Siniša Labrović: Nasljednik Tomislava Gotovca

    AUTOR:
    • Jutarnji.hr

  • OBJAVLJENO:
  • 27.01.2008. u 09:00

Si­niša La­bro­vić, pro­fe­sor knji­že­vno­sti i kon­ce­ptu­al­ni um­je­tnik iz Si­nja, na­ja­ktu­al­ni­ji je hr­vat­ski su­vre­me­ni umje­tnik.

Prošla je go­di­na ­završila u zna­ku nje­go­va per­for­man­cea "Glo­ria" ko­ji je ­izveo pr­vo na split­skoj Ri­vi, a za­tim u Ri­je­ci i Za­gre­bu. La­bro­vić je sa­dr­žaj je­dnog bro­ja "žen­skog ča­so­pi­sa" Glo­ria pre­pje­vao u ep­ske de­se­ter­ce te ih, svi­ra­ju­ći gu­sle, izvo­dio za­tvo­re­nih oči­ju, po­put sli­je­pog Ho­me­ra.

- U Ri­je­ci je vo­di­telj ga­le­ri­je u ko­joj sam izvo­dio per­for­man­ce mi­slio, ka­da je or­ga­ni­zi­rao do­ga­đaj, da sam pre­pje­vao Ma­rin­ko­vi­će­vu '­Gloriju' - pri­ča 43-go­dišnji La­bro­vić ko­ji od je­se­ni ži­vi u Za­gre­bu.

Zakašnjela odluka


U stu­de­no­me prošle go­di­ne u za­gre­ba­čkoj je Ga­le­ri­ji "Mi­ro­slav Kra­lje­vić" po­no­vio ­svoj pr­vi per­for­man­ce "Ka­žnja­va­nje", bi­ču­ju­ći se sva­ki put ka­da bi ne­tko od pu­bli­ke na­pu­stio izlo­žbe­ni pro­stor. Kra­jem go­di­ne do­bio je tre­ću na­gra­du za ­svoj vi­de­o­rad "Obi­telj­ski dne­vnik" na izlo­žbi T-HT-a, ko­ji će ta­ko bi­ti u po­sta­vu no­vog Mu­ze­ja su­vre­me­ne umje­tno­sti. Re­zul­tat ni­je loš za ne­ko­ga tko se umje­tnošću odlu­čio ba­vi­ti u 35. go­di­ni. Ve­ći­na nje­go­vih ra­do­va su društve­no vr­lo an­ga­ži­ra­ni te na ne­ki kraj­nje uvr­nu­ti na­čin ko­men­ti­ra­ju po­sto­je­ću zbi­lju. ­Zbog ta­kve društve­ne re­le­van­tno­sti i ve­li­kog odje­ka nje­go­vih per­for­man­cea u ja­vno­sti La­bro­vi­ća su po­če­li uspo­re­đi­va­ti s To­mom Go­tov­cem, sre­diš­njom fi­gu­rom ina­če vr­lo ja­ke hr­vat­ske kon­ce­ptu­al­ne sce­ne.

- Po­la­skan sam tom uspo­re­dbom. Vje­ru­jem da je po­ve­zni­ca nje­go­va i mo­jeg ra­da svo­je­vr­sna hu­mo­ri­sti­čnost, da bi se rad obo­ji­ce mo­gao svr­sta­ti u ka­te­go­ri­ju '­otrov ozbilj­nog ­sadržaja'. Kod obo­ji­ce je pri­su­tna cr­ta pro­vo­ka­ti­vno­sti i društve­ne an­ga­ži­ra­no­sti. Kad sam se upu­ći­vao u svi­jet per­for­man­cea, Tom Go­to­vac bio je je­dan od gla­vnih ori­jen­ti­ra - isti­če umje­tnik.

La­bro­vić je do­bar pri­mjer ta­ko­zva­nog ka­snog sa­zri­je­va­nja, ka­snog cvje­ta­nja u ži­vo­tu. Na pra­gu zre­lo­sti, u 35. go­di­ni ži­vo­ta, oda­brao je ži­vot umje­tni­ka.

- Ti­je­kom stu­di­ja ­imao sam pri­ja­te­lja ko­ji je bio akti­van na per­for­mer­skoj sce­ni pa sam je ta­ko i ja po­čeo pra­ti­ti. Na po­če­tku mi je sve to bi­lo stra­no. S vre­me­nom sam po­čeo ra­zu­mi­je­va­ti o če­mu se tu ra­di i u je­dnom tre­nu­tku, ne mo­gu to­čno de­te­kti­ra­ti ka­da, po­ja­vio se ne­ki vid na­da­hnu­ća. Izlo­žio sam svo­je ide­je San­di­ju Vi­du­li­ću, li­ko­vnom kri­ti­ča­ru Slo­bo­dne Dal­ma­ci­je, ko­ji mi je re­kao da je sve to u re­du, ali ništa ne zna­či dok se ne re­a­li­zi­ra, te me je upu­tio na Sla­ve­na To­lja kao na čo­vje­ka ko­ji je spre­man ri­ski­ra­ti s no­vim lju­di­ma, za­pra­vo ama­te­ri­ma kao što sam ja. I ta­ko sam 2000. go­di­ne u ga­le­ri­ji ­Otok u Du­bro­vni­ku re­a­li­zi­rao svo­ju pr­vu izlo­žbu - ­objašnja­va Si­niša La­bro­vić.

