ČUDO KOD OMIŠA

OVO DALMATINSKO SELO BILO JE NA RUBU IZUMIRANJA, A ONDA SE SVE PREOKRENULO 'Mislili smo da je to kraj, nema gore, a onda je krenulo...'

    AUTOR:
    • Damir Šarac

  • OBJAVLJENO:
  • 19.10.2019. u 10:42

Duje Klarić / HANZA MEDIA

Kažu meni žene u Splitu da moraju izvest dite iz stana bar dvi ure u šetnju, a ja se pitan šta je to... Naši su uvik vanka, ka i druga dica, a onda pridvečer ih matere dozivaju po selu. Nikad nije tišina - govori Marija Marčić

Svakoga dana, osim za praznika, blagdana i vikenda, u dva sata popodne i koju minutu kasnije poljičko selo Smolonje odjekuje zvonjavom ka u bilu nedilju: zvoni o stare kuće od modroga kamena, tuče o brda i o staroga Svetoga Vida, čitavi Mosor zaslavi, piše Slobodna Dalmacija.

Ali ne od zvonjave zvona s kampanela, nego od dječje graje, cike, smijeha i pametnih priča mališana.

U tu se uru smolonjska dica vraćaju doma iz škole. A Smolonje statistički imaju više dice po glavi stanovnika nego iti jedno drugo misto u Poljicima, Dalmaciji, Hrvatskoj i još šire. Sto posto. Selo je maleno brojem mještana, možda i najmanje u Poljicima, ali po ovome je jedinstveno: od 75 stanovnika trideset i dvoje je djece!

To ti izađe skoro pedeset posto! A kako je to moguće? Jednostavno, potrefilo se. Mora bit i još štagod, ali koga briga.

Smolonje su odma do Zvečanja, ako ne znate, u Sridnjin Poljicima, usrid Mosora. Zeleno je i tiho. Stare kuće pokrivaju nove, neke imaju i bazene, dolazi i turizam. Ali ništa se ne može usporedit s važnošću ovoga broja dičice u ova žalosna doba kad se sela po dalmatinskome zaleđu i otocima zauvik prazne.

E, dok se dica vrate busom iz škole u Čišli, malo ćemo tumarat i ćakulat. Na jednoj širini kraj stare školske zgrade našli smo se s Mijom Buškainom (41), predsjednikom sela i ocem Roka (14) i Duje (10), koji je do dvadeset i sedme godine živio u Splitu.

Duje Klarić / HANZA MEDIA

- U Špinutu, u Jobovoj, ja san ti pravo gradsko dite. Odlučija san se vratit ovde, a kako san se bavija građevinon uvik san bija po terenu, tako da mi je sve isto jesan li u Splitu ili Smolonjama. S tim šta se život u gradu uopće ne može usporedit sa životom na Mosoru. Ovo je sloboda, mir, priroda, čistoća, zdravlje. Problem je kad dica žele sport, kulturu, neke dodatne aktivnosti, onda je zafrkano, ali i to se da riješit - predstavio se Mijo, pa prelazimo na dičinju problematiku:

- Dogodilo se prije dvadesetak godina da se petnest godina dite nije rodilo u Smolonjama. Mislili smo da je to kraj sela, a di ćeš gore, nema gorega... Ali onda je nekako krenilo, generacija prije naše je kiksala, puno ih se nije oženilo, ali mlađi od njih su se redom poženili i dicu počeli pravit. To je neki pozitivni splet okolnosti. I tako, šta beba, šta osnovne škole, šta srednje, nakupili smo ih priko trideset. Cila budućnost se otvorila ka knjiga. Dio tih roditelja se vratija, dio nije nikad ni otiša odavde, ali svi su svatili kako se uza sve prepreke ovde može priživit i gojit dicu. Bolje ovde na svome nego po Splitu i Omišu ka podstanari. A ova škola stara zatvorena je... Aleee, reci mi kad je zatvorena - pita Mijo sudida Andru Dragoševića (57) koji freza vrtal.

- Stara škola je otvorena negdi oko 1930. godine - viče Andro iz vrtla.

Te godine je u Smolonjama bilo i najviše stanovnika, 183 duše.

- Ma, kad je zatvorena?

- Ima trideset godin biće. Kad san ja iša u nju, bilo nas je dvadeset i četri dice. I jedno vrime nigdi diteta, a onda se počelo punit selo, to je jedno čudo. Samo, ja ti nisan pravi primjer jer se nisan oženija pa nisan doprinija ovoj demografskoj obnovi - kaže Andro, pripadnik one generacije koja je kiksala.

