Ivana Paradžiković: Prvi sam Dnevnik gledala kad sam imala devet godina

Marija Miholjek je otišla na porodiljni, a na njezino mjesto u Dnevniku Nove TV i kao voditeljica emisije “Provjereno” zasjela je Ivana Paradžiković, koja je karijeru novinarke i započela na Novoj TV. Ova 27-godišnja apsolventica novinarstva u ovom je poslu šest godina i od 2003. godine okušala se u većini novinarskih formi. Radila je kao novinarka i reporterka za “Provjereno” za koji je napravila niz zapaženih reportaža, pa stoga i ne čudi da joj je Iva Gačić povjerila vođenje te emisije.



Ivana je neko vrijeme radila na RTL-u kao scenaristica u zabavnom programu te je obavljala posao kreativne producentice. I prije ove dvije zahtjevne emisije radila je kao voditeljica i to Vijesti, također na Novoj TV.



• U ‘Pro­vje­re­nom’ smo se na­vi­kli na Ma­ri­ju Mi­ho­ljek. Ima­te li na­mje­ru mi­je­nja­ti pri­stup pri­li­kom vo­đe­nja emi­si­je i oče­ku­je­te li da će se gle­da­te­lji na­vi­knu­ti na no­vu vo­di­te­lji­cu?



- Ko­li­ko sam ja dru­kči­ja od Ma­ri­je, uto­li­ko će i na­čin vo­đe­nja bi­ti dru­kči­ji. Ni­ka­kve ra­di­kal­ne pro­mje­ne ni­su u pla­nu, jer je “Pro­vje­re­no” emi­si­ja u ko­joj sam od sa­mog nje­zi­nog po­če­tka i znam nje­no bi­lo. S njom dišem kroz sve nje­zi­ne fa­ze. Vr­lo br­zo smo se po­zi­ci­o­ni­ra­li i po­sta­li emi­si­ja broj 1 ta­kvog ti­pa. Da­nas smo naj­gle­da­ni­ji in­for­ma­ti­vni ma­ga­zin. Po­se­bno sam uzbu­đe­na što uz do­sa­dašnju no­vi­nar­sku ulo­gu u “Pro­vje­re­nom” pre­u­zi­mam i no­vu ulo­gu, onu vo­di­telj­sku.



• Tko vam je od ino­ze­mnih vo­di­te­lja vi­je­sti naj­dra­ži i ko­je TV vi­je­sti na stra­nim te­le­vi­zi­ja­ma naj­više vo­li­te?



- CNN je pro­gram iz ko­jeg sva­ki no­vi­nar mo­že uči­ti i vi­dje­ti nešto no­vo u pro­du­kcij­skom smi­slu, a vo­lim i po­gle­da­ti De­utsc­he welle.

O sebi će reći da je kao djevojčica živjela u Vojvodini, baš kada su tenkovi kretali na Vukovar, a Dnevnik je njenoj obitelji bio jedina veza sa stvarnošću. Sjedila je uz djeda i gutala svaku minutu

• Naj­dra­ži tre­nu­tak u ka­ri­je­ri?



- To­li­ko ih je... Sva­ki put ka­da sam re­por­ta­žom pro­mi­je­ni­la ne­či­ji ži­vot. Ka­da je San­dri Sto­jić, mla­doj Ku­ti­njan­ki ko­ja se bo­ri za ži­vot na­kon pri­lo­ga odje­dnom odo­bren pri­je­ko po­tre­ban li­jek, te­le­fo­ni ni­su pre­sta­ja­li zvo­ni­ti, svi su htje­li ne­ka­ko po­mo­ći. Ta­kvih je si­tu­a­ci­ja, ka­da po­kre­neš lju­de, po­ta­kneš ih da uči­ne nešto li­je­po, bi­lo be­zbroj i to je ono što da­je smi­sao mom po­slu, i me­ni oso­bno.



• Mo­že­te li se sje­ti­ti ne­kog svog ga­fa dok ste vo­di­li Vi­je­sti?



- Ne mo­gu, do­go­di se ne­ki la­psus lin­gu­ae, ali ništa strašno, si­tni­ca.



• Ima­te li strah da će­te usred Dne­vni­ka na­pra­vi­ti ne­ku ve­li­ku grešku i ka­ko bi re­a­gi­ra­li?



- Ne­mam, osje­ćam se kao da odu­vi­jek ra­dim ovaj po­sao. Ali vje­ro­ja­tno, da se i do­go­di nešto, ispri­ča­la bih se i na­sta­vi­la da­lje. Lju­di smo, lju­di ko­ji ra­de i gri­ješe, ne mi­slim da su ta­kve izni­mne si­tu­a­ci­je za osu­du.



• Ko­li­ko ste ima­li go­di­na ka­da ste po­gle­da­li pr­vi Dne­vnik uo­pće i sje­ća­te li se ka­ko vam je izgle­dao?