Per­for­man­cei i ra­do­vi ­ovog umje­tni­ka kao da se mo­gu svr­sta­ti u dvi­je ka­te­go­ri­je: "Glo­ria", "Obi­telj­ski dne­vnik" i "Sta­do.org" (­reality ­show s ov­ca­ma) su društve­no an­ga­ži­ra­ni ra­do­vi, a per­for­man­cei po­put "Ka­žnja­va­nja", "Umje­tnik li­že pe­te pu­bli­ci", "Umje­tnik pa­se tra­vu" i "Umje­tnik pleše bos po tr­nju..." mo­gli bi se svr­sta­ti pod za­je­dni­čki na­zi­vnik - au­to­re­fe­ren­ci­jal­ni.

- Već su mi na to skre­nu­li pa­žnju, no me­ni za­i­sta ni­je na­mje­ra pro­ble­ma­ti­zi­ra­ti po­zi­ci­ju umje­tni­ka ko­je­mu je u ži­vo­tu teško. Pri­je bih re­kao da u tim ra­do­vi­ma ima odre­đe­na cr­ta au­to­i­ro­ni­je, odma­ka. No, i ti per­for­man­cei ima­ju ja­ku društve­nu no­tu. Ka­da li­žem pe­te pu­bli­ci, ta­da že­lim re­ći da da­nas više ne­ma ne­ke in­stan­ce ko­ja je iz­dvo­je­na iz društva i sto­lu­je kao su­dac, kao ne­kad ­kralj ili car.

Umjetnički celebrity


Da­nas je na­vo­dna de­mo­kra­ci­ja u ko­joj pu­bli­ka de­le­gi­ra moć ili ­uspjeh glum­ci­ma, po­li­ti­ča­ri­ma i u kraj­njem slu­ča­ju umje­tni­ci­ma. Za­to ja li­žem pe­te pu­bli­ci ne bi li mi ona ta­ko de­le­gi­ra­la moć ko­ju ima, a to je moć da ne­ko­ga uči­ni ­uspješnim na po­dru­čju nje­go­va dje­lo­va­nja ­objašnja­va La­bro­vić.

No, per­for­man­ce po ko­je­mu je Si­niša La­bro­vić po­stao šire po­znat kod pu­bli­ke ­ipak je iza­zi­vao ve­se­lje i smi­jeh. Ri­ječ je "Glo­ri­ji" ko­ju La­bro­vić u tek­stu što na­ja­vlju­je nje­gov rad ­objašnja­va ova­ko: "Mo­gli bi­smo re­ći ka­ko Glo­ria re­pre­zen­ti­ra kon­zu­me­ri­sti­čku i eska­pi­sti­čku kul­tu­ru zre­log ka­pi­ta­li­zma. ­Zbog to­ga sam spo­jio gu­sle s Glo­ri­jom ka­ko bi u me­đu­so­bnom, re­kli bi, de­kon­stru­i­ra­nju opo­zi­tne društve­ne vri­je­dno­sti ko­je re­pre­zen­ti­ra­ju bi­le još ista­knu­ti­je. Uz zr­no hu­mo­ra, na­dam se". No, u ra­zgo­vo­ru te­o­rij­sko ­objašnja­va­nje svo­je umje­tno­sti La­bro­vić na­zi­va tek krin­kom ko­ju je po­ne­kad pri­si­ljen na­vu­ći. A s "Glo­ri­jom" mu se do­go­dio pa­ra­doks: pje­va­ju­ći o ep­skim ju­na­ci­ma da­našnji­ce, ta­ko­zva­nim ­celebrityjima, i sam je po­stao svo­je­vr­sni umje­tni­čki ­celebrity. No, to­čni­je je ­ipak re­ći da je Si­niša La­bro­vić da­nas re­fe­ren­tno ime su­vre­me­ne hr­vat­ske umje­tno­sti.