Duje Klarić / HANZA MEDIA

Kaže Mijo, predsjednik Mjesnoga odbora s Nezavisne liste, kako je grad Omiš, pod koji teritorijalno spadaju, pomogao obnovu stare kamene škole.

- Doli će bit dvorana za dicu, moći će se igrat, bavit sporton, slavit rođendane, šta god oće. A na katu bi bili stariji, još nismo odlučili šta, možda neki prostor mjesnoga odbora, kafić, tako nešto. Glavno da se nije srušila, a zamalo je. Spasili smo je u zadnji čas. Moran reć da su omiški gradonačelnici Ivo Tomasović i prije njega Ivan Kovačić uspostavili politiku "sve za dicu", i sve šta smo tražili i šta su mogli napravit išlo je dobrin puten. Još bi bilo dobro da nan ovde doli naprave igralište, to ti je minimum da se dica imaju di zabavit. Politika se budi onda kad se ljudi isele, pa bi dilili poticaje, ali onda je već kasno. Triba potaknit da se ostane. Dobar je ovaj plan gradnje obilaznice Tugare - Srinjine i Gata - Zvečanje, to će nas spojit sa sviton ka i tunel kroz Jurin kuk – objašnjava Buškain.

Poželjeli smo nešto priupitati i njegovu supružnicu Danijelu (40), ona je iz Kučića, a radi u bolnici na splitskim Firulama.

- Stvarno je život u Smolonjama vrhunski, ali, vidiš, stariji Roko je tija trenirat balun, i upisali smo ga u NK Omiš. I bija je talentiran...

- Livica mu je vrhunska - ponosan je tata, ali nastavlja mama:

- Ali, nažalost, ja više nisan mogla toliko vozit auto. Dođen iz bolnice iz Splita primorena, pa vozi danju, vozi noću... Znaš da mi je srce pucalo, ali nisan više mogla. Pa smo ih obojicu, Roka i Duju, upisali na kick-boxing, u klub "Sv. Jure" u Gatima. Sve drugo je dobro, samo ih ljuti internet, spor je, puca, pa ne mogu na igrice, šta opet i nije tako loše - smije se Danijela.

Da ne zaboravimo, nisu Smolonje svima na kraj svita ka Splićanima; dali su se oni u turizam, pa Mijo i Danijela već dvije sezone rentaju fureštima kuću s bazenom, i nisu jedini; još dvi kuće u Smolonjama odlično su popunjene.

- Najviše dolaze Francuzi, Nijemci, Škoti, Nizozemci. Neće doli uz more u gužvu, nego baš ovde, u zelenilo i mir. I onda in je u Smolonjama baza, a autima obađu cilu Dalmaciju, od Nina do Dubrovnika. Ima u Zvečanju lipa konoba "Kod Marije", vrhunska i po kvaliteti i po cijeni, do Omiša je dvanest, a do Splita trideset kilometara, pa šta je to, ništa. A turizam je naša prilika; od Gata do Smolonja je već pedeset bazena, a samo u Gatima ja mislin trideset - kaže Mijo.

Tako šetamo kroz selo, kad na jednoj teraci zavezan čempres. Šta je to?

- To je naš običaj, kad se rodi dite, onda se čempres viša na kuću!

Onda oko Smolonja brzo neće bit čempresa!

Duje Klarić / HANZA MEDIA

Kuća je ovo Ivice (37) i Kristine (33) Dragošević, i tu se nedavno rodilo novo smolonjsko dite. Nismo falili, baš u kući, a ne u rodilištu! Ivica priča:

- Je, istina je, rodija se u kući. Žena se malo priračunala, uvatija je čas, pa je nevista priskočila...

Biće nevista babica?

- Nije, nego cvićarka - smije se Ivica, a on i Kike su sad roditelji četvero dice: Ivana (11), Marka (8), Marine (2) i Luke, koji ima misec i pol i u čiju je čast ovaj čempres podignut.

- Cili život san tu, nikad nisan tija otić, borimo se - objašnjava Ivica, a pitamo ga ono obavezno:

Oće bit još?

- Ajde, muči. I ovo je neplanirano uletilo!

Ima jedna još brojnija familija, Mario i Marija Šinković goje ih petero: Ivana, Duju, Miju, Leu i Lucu. Šteta je ne spomenit.

