Ubio sam dva momka što su tek zakoračila u život!
Da nisam, mi bi bili mrtvi! I Mili i ja. Da mi je oteo pištolj, ubio bi me! A onaj drugi je klao Milog kao životinju preda mnom. S kolenima na njegovim grudima mog brata onesvešćenog i nepomičnog - kolje slomljenom flašom! Pucao sam. Nisam imao izbora.
Nisam umeo ništa drugo. Nikad to sebi neću oprostiti.”
Piše Žarko Laušević u autobiografiji ‘Godina prođe, dan nikad’ čije je kompletno prvo izdanje, tiskano u 50 000 primjeraka, u Srbiji rasprodano u samo nekoliko dana . Nekadašnja zvijezda svejugoslavenskog filma i teatra ispovijest započinje plastičnim seciranjem događaja jedne ljetne noći iz 1993., kada je u crnogorskoj krčmi ‘Apple’ u samoobrani ubio dvojicu mladića i ranio trećeg.
“Kakva je ovo graja?”, komentarišem pred konobaricom. Kao kad se zališ na loše vreme, na inflaciju, na nešto što ne možeš izmeniti.
Konobarica osmehnuto slegnu ramenima.
“Što je tebe briga ako graju!”, čujem.
Okrećem se i vidim onog momka sa ograde da se preteći približava.
“To su moji drugovi! Neka graju!”, nervozno žvaće hranu koja mu ispada iz usta.
Miran sam. Ili pokušavam da odglumim mir. Ima oko dvadeset godina. Pijan je.
“A, izvini, samo sam pitao, onako.”
“Šta ti imaš da pitaš? Ko si ti da pitaš?”, izazivački mi se unosi u lice.
Prilazi žurno Mili iz bašte. Široko se i prijateljski osmehuje:
“Je l’ ti znaš njega?”, pita neznanca, pa nastavlja, sa istim nadežnim osmehom: “Je l’ ti znaš ko je on?”
“Što mene briga ko je on? Što ima da pita?”
U međuvremenu stavljam svoju desnu ruku na njegovo levo rame, ponovivši gotovo servilno:
“Izvini, momak, samo sam pitao, onako.”
U istom trenu vidim novog nepoznatog mladića koji se, ne znam otkud, stvorio tu i jednako munjevito kako se i pojavio, pesnicom me pogađa posred lica! Padam! Sve pada oko mene!
Nestaje zvuk! Ništa ne čujem! Vidim betonski pod, moje lice se rolja po njemu.
Osećam udarce po nogama, nove po glavi. Moja soćiva su nekud odletela. Minus šest u mraku!
Pokušavam da se zaštitim od udaraca. Neko me sustiže! Shvatam da sam već unutar baštenskog dela. Sve je i dalje bez zvuka.
Neko otima moju torbu! To je onaj prvi momak koji je sedeo na ogradi. Ne, to ne sme da se desi! Kreće neki strašni adrenalin, čupanje oko moje torbe. Uspeo sam! Odvojio sam je od njega! Hoću li stići? Imam li vremena?
Vadim pištolj iz moje torbe i istog trena ga repetiram upravljajući ga prema napadaču.
On skače na mene! Vidim mu tu, na par santimetara od mene onaj isti ludački pogled i nikakav strah. Rvemo se, stojeći, oko mog pištolja. Vidim da nešto viče, ali ništa ne čujem.
Moj CZ-99 je izmedju naših grudi. Četiri ruke koje se otimaju. Pritiskam okidač. Ništa se ne dešava. Ni zvuk, niti siledžija odustaje. Pucam ponovo. Ništa.
’’Bože, radi li ovaj pištolj uopšte?’’ Pucam ponovo. Ne znam koliko puta i ne znam gde. Mislim da sam ga pogodio. Pritisak popušta, njegovo telo se odvoji od mene.
Stojim nem, mokar, žmirim okolo, nemam vazduha. Gde je Mili? Tu, metar-dva od mene neko leži na podu. Iznad njega, kolenima pritiskajući mu grudi, je onaj što me je prvi udario i zabada mu nešto u glavu! To na zemlji je - Mili! Njegovo telo ne reaguje na udarce ovog odozgo! Uspravljam pištolj i pucam. Ne znam koliko puta. Na kraju je pištolj ostao u zadnjem položaju. Nema više metaka. Mladić pognuto, držeći se za stomak, otetura kroz uski prolaz napolje.
Dolazim do brata. Lice mu je skroz krvavo! Dozivam ga, ili mislim da to činim. Bože, je li živ? On ne diše! Je li ga onaj ubio? Jesam li ga ja ubio? Ništa i dalje ne čujem.
“Pucao sam. Nastavljali su sa napadom, pijani, nesvesni bola. Mislio sam da promašujem. Zato sam ispraznio ceo šaržer.”, opisuje u kasnijem poglavlju.
