RAZGOVOR S UMJETNIKOM

EKSKLUZIVNO PRIZNANJE Zlatko Bourek: 'Ja sam slavonski erotoman. Ja radim nakaze. I volim ih'

    AUTOR:
    • Dobroslav Silobrčić

  • OBJAVLJENO:
  • 06.01.2013. u 10:30

Neja Markičević/CROPIX

Bourek o povezanosti za zavičajem, o svome hrvatstvu i židovstvu, o tome zašto ga je Krleža simpatizirao, o obiteljskoj povijesti, umjetničkim planovima...

Zlatko Bourek, akademik HAZU, poznati je hrvatski kipar, slikar, kazališni redatelj, scenograf, kostimograf, jedan od osnivača Zagrebačke škole crtanog filma... I dandanas radi, snuje, mašta, razmišlja i planira nove umjetničke poduhvate. To je čovjek koji niti jedanput u životu nije ljetovao. Radi neprestano. O tome svjedoči njegov ogromni, velebni, iznimno duhovan i nadaren opus. Bourek svojom umjetnošću oplemenjuje i raduje sve nas, a ponajviše sebe samoga. Silobrčić ga je zatekao u njegovu stanu u Zagrebu gdje je, naravno, radio...

Majstore Bourek, vidim, u punoj ste snazi...

- Nisam baš u punoj snazi, ali sam vrlo dobro. Jedino što sada još mogu je - slikati. Slikam. Ranije sam radio mnogo više raznih lijepih poslova, istovremeno. Ali, imam ja još puno planova.

Figura, lik, u središtu je svih vaših fantastičnih umjetničkih remek-djela.

- Čuj Silobrčić, ja sam ti zaljubljen u jednu vrst kazališta koja se zove teatar figura. Nijemci to zovu teatar nakaza. To nema veze s kazalištem lutaka. Teatar figura je oltar. Ali, na njemu nisu nadmoćne figure. Moji likovi su: vrag, smrt, kurva, grbavac, varalica... Kužiš? Sada radim veliku izložbu koju ćete vidjeti koncem ove godine, 2013., u zagrebačkoj Gliptoteci. Bit će sve te moje figure. Možda ću napraviti i jedan “teatrino” u kojem će, na izložbi, figure oživjeti u kratkom igrokazu. To su ružne figure, miču glavom i mrdaju rukama. Meni je Ranko Marinković obećao da će mi napisati kazališni komad “Razapinjanje na križ”. Nažalost, nije to stigao. Prestigla ga je jedna od mojih nakaza: smrt. U predstavi bi bili Isus, ona dva razbojnika uz njega na križevima i oni dolje koji gledaju. Marinković je htio napisati o čemu oni to, razapeti na križevima, razgovaraju međusobno. Marinković je želio napraviti dramu o uzaludnosti žrtve. Stradanje, žrtvovanje za cijeli svijet, za sve grešnike. Ranko je želio pisati o žrtvovanju za domovinu, za Staljina, za Partiju... To je tema. Luda tema. No, ništa od toga.

Kako ste neki dan proslavili dolazak 2013. godine?

- Lepo, mirno, doma. A, vani se, na ulicama, dost’ žestoko slavilo. Ja sam ortodoksni Slavonac i jako cijenim stare običaje. Slavljenje nadolazeće godine je dosta prirodno. Ali, Zagreb i ovo naše potrošačko društvo uspjelo je proslavu Nove godine pretvoriti u jedan ogromni - kič. To je strašno. Ne samo Stara i Nova godina - i Božić je pretvoren u kič. Ja sam rekao ljudima u etnografskom muzeju: ja ću vam pokazati kak’ se slavi Božić. Taj jadni bor, vi ga upropastite tim kičerajem, velim. Ali, to je prevladalo. Glavni trg je simbol grada. A glavni trg Zagreba je upropašten kobasicama i šatorima. Kad je bila ona fešta od piva na Jelačić placu, svi haustori oko trga su bili zapišani. To je strašno. Na Jelačić placu ima četiri ili pet kavana, a oni naprave još i šatore. Neću više “njorkati”. Hoću pričati samo vesele priče.