Za kuću s najboljim pogledom u selu izabrali smo Marčićevu, s terace Antine (40) i Marijine (37) prostire se zelena prodolina, a inače su Smolonje na povelikom brigu smištene, baš na lipome vidiku. A njihova su dica desetogodišnji Branimir, osmogodišnja Lucija i dvogodišnja Marta.

- Odrastanje naše dice je zdravo, a veseli nas uređenje stare škole. Sad će nan bit nekako na oku. Kažu meni žene u Splitu da moraju izvest dite iz stana bar dvi ure u šetnju, a ja se pitan šta je to... Naši su uvik vanka, ka i druga dica, a onda pridvečer ih matere dozivaju po selu. Nikad nije tišina – veli Marija, a mala Lucija nam se požalila kako bi bilo dobro da ima i više curica njezine dobi, jer dječaci stalnu bubaju balun pa njima bude dosadno.

U neka doba na vrata bane mali Mijin, oni Roko balunjer, zapuvan:

- Došli smo!

- Pa kud ranije, još nisu dvi ure?!

- Rekli su nam za neko snimanje, pa smo požurili. Ajde, sva dica su doli kraj stare škole.

Zvoni odoli, zvoni! Kao mali manekeni već su se poredali; torbe na jednu stranu, oni na drugu. Duje ima samo okinit. Đaci su se vratili iz škole u Čišli. Misto je oživjelo. Živ, živ. Srednjoškolci su na okupu tek navečer.

- Mene pitaj, mene pitaj!

Ček, prvo ćemo svih popisat, neka se zna koja su smolonjska dica.

Evo ih: Viktorija Katušić (13,5), Mijo Marčić (13), Branimir Marčić (10,5), Marijo Katušić (11,5), Kristian Marčić (8), Lea Šinković (11), Luce Šinković (12,5), Nikolina Dragošević (12,5) – ovo "i po", kažu nam, obavezno triba stavit – onda Josip Katušić (12), Ivan Juranić (11), Marko Juranić (8), Mia Šinković (8,5), Lucija Marčić (8), Roko Buškain (14,5), Duje Buškain (10) i Ivana Katušić (13,5). Još jedanput pribrojavamo da ne bismo koga u ovoj gužvi i graji zaboravili.

Nego, dico, koji je vaš najveći problem?

U ime svih objašnjava Mijo:

- Zeza nas internet! Niko ne smi ić na internet da bi jedan moga igrat igrice, zamisli! Mora svak u svoje vrime.

Koja vam je ono baš top igrica?

- World of tanks!

Kažu nam kako idu na nogomet, rukomet, boks, zaigraju i na kukala, druže se s malin turistima, a curice vole folklor. U KUU "Mosor" Gata stare običaje poljičke čuvaju Ivana, Kike, Luce, Klara i Josip.

- Najlipše je putovat s folklorom, a di god dođemo, rasturimo s našim gluvin kolon. To ti ide tako da guslar gusli pa otpiva početak, a onda priuzme kolovođa pa mi pivamo bez muzike i plešemo. U Vinkovcima, di smo predstavljali Splitsko-dalmatinsku županiju, snimali su nas svi novinari, davali smo intervjue - pohvalila se Ivana kako i najmlađi iz Smolonja čuvaju poljičke običaje.

Duje Klarić / HANZA MEDIA

Ispripovidili su nam i kako smolonjska dica slave rođendane.

- Ono, najprije se pozove samo neke, ali malo pomalo sva dica iz sela su na fešti. Ne gleda se ko je ko. To nan je najdraže. Bude pizze, coca-cole, gušt – povjerili su nam.

Fali li van igralište?

- Je, je, uf, to bi bilo dobro. Ali govori se da bi tribalo doć - otkrija nam je jedan mali Smolanjac, više i ne znamo koji.

I tako smo još malo divanili na ogradi, još se malo slikavali, mavali rukama, nabivali balun, ćirili u objektiv po listopadskome suncu... Dok ih nismo štufali. Blizu je ura od ručka, a onda domaći rad, pa po selu. Kukalo i vatalo.

Znači, omiški grade, sve su rekla dičja usta. Pod hitno im potaracajte jedno igralište, al da bude kako triba. I najvažnije: internet pojačajte. Da dica mogu na igrice! Za drugo ćemo vidit.

Više na Jutarnjem...


Izdvajamo