Pre punih četrnaest godina, tokom proleća 1999. godine, u vreme NATO bombardovanja tadašnje SR Jugoslavije , koje će staviti tačku na sve jugoslovenske ratove iz devedesetih godina, živeo sam u delu Beograda poznatom kao Banovo Brdo.
Intervencija NATO alijanse kodnog imena Operation Allied Force, druga i za sada poslednja (nikad ne reci nikad!) intervencija zapadnog vojnog saveza na tlu Evrope počela je u sredu 24. marta, uveče. Kako su prve granate koje su pogodile srpsku prestonicu pale nedaleko od Banovog Brda, na obližnju Straževicu, još jedno beogradsko brdo pod kojim se nalazila velika baza tadašnje vojske Jugoslavije, imao sam jedinstvenu priliku da uživo, sopstvenim očima, pratim sâm početak ove vojne akcije.
Svakodnevno granatiranje precizno biranih (ali ne baš uvek jednako precizno pogađanih) meta u Srbiji, na Kosovu i u Crnoj Gori, koje će razoriti kako vojnu tako i veliki deo civilne infrastrukture i odneti na hiljade života, protegnuće se na više od dva i po meseca. Konačan prestanak svih ratnih dejstava biće proglašen 10. juna iste godine. Rezultat: potpuni krah Miloševićeve vojno-policijsko-paramilitarne ratne mašinerije, te potpisivanje tzv. Kumanovskog sporazuma i usvajanje famozne rezolucije 1244 u Savetu bezbednosti, a nešto potom i povlačenje srpske države s Kosova, petooktobarska revolucija 2000, slom Miloševića, njegov silazak s vlasti, lišavanje slobode i odvođenje u Hag. A onda i sve ostalo, jedan beskonačan spisak koji se proteže sve do današnjih dana.
Iako je, dakle, početak bombardovanja bio uredno najavljen za to veče 24. marta, malo ko je uistinu verovao da će do njega doći. Još od 1992. godine Srbija je, uostalom, neprestano živela pod ovom ili onom pretnjom bombardovanjem ili vojnom intervencijom koje su stizale, što od SAD, što od NATO-saveza.
U oktobru 1998. godine, zbog dugotrajne represije koju su srpske vlasti sprovodile na Kosovu, kao i u to vreme rastućeg broja zločina nad civilnim albanskim stanovništvom nekadašnje srpske pokrajine, usledila je nova pretnja vojnom akcijom protiv SRJ. Nikad ozbiljnija, činilo nam se. Mnogi su zaista pomislili da ovog puta nema načina da pretnja ne bude realizovana. Kako se najavljeni datum bližio, psihoza u Srbiji je rasla. Napetost se mogla seći nožem. Odbrojavali smo dane, pa sate, potom minute, čak i sekunde. Međutim - ništa. Čist ćorak. Lažna uzbuna.
U tom smislu, nismo imali mnogo razloga da verujemo da će ova nova - ili bolje reći podgrejana - martovska pretnja 1999. biti išta drugačija. Dečak je, naprosto, već previše puta viknuo: “Vuk!”
Istina, u međuvremenu dogodio se masakr nad albanskim civilima u Račku, kao i propali pregovori u Rambujeu. Iako se i jedno i drugo danas čine kao ozbiljni razlozi da se zbog njih NATO-mašina napokon, i posle svih jalovih pretnji, pokrene, u to doba mi, građani Srbije, bili smo, kao i uvek pre ili kasnije, poprilično naivni i nismo verovali da će se to zaista dogoditi.
Uostalom, živeći pod Slobodanom Miloševićem koji je čitavu proteklu deceniju posvetio vrednom i svakodnevnom širenju bede, mržnje, destrukcije i smrti po čitavom regionu, mislili smo da nam je jasno koliko je u stvari teško, skoro nemoguće, navesti čitav NATO-savez da te bombarduje. Pa barem se za njega nije moglo reći da se nije svojski trudio, a rezultat je, nekom magijom, ipak izostajao. Uprkos svemu!