- Ima­la sam devet go­di­na, bio je rat, ten­ko­vi su kre­nu­li na Vu­ko­var, a ja sam ži­vje­la u Voj­vo­di­ni. Dne­vnik je ta­da bio naša je­di­na ve­za sa stvar­nošću. Bi­la sam ma­la i ni­sam baš pre­tje­ra­no ra­zu­mje­la što se do­ga­đa, ali sam zna­la da vri­je­me u ku­ći sta­je za tra­ja­nja Dne­vni­ka. Sje­di­la sam uz dje­da i gu­ta­la sva­ku mi­nu­tu.



• Je li ovo što ste do sa­da po­sti­gli u no­vi­nar­skom po­slu ono što ste htje­li ili ste se na po­če­tku ka­ri­je­re vi­dje­li u ne­kom dru­gom se­gmen­tu no­vi­nar­skog po­sla?



- Ni­sam ima­la ta­ko ja­sno de­fi­ni­ran cilj ka­da sam se po­če­la ba­vi­ti ovim po­slom, ali ono što sam zna­la jest da se že­lim ra­zvi­ja­ti i do­i­sta je­sam. Ra­di­la sam ra­zno­vr­sne no­vi­nar­ske za­da­tke, pro­ba­la sve se­gmen­te ovog po­sla. In­for­ma­ti­vni pro­gram, ma­ga­zin­ska emi­si­ja, kra­tko za­ba­vni pro­gram za ko­ji sam pi­sa­la sce­na­ri­je. Svo­je­dobno­ sam ra­di­la i kao kre­a­ti­vni pro­du­cent. Sa­da sam ja­ko za­do­volj­na tu gdje je­sam.



• Ne­do­sta­je li vam re­por­ter­ski po­sao?



- Ja se ni­sam za­u­vi­jek opro­sti­la od re­por­ter­skog po­sla i vje­ru­jem da ću i da­lje bi­ti u mo­gu­ćno­sti na­pra­vi­ti re­por­ta­žu i odra­di­ti no­vi­nar­ski po­sao. Ne­ma ni­ka­kvih dra­ma­ti­čnih re­zo­va, odla­za­ka, oprošta­ja. I da­lje sam u istom odje­lu, ra­dim s istim pro­fe­si­o­nal­nim i dra­gim mi lju­di­ma.



• Vi ste maj­ka. Uspi­je­va­te li uskla­di­ti sve oba­ve­ze?



- Da i to vr­lo uspješno, ali sa­mo za­hva­lju­ju­ći obi­te­lji ko­ja me po­du­pi­re, se­stri, ma­mi, te­ti i stri­cu kod ko­jih sta­nu­jem. Ništa ni­je ne­i­zve­di­vo ni teško.



• Ko­je vas vi­je­sti, kao gle­da­te­lji­cu, naj­vi­še za­ni­ma­ju?



- Ne­mam naj­dra­že se­gmen­te. In­for­ma­ti­vni pro­gram se sa­sto­ji od vi­je­sti i pre­gle­da aktu­al­no­sti ona­kvih ka­kve su se do­go­di­le. Vi­je­sti su odraz svi­je­ta u ko­je­mu ži­vi­mo i ko­ri­ste nam da do­bi­je­mo in­for­ma­ci­je ko­je se ti­ču nas, našeg ži­vo­ta i svi­je­ta u ko­je­mu ži­vi­mo.



• Da mo­že­te, ka­ko bi za­po­če­li Dne­vnik, a da to ni­je “Do­bra ve­čer, gle­da­te Dne­vnik No­ve TV” i ka­ko bi ga odja­vi­li, a da to ni­je “Ugo­dna ve­čer uz pro­gram No­ve TV”?



- Pa ja to i mo­gu. Ne po­sto­ji for­mu­la po­zdra­va ko­je se mo­ra­mo strik­tno dr­ža­ti, ali ima li išta pri­go­dni­je i pri­stoj­ni­je ne­go po­zdra­vi­ti i oslo­vi­ti ne­ko­ga ka­da mu uđeš u dom. Sto­ga, osta­jem pri “Do­bra Vam ve­čer, pošto­va­ni gle­da­te­lji”.



• Da li bi se vo­lje­li okušati u još ne­kom, osim In­for­ma­ti­vnom pro­gra­mu?



- Već je­sam, no ne zna­či da ne­ću više ni­ka­da. Naj­va­žni­je je da sam sa­da za­do­volj­na oni­me što ra­dim.



• Da li bi se usu­di­li uži­vo ko­men­ti­ra­ti no­go­me­tnu uta­kmi­cu?



- Ne­ma to­ga što se ja ne bih usu­di­la, sve se mo­že na­u­či­ti. Bi­tno je ima­ti vo­lje i lju­ba­vi za to što učiš. Ali ne mo­gu baš re­ći da me no­go­me­tne uta­kmi­ce pri­vla­če. Za­sa­d.





Merita?Arslani