Željko Malnar: Ševa, javi ima li gore mirogojčeka

Na sprovod Ševe, svog prijatelja iz djetinjstva, nisam išao. Sprovod je poseban događaj za žive. Za pokojnika baš i nije. ”Mrtvi su mrtvi”, rekao bi Tarzan. “Sumnjam da me moj Ševa već danas s neba gleda”, mislim dok sjedim “Kod Mike”. Čekam Lakija, Jumba, Božu, Stankeca i ostale da dođu sa sprovoda. Mika je, po starom peščeničkom običaju, pripremila malo cuge i narezaka za Ševine prijatelje. Dok čekam, surfam internetom. Na nekim portalima već su objavljene slike s pokopa. Uglavnom da se vidi tko je došao i koliko je ljudi bilo. To im je, izgleda, najvažnije.

Iznenađen sam dolaskom običnih građana koji Ševu znaju samo s malog ekrana. Došli su u velikom broju. Na slikama vidim da neki čak i plaču. Zar je moguće da televizija ima takvu moć? Ne...ne... To je Ševina moć. To je moć dobrote koja je od rođenja zračila iz srca tog malog čovjeka. Što god bi rekao (a ne porekao), zvučalo je ne samo dobronamjerno nego i mudro. Čak kad je bio i vulgaran, njegova prostota nije zvučala uvredljivo.

Aummm...daaa! Misli mi prekidaju prvi gosti. Jakov Sedlar i sin Dominik. Kao i oni iza njih, navratili su na karmine. Dominik je napravio film o “Noćnoj mori”. Tu je upoznao sve karaktere. Ševu je zavolio odmah.

Na prvi pogled, kako bismo mi to rekli.

Kad god se javio iz Amerike, prvo mu je pitanje bilo: “Kako je Ševa?”

Kad smo Ševi to rekli, on je odgovorio: “Aummm...daaa!”

Evo! Sada je upravo ušao Braco Cigan sa suprugom Vesnom.

“Bog, buraz”, rekao je i sjeo daleko od mene. Ništa nisam odgovorio. Vidio sam da je još potresen. Tarzan, moj savjetnik za moral i ćudoređe, rekao mi je da je Ciganu na sprovodu pozlilo. “Skoro se onesvijestio“, šapnuo mi je, bojeći se da ga drugi ne čuju, i dodao: “Šteta! Jedan Cro-Rom manje za Čakovec i okolinu bilo bi opće radovanje...”

“Ne seri, Tarzane”, rekao sam i ušutio.

Jaran nije došao. Netko mu je cinkao da smo mu napisali govor u kojem u svakoj riječi ima slovo “r”. Uvrijedio se i odlučio na sprovodu Ševi održati govor iz srca. Slaven Letica odmah me nazvao i rekao da je Jaranov govor bio izvanredan. To mi je rekao i general Rojs, koji je prijatelj “Noćne more”.

Milan Bandić, svaka mu čast, došao je točno na vrijeme. On je pomagao Ševi koliko god je mogao. Uredio mu je krov kuće i iz svog džepa kupio televizor i frižider. Ševi je to puno značilo. Ali nije uspio uživati u tim blagodatima. Dok je bio na televiziji, to jest u “Noćnoj mori”, lopovi su mu ukrali i televizor i frižider.

Nismo imali izbora. Organizirali smo se. Marko i Goran Kahrić kupili su Ševi sutradan isti televizor i isti frižider. Ševa je bio neizmjerno sretan.

On je volio iz kreveta gledati prijenos utakmica. Kad je prijenos bio u subotu navečer, teška srca napuštao je krevet i odlazio u “Noćnu moru”. Obično bi zaključao vrata i spustio rolete nadajući se da će Božo šofer misliti da ga nema doma, i koji put mu je uspjelo. Ja sam tada pizdio. Vikao sam na Božu i slao ga natrag po Ševu, pa makar morao i provaliti u kuću.

Jumbo je ušao a da ga nisam primijetio. Ševu je obožavao, ali je uvijek izmišljao nove štosove da nas nasmije. Uspio je sve zabrinuti kad je predložio da Ševu u mrtvačkom sanduku stavimo u studio da odgovara na pitanja gledatelja.

“Da vidimo hoće li onda netko imati muda Ševu pitati: A zašto imaš tako velike uši?”

Smrt je dio života, govorili su nam naši stari. Oni se nisu bojali smrti i svaki dan živjeli su kao da im je posljednji. Imati takve djedove, bake, a posebice roditelje, nama djeci s Peščenice nije bilo lako.

Usprkos tome Ševa i ja imali smo sretno djetinjstvo. Bili smo siromašni, ali i veseli i vedri. Probleme smo rješavali strpljivo jer smo mislili da su oni naš život. I bili su.

A sreća?

Sreća je bila samo posebno stanje svijesti u koje smo upadali tek nakon par mirogojčeka.

Zbogom, dragi moj Ševa, i javi mi ima li tamo gore mirogojčeka.