ić za ži­vo­ta, i to upra­vo 1551., tis­kao u Ve­neci­ji ne­ku knji­gu u ko­joj je, ka­ko se vje­ro­va­lo, ob­ja­vio svo­je ra­ne sti­ho­va­ne dra­me, i to "No­ve­lu od Stan­ca", "Ve­ne­re" i "Ti­re­nu" te ma­le­ni svoj kan­co­ni­jer. Ka­ko tu knji­gu nit­ko ni­kad ni­je imao pri­li­ke vid­je­ti, to se ona spo­mi­nja­la sa­mo kao fan­tom­sko iz­da­nje. Do­du­še, tek­sto­vi iz te ne­pos­to­je­će knji­ge bi­li su re­kon­strui­ra­ni po dru­gim iz­vo­ri­ma pa su svi oni upra­vo ovo­ga lje­ta bi­li iz­ve­de­ni kao za­seb­na predsta­va na Du­bro­vač­kim ljet­nim igra­ma, a u re­ž­i­ji Još­ka Ju­van­či­ća i u iz­ved­bi mla­dih glu­ma­ca-stu­de­na­ta za­gre­bač­ke Aka­de­mi­je dram­skih um­jet­nos­ti pod nas­lo­vom "U po­ho­de dum Ma­ri­nu".

Da je Drž­i­ćev edi­tio prin­ceps uop­će pos­to­jao, da­pa­če da se mož­da ra­di­lo i o dvi­je piš­če­ve knji­ge, a ne o sa­mo jed­noj, pri­je dru­gih iz čis­te in­tui­ci­je vje­ro­vao je čak i Ivan Ku­ku­lje­vić Sak­cin­ski ko­ji je taj stav iz­nio pri­je sto­ti­nu­pe­de­set go­di­na. Do­du­še, i pri­je ve­li­kog ilir­skog bi­blio­gra­fa onu su fan­tom­sku Drž­i­će­vu knji­gu iz 1551. spo­mi­nja­li i ne­ki sta­ri­ji hr­vat­ski bio­gra­fi. O njoj u XVI­II. sto­lje­ću ta­ko go­vo­ri Sa­ro Cri­je­vić, ali je on, na­rav­no, ni­je vi­dio, to iz­da­nje iz 1551. poz­na­vao je i Se­bas­ti­jan Sla­de, ali sa­mo po tu­đoj in­for­ma­ci­ji, za nje­ga je bio čuo Fra­njo Ma­ri­ja Ap­pen­di­ni, a bi­la je, sa­mo kao po­da­tak, poz­na­ta ta knji­ga i Šimi Lju­bi­ću kad je 1856. u Be­ču ob­ja­vio svoj Bio­graf­ski rječ­nik ugled­nih Dal­ma­ti­na­ca.

Sada je poznato da uopće nije postojala samo jedna Držićeva knjiga stihovanih drama, nego da je bila riječ o dvije posve odvojene i u Veneciji tiskane piščeve knjige od kojih je prva sadržavala samo pastirsku igru 'Tirenu', dok su u drugu bile uključene 'Novela od Stanca', 'Venere', a onda i piščev kanconijer s nešto ljubavnih i prigodnih pjesama
En­ni­ju Stip­če­vi­ću sa­da je u Mi­la­nu ko­nač­no poš­lo za ru­kom da u ta­moš­njoj Na­cio­nal­noj knji­ž­ni­ci ot­kri­je to iz­gub­lje­no iz­da­nje Drž­i­će­ve je­di­ne tis­ka­ne knji­ge. Što­vi­še, mu­zi­ko­lo­gu je, što je do­dat­ni šok za sve upu­će­ne u ovu pro­ble­ma­ti­ku, poš­lo sa­da za ru­kom ut­vr­di­ti da je Ku­ku­lje­vić bio u pra­vu kad je pret­pos­tav­ljao da se mož­da i ne ra­di o jed­noj ne­go o dvi­je iz­gub­lje­ne Drž­i­će­ve knji­ge iz 1551.

Nai­me, sa­da je poz­na­to da uop­će ni­je pos­to­ja­la sa­mo jed­na Drž­i­će­va knji­ga sti­ho­va­nih dra­ma ne­go da se tu ra­di­lo o dvi­je pos­ve od­vo­je­ne i u Ve­neci­ji tis­ka­ne piš­če­ve knji­ge od ko­jih je pr­va sa­drža­va­la sa­mo pas­tir­sku igru "Ti­re­nu", dok su u dru­gu bi­le ukl­ju­če­ne "No­ve­la od Stan­ca", "Ve­ne­re", a on­da i piš­čev kan­co­ni­jer s neš­to lju­bav­nih i pri­god­nih pje­sa­ma.