- Ra­zlog je to što se mo­ji ra­do­vi la­ko pre­po­zna­ju, je­dno­sta­vno se či­ta­ju. Glo­ria je već sa­ma po se­bi po­zna­ta, sla­vna pa sa­mim ti­me ­onaj tko se ba­vi Glo­ri­jom, ima do­bre šan­se. To je je­dna stra­na pu­bli­ke. Dru­ga je stra­na ona pu­bli­ka kod ko­je su gu­sle zvi­je­zda. Ja sam ­uspio spo­ji­ti ta dva svi­je­ta u je­dan rad i na ne­kom va­lu sve­ga to­ga do­gu­ra­ti i do in­ter­vjua u Ju­tar­njem li­stu.

Gledanje Dnevnika


­Uspio je Si­niša La­bro­vić do­gu­ra­ti i do stal­nog po­sta­va no­vog Mu­ze­ja su­vre­me­ne umje­tno­sti. Vi­deo "Obi­telj­ski dne­vnik" pri­ka­zu­je nje­go­vu mno­go­čla­nu obi­telj ka­ko po­tpu­no mir­no pra­ti po­lu­sa­tni Dne­vnik HRT-a u po­la ­osam na­ve­čer. Ka­ko obi­telj Si­niše La­bro­vi­ća re­a­gi­ra na či­nje­ni­cu da će vi­deo s nji­ma kao gla­vnim pro­ta­go­ni­sti­ma bi­ti u Mu­ze­ju?

- Mo­ja maj­ka re­do­vno pra­ti 'Big ­Brother', a ­otac ga po­vre­me­no gle­da s ­njom, ta­ko da joj je po­znat kon­cept sla­ve. No, ni­je pre­više fa­sci­ni­ra­na či­nje­ni­com što će bi­ti u Mu­ze­ju. Nji­ma je va­žni­je da ja uspi­jem u ono­me što ra­dim jer su ne­pre­sta­no za­bri­nu­ti za­to što sam ne­za­po­slen.

Ka­da je po­sri­je­di su­vre­me­na umje­tnost, če­sto se po­sta­vlja pi­ta­nje što je umje­tnik za­pra­vo ­htio re­ći. Po­lu­sa­tnu vi­de­o­snim­ku na ko­joj umje­tni­ko­va obi­telj po­tpu­no mir­no gle­da Dne­vnik (što mi ne vi­di­mo, sa­mo ču­je­mo) La­bro­vić ­objašnja­va ova­ko: - ­Htio sam na­su­prot one ča­ro­bne ku­ti­je ko­ju ne­pre­sta­no gle­da­mo i ko­ja nam je sli­ka i ogle­da­lo ži­vo­ta i ne­ka­kva pro­je­kci­ja uspje­ha, smje­sti­ti svo­ju obi­telj ko­ja je ano­ni­mna. To je i iro­ni­čan ko­men­tar obi­telj­skih oku­plja­nja ko­ja se da­nas če­sto svo­de na sje­de­nje ­pred te­le­vi­zo­rom. ­Isto ta­ko, že­lio sam da gle­da­telj po­sta­ne ­onaj ko­je­ga se gle­da. Za­ni­ma­lo me i ka­ko vi­deo upo­tri­je­bi­ti kao ne­ki hom­ma­ge obi­telj­skoj fo­to­gra­fi­ji.

Moj zavičaj

La­bro­vić svo­jim umje­tni­čkim akci­ja­ma vr­lo ažur­no re­a­gi­ra na do­ga­đa­je u društvu. ­Isto ta­ko se po­i­gra­va uvri­je­že­nim pre­dra­su­da­ma, mi­to­lo­ge­mi­ma za­tvo­re­nih za­je­dni­ca... Sto­ga se kao ne­i­zbje­žno na­me­tnu­lo pi­ta­nje nje­go­va vi­đe­nja ro­dnog kra­ja kao hr­vat­sko­ga ­Twin Pe­a­ksa, ka­ko je pro­zvan na­kon dru­gog okru­tnog uboj­stva mla­de že­ne u ra­zdo­blju od ne­ko­li­ko go­di­na i one fa­mo­zne re­če­ni­ce ubo­ji­ce Lu­ke Pe­ze­lja "Ka­kav bih ja to bio muška­rac da ni­sam po­kušao?"

- Po­sto­ji ta­mo taj pri­ti­sak na muški svi­jet. Uvi­jek go­vo­rim da tre­ba uze­ti pri­ču '­Alkar' Din­ka Ši­mu­no­vi­ća u ko­joj je on ge­ni­jal­no pro­ble­ma­ti­zi­rao taj pro­blem muško­sti u Ce­tin­skoj kraj­ni. U '­Alkaru' je gla­vni lik nje­žan, do­lje bi re­kli žen­ska­sti Sal­ko ko­ji stra­da­va od ­svog oca ko­ji je, je li, pra­vi muškar­či­na. Oči­to je ka­ko do­lje po­sto­ji sna­žan pri­ti­sak da muška­rac do­i­sta bu­de 'pra­vi muš­karac'. Oni sna­žni­je oso­bno­sti opi­ru se ta­kvoj ti­pi­za­ci­ji. Oni ma­nje sna­žni ide­a­li­zi­ra­ju ta­kvu sli­ku muškar­ca. Isti­na je da ta sre­di­na ide­a­li­zi­ra ta­kvu sli­ku muškar­ca, al­ka­ra.


