1. Gospodine Mrkela, zovem iz Jutarnjeg lista, jeste li u srijedu bili na bivšoj Marakani, stadionu Mitra Mirića, pardon Rajka Mitića na utakmici Crvene zvezde?
- Ha-ha, znam na šta mislite. Na gaf vašeg kolege novinara koji je stadion nazvao mojim imenom. I ja sam se smejao kada su mi prijatelji dojavili što se dogodilo. Kod nas je u novinama čak izašla fotomontaža na kojoj su mene namontirali pokraj stadiona. Na stadionu nisam bio jer ja sam vam partizanovac.
2. Uh, tim je gaf još zanimljiviji. I kakve su reakcije na pogrešno ime stadiona?
- Neki od toga rade drame, a mi smo se tome samo nasmejali. Šta ćeš, svakome može da se dogodi omaška, tko radi taj može da i pogreši. Pozdravite mi puno tog novinara, moram da ga počastim kad dođem u Zagreb. Hteo ne hteo slučajno mi je napravio odličnu reklamu.
3. Baš smo jučer razgovarali o okolnostima kako se potkrala greška. On je gledao utakmicu s prijateljima i poslije su se raspričali o tome kako Zdravko Mamić obožava vašu pjesmu “Ne može nam nitko ništa”. Vaše ime mu je, kaže, ostalo u uhu dok je na isteku rokova pisao tekst o rezultatima Lige prvaka i tako je Rajko postao Mitar. Nego, jeste li znali da Mamić kod harmonikaša obvezno ostavi pokoju stoticu eura kada zasvira ta vaša pjesma?
- Da, da čuo sam da je Mamić veliki ljubitelj te pesme koja već traje jako dugo, što znači da je dobra i iskrena, da su je ljudi zavoleli jer su se u njoj prepoznali.
4. Jeste li kada pjevali za Mamića kao što je Miroslav Ilić znao dolaziti na privatne proslave Ivice Todorića?
- Nažalost ne. Vidite to je interesantno, znate kakvi su menadžeri, uvek nešto rade po svome. Inače često nastupam u Hrvatskoj, imam svoju vernu publiku u Slavoniji i Zagrebu, u Dalmaciji... Evo baš u subotu nastupam u Kninu.
5. Što kažete na nedavne zabrane nastupa nekih pjevača? Thompson je nepoželjan u Puli, Bajaga u Karlovcu...
- Nemojte me uvlačiti u te rasprave. Ne bih želeo da se petljam u te priče. Ja sam uvek pevao po prostoru bivše Jugoslavije, i prije a i posle ovog nesrećnog rata. Ne znam da li znate da su me navijači ljubljanske Olimpije uzeli kao maskotu. S mojim transparentom navijaju na košarkaškim utakmicama a himna im je “Ne može nam nitko ništa”. Nažalost još nisam bio kod njih, ali uskoro ću da ih posetim.
6. Pročitao sam negdje da ste bili prvi narodnjak koji je u Beogradu napunio Sava centar. Kako vam je to uspjelo?
- To je bilo pre 30 godina i tada sam održao dva sjajna solistička koncerta. Iako je tada bilo rasprava da li je dobro da narodnjaci nastupaju u takvom prostoru dozvolili su mi jer sam bio popularan, imao velike hitove i, naravno, rasprodao sam sve karte.
7. Je li pjevačima bilo lakše doći do hitova tada ili danas?
- Znate kako je - svako vreme ima svoja pravila. Najvažniji su dobri autori koji znaju napisati hit, dobar tekst iz života. Sad je sve lutrija. Sad se nekako lakše uspije, ali se brže i nestaje sa scene.
8. Vidim da vi stalno mijenjate imidž, od urnebesnih kostima i frizura krajem osamdesetih do sadašnje ofarbane crne kratke kose. Je li to tajna vašeg uspjeha?
- Ha, mi stariji moramo da pratimo šta rade mladi, ali ne da se utrkujemo. Ja imam dosta pesama koje radim baš za mlađu publiku. Svoj imidž sam dugo gradio i on dugo traje jer dugo traju i neke moje pesme. Vidim po publici da se one prenose sa kolena na koleno. Molim? Da, što vi kažete i između kolena, ha-ha-ha.
9. Ako se ne varam, negdje na tom tragu je i vaša nova pjesma?
- Da, upravo pripremam jednu novu pesmu za koju predosećam da će biti hit. Zove se “Sedni mi u krilo”. Ne, nije autobiografska, ali zna da se dogodi, ha-ha-ha.
10. Da se vratimo na početak, na stadion. Jeste li kada pjevali na, hm, Marakani?
- Ne, nisam nikada imao priliku, ali sam voleo ići na utakmice dok su bili oni stari derbiji velike četvorke. Sada sve ređe. Ali moram da vam kažem da sam na prošlom prvenstvu navijao za vaše nogometaše. Bili su sjajni, šteta što niste osvojili prvenstvo.
10. a) Znači, vi kao i Milojko Pantić niste iz one ankete iz beogradskog tiska “Sme li pravi Srbin da navija za Hrvatsku?”
- Ma kakvi.