Do svog pos­ljed­njog sen­za­cio­nal­nog in­ter­net­skog ot­kri­ća Stip­če­vić je do­šao sas­vim slu­čaj­no. On već go­di­na­ma svug­dje u svi­je­tu, gdje mu se či­ni da ima iz­gle­da, po­ku­ša­va ot­kri­ti ne­ke iz­gub­lje­ne glaz­be­ne par­ti­tu­re ko­je su, ka­ko vje­ru­je, nas­ta­le po ne­poz­na­tim tek­sto­vi­ma Cvi­je­te Zuz­orić.

Tra­gaj­ući ta­ko za tom zlat­nom mu­zi­ko­lo­š­kom iglom u plas­tu si­je­na, uo­čio je ono što su svi drž­i­ćo­lo­zi već dav­no pres­ta­li traž­i­ti i što je kao znan­stve­ni pro­blem stav­lje­no ad ac­ta. Ot­krio je Drž­i­ćev edi­tio prin­ceps, mits­ko iz­da­nje ko­je su de­set­lje­ći­ma bez­uspješ­no traž­i­li na­raš­ta­ji pro­u­ča­va­te­lja Drž­i­će­va opu­sa od Iva­na Ku­ku­lje­vi­ća Sak­cin­skog do pis­ca ovih re­da­ka. Čim je ot­krio to ta­jan­stve­no mi­lan­sko iz­da­nje i čim je o nje­mu pri­je tje­dan da­na la­pi­dar­no oba­vi­jes­tio hr­vat­sku jav­nost, na­ja­vio je da će us­ko­ro i neš­to ši­ri tekst o ot­kri­ću ob­ja­vi­ti u Aka­de­mi­ji­nu knji­žev­nom ča­so­pi­su Fo­rum, i to u pos­ljed­njem ovo­go­diš­njem bro­ju.

Do­go­di­lo se ta­ko da je važ­no Stip­če­vi­će­vo ot­kri­će na naj­bo­lji na­čin ot­vo­ri­lo ve­li­ki Drž­i­ćev ju­bi­lej ko­ji se mno­gi u Hr­vat­skoj spre­ma­ju spek­ta­ku­lar­no obi­lje­ž­i­ti. Mož­e­mo oče­ki­va­ti da će se u slje­de­ćoj go­di­ni po­ja­vi­ti zlat­ni­ci s Drž­i­će­vim li­kom, da će se tis­ka­ti se­ri­je poš­tan­skih ma­ra­ka pos­ve­će­ne pis­cu, da će se tis­ka­ti no­va iz­da­nja nje­go­vih dje­la i knji­ga o nje­mu, iz­vo­di­ti broj­ne ka­za­li­š­ne predsta­ve pre­ma nje­go­vim tek­sto­vi­ma, da će se obi­lje­ža­va­ti mjes­ta na ko­ji­ma je ži­vio, gra­do­vi u ko­ji­ma je bo­ra­vio. Sve to Stip­če­vi­će­vu ot­kri­ću još vi­še da­je na te­ž­i­ni.

Sa­da, nai­me, ima­mo u ru­ka­ma i dvi­je knji­ge što ih je Drž­ić osob­no dao tis­ka­ti u Ve­neci­ji, pos­je­du­je­mo je­di­ne re­le­vant­ne ar­te­fak­te ko­ji su ve­li­kom pis­cu pri­pa­da­li, ko­ji­ma se on ve­se­lio i ko­je je po­nos­no po­kla­njao svo­jim suv­re­me­ni­ci­ma. Ina­če, En­nio Stip­če­vić je snim­ke ne­tom ot­kri­ve­nih dra­ma pre­dao Raz­re­du za knji­žev­nost HA­ZU ka­ko bi ih ond­je stručnja­ci mo­gli de­talj­ni­je pro­u­či­ti, a ka­ko smo i mi ima­li čast od nje­ga iz­rav­no do­bi­ti te snim­ke, o nji­ma ov­dje pr­vi put u du­ljem obli­ku, a s do­puš­te­njem ot­kri­va­ča, iz­vješ­ta­va­mo hr­vat­sku jav­nost.