Vi ste kipar. Diplomirali ste na ondašnjoj Akademiji primijenjenih umjetnosti u Zagrebu.

- Ja sam po zanimanju, po duši i po srcu kipar. Završio sam studij kod jednog fenomenalnog čovjeka, Koste Angelija Radovanija. Zahvaljujući njemu i supruzi Krste Hegedušića, Branki Hegedušić, ja sam postao školovani kipar. Akademija je bila u Klovićevim dvorima, na Gornjem gradu. Postojala je samo 6 godina, od 1949. do 1955. Onda su je ukinuli.

Zašto?

- Nemam pojma. Ljubljana i Beograd i danas imaju Akademiju primijenjenih umjetnosti. Mi je više nemamo. A, tko je još od Slavonaca kipar? Samo Vanja Radauš. Slavonci nisu kipari. Dalmatinci jesu, češće.

Požega je vaš rodni grad.

- Rođen u Požegi, majka je udovica. Vrlo lijepa udovica. 1933. ona bježi iz Požege u Osijek. Ja imam četiri godine. Onda se 1937. lijepa mama udala za prebogatog veleposjednika Ristića, Srbina. Tako sam ja, Hrvat, slavio Božić dva puta, Uskrs dva puta. Bili smo jako bogati. Bilo je to razdoblje koje me vjerojatno pokvarilo. Imali smo jedno veliko dobro pokraj Osijeka, zove se Markušica, jedno srpsko selo je to. Imali smo konje, automobil, fijakere. Ristić je bio prebogat pa su ga uskoro ubili. Mama i ja smo u zadnji čas uspjeli pobjeći u Osijek. Od onda smo stalno bježali. U Vukovar smo otišli pa onda natrag u Osijek. Prodavali smo sve što smo imali.

Mama i vi ste Židovi?

- Jesmo. Naravno.

Što znači prezime Bourek?

- Bourek? Ovako: Marijan Matković me hoće voditi kod Krleže da radimo “Petricu Kerempuha”, film. Marijan me pita: “Znaš li ti, Zlatko, uopće kajkavski?” Ja velim: “Ne znam, pojma nemam.” Matković mi veli: “Ideš učiti kajkavski, kupit ću ti sve rečnike, nabubaj to. Moraš znati kajkavski.” Napravimo knjigu snimanja i idemo Krleži u Leksikografski zavod. Uđem ja s tom teškom knjigom Krleži u sobu, a on veli: “Ajde, ajde, Kukac Pemac. Uđi.” Ja uđem.

Krleža vas je zvao Kukac Pemac?

- Da. Jasno. Pa on je znao - sve. Tak mi Krleža veli, Kukac. Ja šutim. Onda se okuražim i kažem: “Zašto vi, Krleža, meni velite Kukac?” Znam, Pemac je Čeh. Bourek, tata je Čeh. To je u redu. Ali zašto Kukac? “Pa kaj ti ne znaš kaj ti znači prezime?” pita me Krleža. “Ne znam, stalno me zafrkavaju da sam burek.” “Ne, tvoje prezime se pisalo sa slovom ‘c’, Bourec. Ti si Bourec. To ti je neki pop promijenio ‘c’ u ‘k’. Odakle si ti?”, veli veliki Krleža. Ja velim: “Moji su iz Moravske.” Krleža nastavi: “Bourec ti je zapravo ona svilena buba, dudov svilac.” On je to znao. Ja poslije, vani, pitam Matkovića: “Pa kak’ on to sve zna?” “On se pripremil da te fascinira, znal je da dolazimo. Ali, on ti zapravo stvarno zna sve.”