Prema sudskoj dokumentaciji Laušević je, ležeći povrijeđen na podu, ispalio 13 hitaca i pritom usmrtio Dragora Pejovića i Radovana Vučinića te ranio Andriju Kažića . Kako ni nakon višemjesečne istrage nije precizno utvrđeno što se uistinu dogodilo, prihvaćen je nalaz prema kojem je prekoračio nužnu obranu. Osuđen je prvo na 15 (1994.), a zatim na 13 (1996.) i konačno na četiri godine zatvora (1997.). S obzirom na to da je u zatvoru u Spužu odležao četiri godine i sedam meseci, u veljači 1998. pušten je na slobodu. Sudska je odluka, međutim, ponovno prinačena. U listopadu 1999. na ponovljenom je suđenju kažnjen s četiri godine uz obrazloženje da je "bio srušen i imao se pravo braniti". Nepune dvije godine kasnije, u ožujku 2001., Vrhovni sud Crne Gore još jednom i konačno mijenja presudu, ponovno ga osuđujući na 13 godina. No u odsudstvu, budući da se tada već odselio u Ameriku. Još 1999., neposredno nakon što je snimio filmove ‘Nož’ i ‘Ranjena zemlja’, sklonio se u strahu od krvne osvete. Budući da je, kako piše i u knjizi, “jednom Crnogorcu ubio sina jedinca”. I danas živi u New Yorku, spletom okolnosti u istoj zgradi s režiserom Zoranom Amarom koji mu je napisao predgovor za autobigrafiju:
“Jasno se sećam dana kada sam želeo da propadnem u zemlju jer smo se sreli ispred stanice podzemne železnice. Žarko se vraćao sa posla, umazanog lica i ruku, u molerskim, farbom isflekanim pantalonama, a ja sam veseo išao u grad, bez mogućnosti da ga zaobiđem, bez snage da pitam išta od važnosti, samo ljubazan, formalno nasmejan. Pamtim, i to dobro, kako mi je odjednom, pošto smo uz kratko mahanje rukom prošli jedan drugog, ponestalo vazduha i kako sam na obrazu osetio šamar koji nisam sam sebi opalio”.
Kako Amar opisuje u tekstu objavljenom uz ‘Godina prođe, dan nikad’, glumac je autobiografiju izvukao iz tisuća stranica dnevnika sačuvanog u 16 svezaka.
“Ova knjiga dodiruje mnogo tema, predstavlja brojne likove i opisuje sijaset događaja. Žarkovo zapažanje je oštro i iskusno, ulazi pod kožu onih koje opisuje; njegovo uvo pamti suptilnosti jezika i zvukove dugačkih zatvorskih hodnika, njegova mašta razgovara sa maštom rođenog brata. U tišini, u osluškivanju, u zadržanom dahu, u tuposti prolaska vremena”, nastavlja Amar.
U vrijeme ubojstava o kojima piše, Laušević je imao 33 godine, angažman u Jugoslavenskom dramskom pozorištu, više od 45 filmskih i televizijskih uloga, Zlatnu arenu, Sterijinu i nagradu Zoran Radmilović. I antimiloševićevski status, koji je nesvjesno zaradio još u doba pupanja režima. Ironično, pištolj kojim je ubio tu dvojicu, nosio je upravo na savjet policije. Prema vlastitom priznanju nemoćne da ga zaštite od desničarskih prijetnji.
Na poslednjem jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Novom Sadu, 1990-e godine, dobio sam Sterijinu nagradu za ulogu ‘’Svetog Save’’, u istoimenoj predstavi. Kad sam istu predstavu pokušao da odigram u svom matičnom pozorištu, dogodio se jedan od najmračnijih događaja u istoriji jugoslovenskog teatra. Vojislav Šešelj, lider Radikalne Partije, pojačan sa jednim bivšim popom, Žarkom Gavrilovićem i njegovom Svetosavskom strankom, divljački su prekinuli moju predstavu i onemogućili njeno izvođenje.
Doista, pedesetak pripadnika takozvanog Srpskog omladinskog bloka, predvođenih Žarkom Gavrilovićem i Vojislavom Šešeljem, banuli su u gledalište i uz glasne provokacije pokušali spriječiti održavanje predstave. No tada Laušević, u srednjevjekovnom kostimu, s rukom na grudima i uplakanim glumcima iza sebe, zaurla sa scene: "Odigraćemo celu predstavu. Niste vi veći Srbi ni od mene, ni od Siniše Kovačevića, ni od bilo kog učesnika ovde. Počećemo iz početka."
“Ja mislim da je građanski rat u Jugoslaviji počeo te noći...”, analizira kasnije u knjizi.