Nai­me, vi­še je ne­go si­gur­no da od da­nas vi­še ni­ti jed­no iz­da­nje Drž­i­će­vih dje­la ne­će bi­ti iz­ra­đ­e­no bez uvi­da u sad ot­kri­ve­ne tek­sto­ve. Do da­nas se poz­na­ti kor­pus Drž­i­će­vih dram­skih tek­sto­va te­me­ljio na mlađ­im iz­da­nji­ma ko­ja Ma­rin Drž­ić ni­ti je vi­dio ni­ti ih je sam dao tis­ka­ti. Do­sa­daš­nja iz­da­nja su se iz­ra­đi­va­la na os­no­vi mlađ­ih iz­da­nja, i to po oni­ma iz 1607. i 1630. Uz to, ta iz­da­nja su se te­me­lji­la i na jed­nom ru­ko­pi­su što ga je Mi­lan Re­še­tar, Du­brov­ča­nin i beč­ki sla­vist, pro­dao češ­koj vla­di iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta. U tom pra­š­kom Re­še­ta­re­vu ru­ko­pi­su sa­ču­va­ne su sve Drž­i­će­ve proz­ne ko­me­di­je, dok su u ve­neci­jan­skom iz­da­nju pr­ve Drž­i­će­ve knji­ge sa­bra­ne sve ra­ne au­to­ro­ve sti­ho­va­ne dra­me i svi piš­če­vi pjes­nič­ki frag­men­ti.

Sa­da u Mi­la­nu ot­kri­ve­ne Drž­i­će­ve knji­ge čim su se po­ja­vi­le uz­bu­di­le su du­bro­vač­ko op­ćin­stvo. One su raz­ga­li­le Drž­i­će­ve pri­ja­te­lje, ali su i sil­no iz­ner­vi­ra­le nje­go­ve ne­pri­ja­te­lje. Upra­vo nad tim sklad­nim knji­ga­ma za­vid­ni­ci su po­če­li pro­gon Ma­ri­na Drž­i­ća, po­če­li su ga otuž­i­va­ti za pla­gi­jat pa su bes­tid­no i nis­kim ar­gu­men­ti­ma po­ku­ša­li um­anji­ti nje­gov ljud­ski i knji­žev­ni zna­čaj. Upra­vo zbog ovih knji­ga bio je po­ni­ža­van od svo­jih suv­re­me­ni­ka je­dan od naj­ve­ćih i naj­bo­ljih hr­vat­skih du­ho­va.

Ina­če, ne­dav­no ot­kri­ve­ne Drž­i­će­ve knji­ge uno­se sas­vim no­va zna­nja i u iko­no­gra­fi­ju ko­ju po­ve­zu­je­mo s Drž­i­ćem i u ko­joj je sva­ka no­va ak­vi­zi­ci­ja po­seb­no vri­jed­na. Ta­ko je na ko­ri­ca­ma iz­da­nja knji­ge pod nas­lo­vom "Pies­ni" ob­jav­lje­na jed­na vr­lo li­je­pa sli­ka pau­na ra­ši­re­nih kri­la i vr­lo rea­lis­tič­ki na­cr­ta­nih kan­dži. Ona će se sva­ka­ko mo­ći ko­ris­ti­ti kao pri­kla­dan znak u vri­je­me ob­ljet­ni­ce. Iz­da­vač te pris­ta­le knji­ž­i­ce bio je Ve­neci­ja­nac Nic­co­ló Bas­ca­ri­ni, dok je onu dru­gu u ko­joj je tis­ka­na pas­tir­ska igra "Ti­re­na" ob­ja­vio Ve­neci­ja­nac An­drea Ar­ri­va­be­ne u vlas­ti­toj iz­da­vač­koj ku­ći ko­ja se predstav­lja­la oz­na­kom bu­na­ra. Na nas­lov­ni­ci to­ga iz­da­nja otis­nut je po­red tog bu­na­ra još i je­dan fik­tiv­ni vr­lo ra­zi­gra­ni grb ko­ji vje­ro­jat­no da ima ve­ze s Drž­i­ćem ili ba­rem s nje­go­vim bra­tom Vla­hom ko­ji je u to vri­je­me ži­vio u Ve­neci­ji i ko­ji se ond­je ba­vio pri­mi­je­nje­nim sli­kar­stvom, pa je mož­da taj cr­tež pred­lo­ž­io tis­ka­ri­ma. Ob­je knji­ge bi­le su u ono vri­je­me je­di­ne što su ih na hr­vat­skom je­zi­ku tis­ka­li spo­me­nu­ti iz­da­va­či.

