PIŠE TEOFIL PANČIĆ

Houellebecq ne prezire islam, nego muškarce - bijele, europske

    AUTOR:
    • Arhiva

  • OBJAVLJENO:
  • 14.02.2015. u 23:31

AFP

Houellebecq je u ilegali i pod policijskom paskom, promotivna turneja otkazana je do daljnjeg, ali... zapravo je i nepotrebna. Jer, roman se prodaje u preogromnoj nakladi i ubrzano se prevodi na bezbroj jezika

Crtani lik Michela Houellebecqa, uz posprdni komentar na njegov račun, osvanuo je na naslovnoj strani Charlie Hebdoa onog istog dana kada su u redakciju pariskog satiričko-anarhističkog nedeljnika upala dvojica islamista i pobila onoliko “blasfemičnih gadova” koliko su ih uspeli stići. Istog tog dana, sedmog u ovoj godini, u prodaju je pušten novi Houellebecqov roman “Soumission”, iliti Pokoravanje (pokornost, poslušnost...).

Marketing generalno ne važi za neku posebno bogobojaznu delatnost, ali ovako morbidan scenario “promotivne kampanje” jednog romana kakav je priredila stvarnost ne bi se usudio da smisli ni najbeskrupulozniji guru oglašavanja. Rezultat? Houellebecq u ilegali i pod policijskom paskom, promotivna turneja otkazana do daljeg, ali... zapravo i nepotrebna. Jer, roman se prodaje u preogromnom tiražu - uostalom, kao i sam Charlie Hebdo - i ubrzano se prevodi na bezbrojne jezike. Kao prvi u regiji, srpski prevod pojavio se ovih dana, mesec i po pre prvobitnog roka (Mišel Uelbek: Pokoravanje; preveo Vladimir D. Janković; Booka, Beograd).

Osvajanje Francuske

Naravno da se veza između dva po sebi tako različita događaja - jednog masakra i izlaska jedne beletrističke knjige - ne iscrpljuje u pukom osvanjivanju piščevog lika na naslovnoj strani C. H. u pravom trenutku. Ključni je tu hype oko knjige: da je to, naime, svojevrsna antiutopija koja zloguko proriče osvajanje Francuske, pa i Evrope - čija je Francuska ionako ultrasekularna tvrđava, tako da ako bi ona pala... - u bliskoj budućnosti od islamista, tj. od agresivnog, osvajačkog islama. Može li nešto uopšte biti ikako vrućije od ovoga, u trenutku dok se još ni cevi pušaka one dvojice pariskih ubica nisu pošteno ohladile?

Usamljeni muškarac

Narator Pokoravanja tipčan je uelbekovski junak: Francois, sredovečni usamljeni muškarac s haotičnim ljubavnim životom, potomak dvoje egoista s kojima nema ikakvog kontakta, izdanak porodice bez ljubavi i topline, usamljenik koji ne ume da bude sam a još manje ume da to ne bude, i koji je najprisniji sa svojom mikrovalnom pećnicom. Predaje književnost na Sorbonnei, priznati je stručnjak za Huismansa (važnog francuskog pisca XIX veka, libertera koji će se postepeno preobratiti u vernog katolika), ali i tipičan uelbekovski zbunjeni muški subjekt bez mnogo snage volje i bilo kakvog “cilja” u životu, s karijerom u nekoj vrsti zastoja, s nekoliko beznačajnih ljubavnih veza sa svojim studentkinjama, među kojima je značajna samo jedna, s Jevrejkom Miriam, koja će ga napustiti (emigrirajući s roditeljima u Izrael, jer se u Francuskoj više ne osećaju sigurno), a da on ne učini ništa da to promeni, dok se još može. Francois je zapravo idealni plastelin kojeg će oblikovati vanjske prilike a on će im se manje-više pokorno prepuštati, pošto ionako nema baš jasnu ideju šta bi i kud bi sa sobom.

Istovremeno s njegovim unutrašnjim zapletima, u Francuskoj godine 2022. vri: umerena levica je pred porazom na izborima, umerena desnica gotovo pred nestankom, scenom dominira Nacionalni front na jednoj strani, i partija Muslimanske braće, na drugoj. Pošto je Nacionalni front tabu i “sve je bolje” od njega, levica se udružuje s Muslimanskom braćom i formiraju novu vlast. I, šta se dešava - grom i pakao? Pa ne, bar ne odmah, naprotiv: masovni neredi polako prestaju, nesigurnost i ulični kriminal se smanjuju, a nova francuska vlast biva potpomognuta takoreći beskonačnom kišom milijardi zalivskih petrodolara. Naravno, kako ekonomija nikada nije sama sebi cilj - ma šta o tome mislili i marksisti i neoliberali - nego samo zgodno sredstvo za postizanje važnijih ciljeva, naravno da ni ovo nipošto nije besplatno: u roku od nekoliko meseci, urbani pejzaž francuskih gradova počinje da se menja, žensku razgolićenost odmenjuju dugačke suknje, mediji postaju sve “čedniji”, nezaposlenost se drastično smanjuje tako što se “stimuliše” ženski ostanak kod kuće, a akademskim institucijama koje su gladne petrodolarskih donacija se preporučuje da profesori budu samo muškarci i da, oh da, pređu na islam, a onda neka predaju šta i kako žele...