Labrović svo­jim ra­dom tje­ra pu­bli­ku do kraj­njih gra­ni­ca re­a­kci­je, per­ce­pe­ci­je, str­plje­nja. Per­for­man­ce "Ka­žnja­va­nje", u ko­jem se bi­ču­je ka­da ne­tko iz pu­bli­ke na­pu­sti ga­le­ri­ju, vje­ro­ja­tno je na­jek­stre­mni­ji pri­mjer.

- To je je­dan od ­onih ra­do­va, a i '­Ovce' su na tom tra­gu, u ko­ji­ma se po­dra­zu­mi­je­va odgo­vor­nost ­svih. Sva­ka odlu­ka u tom per­for­man­ceu no­si svo­je po­slje­di­ce. Pu­bli­ka je ka­žnje­na mo­jim mi­ro­va­njem ako ni­tko ne iza­đe, a ako ne­tko iza­đe, ka­žnjen je ti­me što ne vi­di ­svoj uda­rac. A ja se ka­žnja­vam jer sam izgu­bio je­dnog čo­vje­ka. Sva­tko pre­u­zi­ma ­svoj dio ka­zne ili kri­vnje. Tim se ra­dom re­fe­ri­ram na u ne­ko vri­je­me vr­lo aktu­al­ne per­for­man­ce u ko­ji­ma su se umje­tni­ci ka­žnja­va­li. Dio tih ra­do­va bio mi je be­smi­slen jer su izla­ga­li bol ili ka­žnja­va­nje kao ta­kve, bez uzro­ka ili po­slje­di­ca.

Pe­ro­fr­man­ce ko­jim se La­bro­vić pro­bio, do­go­dio se 2005. go­di­ne u sklo­pu pro­gra­ma "Ope­ra­ci­ja: ­grad" u sta­roj Ba­de­lo­voj tvor­ni­ci. Ta­da se sa se­dam ova­ca za­tvo­rio na tje­dan da­na u im­pro­vi­zi­ra­ni tor unu­tar tvor­ni­ce, a sve se to mo­glo pra­ti­ti 24 sa­ta na Isko­no­vu por­ta­lu. Gle­da­te­lji su mo­gli sva­ki dan gla­so­va­ti ko­ja će ov­ca ispa­sti, a pri­ča o ­reality ­showu s ov­ca­ma sta­do.org obišla je ci­je­li svi­jet te iza­zva­la pros­vjed Pri­ja­te­lja ži­vo­ti­nja.

- Taj do­ga­đaj bio je pre­kre­tni­ca. Na­kon to­ga sam po­čeo vje­ro­va­ti u ­svoj rad jer su ga po­če­li pre­po­zna­va­ti - ot­kri­va umje­tnik.
Z ašto sam se u jednom performanceu bičevao?


Prvi Labrovićev performance koji je zainteresirao publiku dogodio se 2005. godine u staroj Badelovoj tvornici. U improviziranim toru sedam je dana bio zatvoren sa sedam ovaca, a performance se 24 sata dnevno moglo pratiti na Iskonovu portalu. Gledatelji su glasovali koja ovca ispada.
 
Ka­da li­žem pe­te pu­bli­ci, ta­da že­lim re­ći da da­nas više ne­ma ne­ke in­stan­ce ko­ja je iz­dvo­je­na iz društva i sto­lu­je kao su­dac, kao ne­kad ­kralj ili car. Da­nas je na­vo­dna de­mo­kra­ci­ja u ko­joj pu­bli­ka de­le­gi­ra moć ili ­uspjeh glum­ci­ma, po­li­ti­ča­ri­ma i u kraj­njem slu­ča­ju umje­tni­ci­ma.
Prošla je go­di­na ­završila u zna­ku Labrovićeva per­for­man­cea 'Glo­ria' ko­ji je ­izveo pr­vo na split­skoj Ri­vi, a za­tim u Ri­je­ci i Za­gre­bu. La­bro­vić je sa­dr­žaj je­dnog bro­ja 'žen­skog ča­so­pi­sa' Glo­ria pre­pje­vao u ep­ske de­se­ter­ce te ih, svi­ra­ju­ći gu­sle, izvo­dio za­tvo­re­nih oči­ju, po­put sli­je­pog Ho­me­ra.
Sedam ovaca u 'Big Brotheru'
Zašto ližem pete svojoj publici
 
Ženski časopis u epskom desetercu
 


Pavica Knezović Belan

Izdvajamo