Na ne­tom ot­kri­ve­nim Drž­i­će­vim knji­ga­ma ima i niz sas­vim za­nim­lji­vih kro­no­lo­š­kih no­vi­te­ta. Od­mah upa­da u oči sas­vim no­vi po­da­tak ko­ji je oz­na­čen na nas­lov­ni­ci "Ti­re­ne" i po ko­je­mu se vi­di da je ova dra­ma bi­la iz­ve­de­na pr­vi put ne ka­ko se do da­nas vje­ro­va­lo 1549., ne­go go­di­nu da­na ra­ni­je, da­kle 1548., kad se vje­ro­va­lo da je iz­ve­den "Po­met". Zna­či, ona pret­pos­tav­lje­na bu­ra ko­ja je pre­ki­nu­la predsta­vu "Ti­re­ne" bi­la je go­di­nu da­na pri­je ne­go što smo do ju­čer vje­ro­va­li. Za­nim­lji­vo je da u gr­bu na is­toj knji­zi, na sa­mom dnu stra­ni­ce gdje sto­ji da je knji­ga tis­ka­na 1551., još sto­ji i oz­na­ka go­di­ne 1547.

Na ne­tom ot­kri­ve­nim Drž­i­će­vim knji­ga­ma ima i niz sas­vim za­nim­lji­vih kro­no­lo­š­kih no­vi­te­ta. Od­mah upa­da u oči sas­vim no­vi po­da­tak ko­ji je oz­na­čen na nas­lov­ni­ci "Ti­re­ne" i po ko­je­mu se vi­di da je ova dra­ma bi­la iz­ve­de­na pr­vi put ne ka­ko se do da­nas vje­ro­va­lo 1549., ne­go go­di­nu da­na ra­ni­je, da­kle 1548., kad se vje­ro­va­lo da je iz­ve­den "Po­met".
Taj na­vod oči­to ne­ma ni­kak­ve ve­ze s Drž­i­ćem i nje­go­vom knji­gom iz 1551. Pos­ve je nov i tek­stu­al­ni na­gla­sak na nas­lov­noj stra­ni­ci ne­dav­no pro­nađ­e­nog iz­da­nja "Ti­re­ne" gdje sto­ji da je tu ri­ječ o predsta­vi u ko­joj se na sce­ni me­đu Vla­si­ma "bi­je boj na na­čin od mo­re­š­ke" i iz­vo­di ta­nac na na­čin pas­tir­ski. Ovo ak­cen­ti­ra­nje ples­nih i bor­be­nih ele­me­na­ta u dra­mi sva­ka­ko je bi­lo po­tak­nu­to is­kust­vi­ma u srod­nim si­jen­skim pas­tir­skim dra­ma­ma ko­je su os­ta­vi­le zna­čaj­nog tra­ga na Drž­i­će­voj po­e­ti­ci, ali je ono bi­lo po­tak­nu­to pret­hod­nim Nalješ­ko­vi­će­vim i Ve­tra­no­vi­će­vim dra­ma­ma ko­je su u Du­brov­ni­ku bi­le po­pu­lar­ne i ko­je je Drž­ić zna­čaj­no nas­lje­do­vao, a ko­je su poz­na­va­le mo­re­š­kant­ske ele­men­te.

Naž­a­lost, prem­da se Drž­i­će­ve ne­poz­na­te knji­ge čes­to na­la­ze u ta­li­jan­skim knji­ž­ni­ca­ma, prem­da se piš­če­vi ru­ko­pi­si, na­ro­či­to oni pi­sa­ni Co­si­mu Me­di­ci­ju, ču­va­ju u jed­nom od naj­važ­ni­jih ta­li­jan­skih ar­hi­va, ipak se ovog pis­ca i nje­go­va dje­la u Ita­li­ji i da­lje sla­bo spo­mi­nju i jad­no in­te­gri­ra u op­ća zna­nja o re­ne­sans­noj knji­žev­nos­ti. U suv­re­me­noj Ita­li­ji što se ti­če Drž­i­ća ire­dent­ski je žar iz pe­de­se­tih go­di­na dav­no um­inuo.

