PIŠE VLADIMIR ARSENIJEVIĆ

Povratak srpskih turista na hrvatsko more

    AUTOR:
    • Arhiva

  • OBJAVLJENO:
  • 25.08.2012. u 13:22

Čitavo ovo dugo, toplo leto 2012. godine provodim u Beogradu. Šta da kažem - imam previše posla i premalo novca. Zvuči li i vama odnekud poznato ova neodoljivo naopaka kombinacija esencijalnih životnih elemenata? Bilo kako bilo, još tamo negde s proleća pomirio sam se da ću letnje mesece provesti u sred ovog usijanog grada. A svi koji su ikada živeli ovde, od Tračana i Kelta naovamo, znaju koliko to nije lako. Sa svojom umereno-kontinentalnom klimom (u kojoj baš ničeg umerenog nema) Beograd je ledenohladan i vetrovit zimi, a sparan i vreo leti, kada temperature, kao na primer u ovom trenutku, dok se znojim pišući u dnevnoj sobi svog stana nadvijen nad nepodnošljivo vrelim laptopom, lako dosežu četrdeseti podeok.

Na Adi Ciganliji

Beograđani leti, stoga, traže sve moguće načine da barem na neko vreme pobegnu iz ovog užasa. Otud i nije čudo što je more tako važna stavka u njihovim životima. Imamo mi gradske plaže poput Ade Ciganlije na Savi ili zemunskog Lida na Dunavu, koje Beograđanima (i stanovnicima Zemuna) koji iz ovog ili onog razloga nemaju bolje rešenje, služe za osveženje i opuštanje pored (tekuće, slatke) vode. Svi, ipak, veoma dobro znaju da ništa - i to slovima: n-i-š-t-a - ne može da zameni sve one zamamne mirise i erotičnu svežinu mora, da ništa nije toliko lekovito koliko miris lavande, smokvi, četinarske smole, morske soli i peska, ništa tako modroplavo, tako prelepo kao uzmreškani, uspenušani talasi, ništa tako crveno kao primorska zemlja puna gline ili crep na krovovima kamenih kuća, kao i da nema beline koja može nadmašiti belinu kamene rozete na pročelju male crkve na trgu ostrvskog gradića ili stene nadvijene nad napregnutom morskom površinom, te da ništa, doslovno ništa nije ravno rumeni morskog neba u predvečerje.

To su razlozi zbog kojih koristimo svaki raspoloživi trenutak i sav novac koji smo u stanju da skupimo - a spremni smo neretko i da se ozbiljno zadužimo te ostatak godine pretvorimo u pravi pakao grčevite isplate nagomilanih dugova - samo kako bismo barem desetak dana živeli u onoj jedinstvenoj morskoj iluziji: da je to, taj privremeni raj, onaj pravi i jedini mogući život, dok je sve ostalo samo sumorno i sivkasto iščekivanje sledeće prilike da se ponovo, nakratko, diše punim plućima.

Mnogi od nas ovde skloni su tezi da postoje ovakva mora i onakva mora, dok se u kategoriji za sebe nalazi - Jadransko more. Objektivne okolnosti navele su nas da otkrijemo, upoznamo i zavolimo Španiju, Grčku, Tursku, Kipar, Egipat, Tunis, oni s ozbiljnijim mogućnostima letovali su i letuju i na mnogim drugim, još egzotičnijim destinacijama, odlaze do Meksika, Tajlanda, Australije ili Indije, pa ipak, i dalje je široko rasprostranjeno verovanje, koje ne traži empirijske dokaze, da je more na Jadranu prosto rečeno - najplavlje. Svesni smo, pri tom, i da obalu ovog mora deli šest zemalja, ali mi, ipak, uglavnom mislimo na hrvatski deo jadranskog primorja.

Od 2000. naovamo traje lagani, povremeno se čak čini - mukotrpni povratak srpskih turista na hrvatsko primorje. Bilo je tokom svih tih dvanaest godina svega i svačega u povuci-potegni odnosima dve zemlje, a to bi neizostavno moralo da rezultira osetnim varijacijama u broju turističkih poseta srpskih građana Hrvatskoj. Statistike, međutim, govore da taj broj zapravo neprestano i bez kolebanja raste počev od 2003. A kako ova 2012. godina u tom smislu kao da predstavlja prelomnu godinu budući da je broj srpskih turista u Hrvatskoj, kako već izveštavaju ovdašnji mediji, iako sezona još uvek nije gotova, dostigao rekordne brojke, to daje određene opipljive razloge za optimizam po pitanju budućnosti našeg dragog, zajedničkog regiona, jedinog koji imamo. A možete ga zvati kako vam drago.

Članak u cijelosti pročitajte u tiskanom izdanju Magazina Jutarnjeg lista

Izdvajamo