Napravili ste film “Balade Petrice Kerempuha”. Krleža je bio zadovoljan?

- Pozvali smo ga na prvu probnu projekciju tam’ u Katančićevu ulicu, pokraj Palace hotela. Sjednemo se svi mi s Krležom u prvi red tog malog kina. Otraga u zadnji red sjednu svi ti mogući direktori filma. Krleža se nagne k meni i šapne mi: “Čuj, Pemac, ‘ko su ovi otraga?” Ja velim: “To su direktori.” On: “Reci im da je Krleža rekel da odu proć.” Ja odem otraga i kažem: “Čujte, Krleža je rekao da odete van.” Oni poslušno odu. Vratim se Krleži i on mi kaže: “Čuj, ak si ‘zasral motku’, ja bum vikal na tebe, a nije zgodno da to oni čuju, jer oni su ti dali novce.”

Zvuči korektno.

- Pa, i bilo je korektno. No, počne film i već nakon trećeg kadra ja vidim, osjetim da sam “prošao” kod Krleže. Završi film i Krleža mi kaže: “Pusti još jedanput film i nek’ ovi direktori dođu natrag u dvoranu.” Krleža mi čestita i veli: “Vidi se da si ti đak od Krste Hegedušića, dobro si napravil film. Sven Lasta ti je odlično govoril.” Doduše, takav kajkavski zaprav’ i ne postoji, to sam ga ja zmislil. I onda me pita: “A tko ti je tu glavni direktor od ovih ljudi?” Ja mu kažem. On veli: “Nek’ dođe sim.” Direktor dođe. Ovaj se predstavi, Krleža pruži ruku i veli: “Ja sam Krleža.” Direktor veli s poštovanjem: “Pa ja znam da ste vi Krleža.” “Ma vraga vi znate da sam ja Krleža”, veli Krleža i nastavi: “Ovaj Pemac radi taj film dve i pol godine, gdje je njegov ugovor i ugovor za korištenje mojih stihova?” Nastane konsternacija. Krleža kaže: “Odmah, taj čas donesite mi moj ugovor i ugovor od Pemca da vidim kol’ko ste mu dali. Čekam vas sve u Palaceu i plaćam rundu pića, kad dođete.” Uskoro se u Palaceu pojavi jedna, sva izbezumljena, sekretarica s pisaćom mašinom i s ugovorima. Ja sam po ugovoru trebal dobiti za gotovo tri godine posla toliko da ne bi ni Fiću mogel kupiti. Krleža veli: “To je strašno, kak ste mu to malo nofca dali. Ovako ćete napraviti”, veli Krleža direktoru - promjena ugovora. “Pola mog honorara ćete dodati Pemcu, a drugu polovicu ćete meni dati, kao moj honorar. I to sutra rano ujutro mi donesite, u kuverti, ček u Leksikografski da se vidi da ste doznačili novac i da ste povećali honorar Pemcu.” Čujte, Dobroslav, ja sam bio izvan sebe od sreće, dobili smo velike novce pa smo Dijana i ja onda sjeli u auto i otišli u Italiju. Šašava, ali istinita priča. To je Krleža.

Vi za sebe kažete da ste zločesti Slavonac.

- Mi, pravi Slavonci smo “zločesti” zato što smo iskreni rodoljubi. U ovih zadnjih dvadeset godina bili su vrlo realistični, a danas su jako ljuti. Zašto? Zato jer pamte one stvari koje “nisu zapamćene”. Ja znam grozne stvari koje su se u Slavoniji dogodile. Neću vam ih pričati, jer su stvarno grozne. Mi smo dio hrvatskog naroda koji dobro radi i dobro jede. Mi imamo potrebu o ljubavi i o pripadnosti domovini govoriti zdušno i s pravom. Mi smo zaista rodoljubi. I ja sam.

Intervju u cijelosti pročitajte u tiskanom izdanju Magazina Jutarnjeg lista

Izdvajamo