Is­ti­na je da se da­nas vi­še nit­ko ne tru­di sis­te­mat­ski do­ka­zi­va­ti piš­če­vu na­vod­nu ne­o­ri­gi­nal­nost ili nje­go­vu pri­pad­nost ta­li­jan­skoj knji­žev­nos­ti. Da­nas, nai­me, ula­zi­mo u zavr­š­nu fa­zu svjes­nog ig­no­ri­ra­nja da je Ma­rin Drž­ić bio je­dan od naj­bo­ljih dram­skih pi­sa­ca re­ne­sans­ne epo­he, da je on u svim ap­sek­ti­ma svo­ga dje­la još uvi­jek pos­ve us­po­re­div s Pie­trom Are­ti­nom i Nic­co­lom Ma­chi­vel­li­jem, da je on Hr­va­ti­ma u jed­nom li­ku bio i Sha­kes­pe­a­re i Mo­lie­ré i Gol­do­ni.

Pred hr­vat­skim znan­stve­ni­ci­ma i glum­ci­ma, pred hr­vat­skim esej­is­ti­ma i re­da­te­lji­ma, his­to­ri­ča­ri­ma i pov­jes­ni­ča­ri­ma um­jet­nos­ti, pred hr­vat­skim po­li­ti­ča­ri­ma i pred kul­tur­nom ad­mi­nis­tra­ci­jom za­to su upra­vo sa­da ve­li­ke za­da­će, i to ne sa­mo zbog 500. piš­če­ve ob­ljet­ni­ce, ne­go i zbog nas sa­mih ko­ji­ma Drž­ić može po­mo­ći da još vi­še os­vi­jes­ti­mo svoj na­cio­nal­ni iden­ti­tet i nje­go­ve te­me­lje, da sa­gle­da­mo na­čin na ko­ji je taj iden­ti­tet uop­će da­nas poz­nat na­šim eu­rop­skim sus­je­di­ma.


En­nio Stip­če­vić je do svo­ga ot­kri­ća do­šao ina­če na jed­noj po sve­mu čud­noj in­ter­net­skoj stra­ni­ci. Ona se na­zi­va edit/16 i na njoj se, naž­a­lost, ve­ći­nu hr­vat­skih knji­ga i da­lje na­zi­va dje­li­ma pi­sa­nim na srp­sko-hr­vat­skom je­zi­ku. Što­vi­še, na mjes­tu gdje je hr­vat­ski znan­stve­nik ot­krio Drž­i­će­ve iz­gub­lje­ne knji­ge dos­lov­no sto­ji da je nji­hov pi­sac bio mađ­ar­ski sve­će­nik ko­ji je rođ­en u Du­brov­ni­ku i da je ond­je pi­sao na srp­sko-hr­vat­skom je­zi­ku! U in­for­ma­tič­koj ci­vi­li­za­ci­ji ko­ja baš uvi­jek i ne poz­na­je vri­jed­nos­ne kri­te­ri­je mo­gu­će su naj­ve­će glu­pos­ti. I ka­ko bi Drž­ić re­kao, ova groz­na in­ter­net­ska stra­ni­ca do­ni­je­la nam je ko­rist, a on­da po mak­ja­ve­lis­tič­kom prin­ci­pu bli­skom Drž­i­će­vim na­zo­ri­ma i ni­je važ­no što je ta ko­rist po­ma­lo za­mu­će­na. Tre­ba se ut­je­ši­ti da je ko­ris­na šte­ta ako omo­gu­ću­je da se dođe pra­vom cil­ju. Ured­ni­ci in­ter­net­skih stra­ni­ca edit/16 ko­ji­ma je Du­brov­nik ne­ki mađ­ar­sko-srp­ski grad na Ja­dra­nu imat će ipak vre­me­na nau­či­ti ono što još ne zna­ju! Može se sa­mo kon­sta­ti­ra­ti da pis­ci­ma tih ta­li­jan­skih bi­blio­gra­fi­ja ni­ti ne­dav­no je­ziv rat ni­je bio do­vo­ljan da shva­te ko­ji to na­rod ži­vi na dru­goj oba­li Ja­dra­na u nji­ho­vu sus­jed­stvu.
Drž­ić mađ­ar­ski sve­će­nik ko­ji je pi­sao na srp­sko-hr­vat­skom!?

prof. dr. Slo­bo­dan Pros­pe­rov No­vak

Izdvajamo