SRBIJA PRED IZBORE

Vladimir Arsenijević: Većina Srba najradije bi da pobijedi - nitko

    AUTOR:
    • Arhiva

  • OBJAVLJENO:
  • 18.03.2012. u 11:33

Srbija je uoči novih izbora jedno dezorijentirano društvo kojim vlada arogantna, iznenađujuće autoritarna i samoj sebi posvećena politička mafija, a riječi 'političar', 'tajkun' i 'medijski magnat' danas su praktički postale sinonimi.

Predsednik Boris Tadić delovao je poprilično odsutno na konferenciji za novinare povodom odluke o raspisivanju parlamentarnih i lokalnih izbora u Republici Srbiji održanoj 13. marta u Beogradu. Stojeći za govornicom ispred tri istovetne srpske zastave govorio je pomalo nemušto i sebi u bradu o tome kako su predstojeći izbori “svečani trenutak” i kako sad, kao, treba da se “objedinimo oko centralnih strateških ciljeva”. Glas mu je, međutim, neprestano gubio na snazi, a pogled beznadežno lutao; videlo se da je u slabom kontaktu s rečima koje je deklamovao uz česte i neprijatne pauze kao davno naučenu recitaciju koje se sada priseća s mukom.

Zbunjen i izgubljen

Tadić i inače sve češće deluje upravo tako: neuverljivo, zbunjeno, ponekad čak i pomalo izgubljeno. Već duže primećuju se snažne oscilacije u kvalitetu i energiji njegovih javnih nastupa. Nije to, uostalom, nikakva novost, kružile su već raznorazne priče i pretpostavke da je bolestan, da ima multipleks sklerozu, tj. lupus, u stvari i jedno i drugo, a možda i nešto treće, četvrto, peto ili šesto - svašta su, zaista, u stanju da zavrte ti naši dežurni spin doktori kad se baš potrude.

Ja lično ne mislim da predsednik Tadić boluje od multipleks skleroze ili lupusa. Nemam nikakve dokaze ni za šta, ne raspolažem poverljivim informacijama, ali ako bih mu, ovako laički, baš jurio nekakvu dijagnozu, opredelio bih se pre za maničnu depresiju. Kome god je za to potreban dodatni dokaz, neka ovaj zbunjeni, gotovo stidljivi Tadićev nastup uporedi s vatrenim govorom koji je isti čovek samo nekoliko dana ranije održao na sednici Glavnog odbora DS-a.

Tadićev evidentni bipolarni poremećaj sasvim je u skladu s jadnim, rastrzanim stanjem u kom se, nakon osam godina na vlasti, danas nalazi Demokratska stranka, ali i celokupno srpsko društvo zajedno s njom. Punih osam godina ova partija provela je dosledno negujući, doterujući i na sve moguće načine spram prgave realnosti iskušavajući svoju ingenioznu (čitaj: koliko ljigavu, toliko neuspešnu) politiku spakovanu u simpatičan slogan: “I Evropa i Kosovo”. Taj poznati marketinški dragulj jedinstven je po tome što ne znači ništa i ne obavezuje ni na šta, ali je do sad pojeo previše vremena koje je valjalo mudrije iskoristiti i proizveo jako mnogo štete. Ista ta kratka rečenica, koju su demokrate na čelu s Tadićem godinama uporno promovisale kao sublimat svoje najveće državničke mudrosti i jedinstveno rešenje svih naših problema, nije samo usporila čitavo srpsko društvo u daljem sveukupnom napretku, a možda ga s njega i sasvim skrenula, već je ujedno oštetila i samu Demokratsku stranku učinivši je podjednako neuverljivom i antipatičnom kako onom delu naše vazda oko nečega podeljene javnosti koji je za Evropu, tako i onom koji je, je li, za Kosovo.

Arogantna mafija

Pored toga, realnost koju je Demokratska stranka vredno stvarala svih ovih poslednjih godina ne služi joj baš nikako na čast. Tužno ali istinito, Srbija je ove 2012. godine, pred nove parlamentarne izbore, jedno dezorijentisano društvo kojim vlada arogantna, iznenađujuće autoritarna i samoj sebi posvećena politička mafija , a reči “političar”, “poslovni tajkun” i “medijski magnat” danas i ovde su praktično postale sinonimi. U savremenoj Srbiji sve je ljigavo i sklisko, kako sama država, tako i mediji, pravosuđe i većina institucija. U Srbiji političari neprestano obećavaju oporavak i napredak - evo, samo što nismo! - ali ona se i dalje, po svim raspoloživim statistikama, nalazi na samom dnu lestvice, u društvu najnerazvijenijih zemalja trećeg sveta. Sve su to krajnji, moglo bi se naknadnom pameću reći i - očekivani, rezultati jedne odlučne politike izneveravanja sopstvenih originalnih principa (srp. “poseljačivanje”) koju Demokratska stranka uporno vodi od Đinđićeve smrti pa sve do današnjih dana.

Zbog svega toga slažem se s onim što je nedavno rekla Vesna Pešić. Da Demokratska stranka jednostavno mora da izgubi na ovim izborima - bilo to, po konačnom ishodu, dobro po nas ili ne. Samo time ona može da plati pravednu cenu pogrešne politike na kojoj je predugo insistirala i olakog odustajanja od ideja vodilja oko kojih je pre više od dve decenije, u jedno znatno drugačije doba, formirana.

Sasvim je druga stvar to što deo te cene, izgleda, moramo s njom da podelimo i mi, građani. Mislim, stoga, da je, nakon svega što smo od demokrata poslednjih godina doživeli, i zbog ove kritične situacije u koju su nas doveli, neodgovorno od predsednika Tadića da jedne ovakve izbore u ovakvim okolnostima u ovakvoj zemlji naziva - “svečanim trenutkom”.

Pre bi se reklo da su oni jako dobar trenutak za nešto sasvim drugo - za “strah i gađenje”.

Kad god se ovde u Srbiji približe novi izbori, mi nemamo druge nego da se još jednom bolno podsetimo na jedan savremeni paradoks kojem naša zemlja snažno robuje. Reč je o tome da, kao što mogućnost slobode ne znači neophodno slobodu, tako i mogućnost izbora ne znači ujedno i njegovo postojanje.

‘The devil you know’

Srpska politička scena je, naime, takva da s priličnom efikasnošću ne zadovoljava očekivanja mnogih građana Srbije, nezavisno od njihovog političkog opredeljenja . U tome će se u Srbiji lako složiti čak i oni ljudi koji se inače pouzdano neće složiti ni u čemu drugom. Ne zna čovek naprosto da li da se smeje ili da plače kad pogleda šta nam od političkih partija i programa u ovom trenutku stoji na raspolaganju. U tom i takvom okruženju čak i Demokratska stranka, sa svim svojim navedenim falinkama, počinje da deluje znatno prihvatljivije nego kad je posmatramo van konteksta. Barem je, što se kaže, “the devil you know”.

Osim toga, nije li Tadić u jednoj od svojih odlučnijih faza izjavio da Demokratska stranka neće praviti koalicije sa srpskom parlamentarnom desnicom, Naprednjacima, Radikalima i DSS-om? Valjda mu to treba verovati. On tom prilikom, istina, nije jasno naveo s kim bi koaliciju pravio, ali to se, pretpostavljam, podrazumeva: sa svima ostalima.

Kao i do sada.

Članak u cijelosti pročitajte u tiskanom izdanju Magazina Jutarnjeg lista

Izdvajamo