Pojavi se tako posebna vrsta nelagode kad sretnete nekoga iz prošlosti kojemu je život krenuo krivo, a vi kročite naprijed s obitelji, kućom, poslom i, realno, ne možete mu pomoći. Kao da vaš život dodatno naglašava njegovu bijedu. Biste li najradije izbjegli taj susret?
Jurica i Dinko bili su dio ekipe iz kvarta. Ne baš najbolji prijatelji, ali godinama gotovo svaki dan zajedno s drugim dječacima naganjali mačke, lopte i djevojke, skupa bili na rođendanima, tulumima, livadama iza zgrada. Jurica se odselio i dugo, dugo nije vido Dinka, a ruku na srce, nije ni razmišljao o njemu. Sjetio bi ga se kad bi sreo nekoga iz djetinjstva pa onako usput popričao o starim danima jer u ovim novim ni o čemu nisu ni imali pričati. Jurica je radio u arhitektonskom uredu, na drugom katu zgrade, u sobici koja je imala divan pogled na niz kontejnera. Učini mu se jednom, baš kad se ustao protegnuti noge i pogledati nekud dalje od ekrana, da vidi Dinka kako s velikom vrećom i štapom hoda ravno prema kontejnerima. Bio je jednako mršav kao i prije trideset godina, iste kuštrave kose, ne bi se Jurica zakleo i da majicu istu nije nosio. „Ma jel ono Dinko?“ promrsio je više za sebe. „Koji Dinko?“ upita ga kolegica pa i ona ustane i stane pored prozora. „Dinko, živio je ulaz do moga. Igrali smo se zajedno“. Dinko je za to vrijeme prilično samouvjereno i znalački prebirao štapom po kontejneru za kućno smeće, a onda odignuo i poklopac onog za plastiku. Tu je bio bolje sreće. Čak osam naplativih boca. Na kraju štapa bila je hvataljka, spretno je zahvatio boce i ubacio ih u veliku najlonsku vrećicu.
„Uvijek je bio čist, taj bi se presvlačio po tri puta dok smo igrali nogomet po blatnoj livadi.“ „A vidi sad, pa strašno“ klimala je kolegica glavom u nevjerici. „Hoćeš mu se javiti?“. Jurica se trznuo i odmaknuo od prozora. „Ma što ću mu se javljati, ajmo mi nazad na posao.“ Popodne je nazvao oca koji je još stanovao u starom kvartu da ga pita onako uokolo čime se tko bavi pa je usput spomenuo i Dinka. Doznao je da je ostao bez posla, roditelji mu umrli i da mu otac ne zna od čega on živi, valjda od socijalne pomoći. Ali uvijek se fino javi, svaka čast. I isti je kao kad mu je bilo deset godina. Još se koji dan Jurica nadao da to nije bio Dinko, a onda mu se jednog jutra ukazao na desetak metara od njega, baš kad je dolazio na posao. Ukrstili bi im se putevi da se Jurica nije odlučio lupiti po glavi, okrenuti i otići do auta iz kojeg je pričekao da se Dinko udalji. „Opet je onaj tvoj bio kod kontejnera“ dočekala ga je kolegica. „Vidio sam ga“. „Jesi mu se javio?“ „Nisam, neugodno mi je. Ne znam što bih mu rekao. Ono, da mu kažem: Ej kako si, kako ide? Pa da mu kažem: Evo idem ja na posao, projektiramo trgovački centar i par vila s bazenima, a ti? I ono, da mi on odgovori: Evo ja tražim boce po kontejnerima, ovdje kod vas uvijek bude baš čistih, nadam se da mi druge kolege neće otkriti rudnik. To je još najbolje, zamisli da mi se rasplače ili da mu bude neugodno, što je puno vjerojatnije nego da čavrljamo o poslu.“
Kolegica se malo zamislila: „Da, to je dosta neugodna situacija. Ali, možda ćeš ga viđati često, što kad se sretnete. Možda mu možeš pomoći“. Jurica je uključio računalo i gledao u ekran. „Kako? Ne zna Dinko projektirati pa da mu ponudim posao. A ne bih baš da mi se zakači da mu posuđujem lovu.“ „Pa ne znam, što ja znam, da pitamo građevinare da mu daju kakav posao na gradilištu?“ predložila je kolegica. „Ma nije on nikad bio neki radnik, bit ću ja kriv za kakvu njegovu budalaštinu. Uostalom nismo mi bili dobri prijatelji, mogao bih tako bilo koga zaustavit. I možda me se i ne sjeća, ja izgledam skroz drugačije.“ Tu je razgovor stao, a Jurica je na kraju radnog dana skupio sve plastične boce u uredu, stavio ih u čistu vrećicu i ujutro rano, da mu ih tko preko noći ne odnese, stavio pored kontejnera, šmugnuo u zgradu i navukao zavjese.