Neutralni kroničar

Francois je isprva samo manje-više neutralni hroničar spoljnih zbivanja, sve dok i njega ne zahvate, na ovaj ili onaj način. Mada isprva prevremeno penzionisan u novom režimu, on ipak prihvata da se, za astronomsku platu, vrati na univerzitet, i da se preobrati na islam. Paralelno s tim, Francois dovršava rad o Uismansu: njegovo postepeno prihvatanje katoličanstva bilo je zapravo nešto veoma slično, ali danas je to nemoguće: hrišćanstvo je nepovratno sekularizovano, njega više niko ne shvata ozbiljno; ono više nema konsekvence. Na jednom će mestu reći da je u hrišćanstvu ionako uvek bilo nečega tako ženskog, da je to bazično “ženska religija”, romantizacija pasivnosti i trpljenja.

Višak skepse

Profesori s novim identiteom, dakako - postariji, dežmekasti, neprivlačni muškarci - uživaju sve šerijatske muške privilegije, uključujući pravo na više supruga. Ako neko ne može sam da ih nahvata, pomoći će mu se, postoje načini... Francois je fasciniran kada poseti svog šefa: divnu večeru poslužiće mu njegova četrdesetogodišnja supruga, ali po kući se mota i druga, kojoj je svega petnaest (naravno da invektiva na račun “pedofilije” koja danas na Zapadu odmenjuje sve ranije, u međuvremenu razmontirane seksualne tabue, nije slučajna), i koja očigledno nije tu da bi kuvala...

Da li je, na koncu, Soumission to što od njega na neki način očekuju i oni kojima se to gadi, i oni kojima se čini da bi im to bila nekakva zadovoljština? Sigurno da nije, ako se iole ozbiljno čita - od loših, pak, čitalaca još nikome nije bilo spasa, pa neće ni Michelu Houellebecqu. Nije ni ozloglašena Platforma bila “o islamu” - mada jeste između ostalog o religiji i njenoj tlačiteljskoj moći - a nije to ni Pokoravanje. Kao paradoksalni “antišezdesetosmaš” koji u svom harangiranju na konfuzni pejzaž nakon haranja seksualne revolucije koketira s nekom vrstom neoreakcionarstva, ali je zapravo odviše skeptičan, ako hoćete i dekadentan, da bi ga ozbiljno prigrlio, Houellebecq zapravo lamentira nad svetom zapadnog čoveka koji više ni u šta tvrdo ne veruje - pa čak ni u sopstvenu skepsu! - i prihvatiće bilo kakvu “zastavu” u zamenu za razne životne pogodnosti. A muškarac će to osobito rado i lako učiniti ako mu se zauzvrat ponudi privilegovan pristup... pa, dobro, možda ne baš sedamdeset i dvema dženetskim hurijama, ali svakako poželjnim ženama, onakav kakav na “slobodnom tržištu” nikada ne bi mogao da ima; da, “ekonomija seksa” naprosto je trajna piščeva fascinacija, od Proširenja područja borbe pa do ove knjige.

Pravo je “pokoravanje” u ovom romanu, dakle, rezervisano za žene, a moćni, ugledni, privilegovani muškarci izdaće ih vrlo rado i bez mnogo premišljanja, odlučujući da islamizaciju shvate naprosto kao “popravljanje” sveta u pravcu neopatrijarhalizma, ali onog koji istovremeno omogućava i neku bizarnu jednosmernu seksualnu permisivnost. Tako se, eto, i Francois lako rastaje od svog dotadašnjeg života zaključujući da nema za čim da žali...

Trivijalne činjenice

Koliko je sve ovo “realno”? Koliko se nešto slično može dogoditi u bliskoj budućnosti, u Francuskoj ili bilo gde? Teško je na to odgovoriti iz mnogo razloga, ali dovoljan je ovaj jedan: sama su ta pitanja pogrešna. Zvuči kao truizam ili opšte mesto, ali u takvim smo prilikama gde su neznalice najglasnije - tipično za “epohu interaktivnosti” - pa zato ipak valja podsećati na trivijalne činjenice: Soumission je, kako ga god vrednovali, ipak samo roman, delo književne fikcije. Beletristika ima vrlo labave i vrlo uslovne obaveze prema tzv. stvarnosti, kako onoj koja nas okružuje, tako i onoj koja bi, je li, mogla postati našim okruženjem. Svaki pokušaj u prošlosti da se romanopisce pozove na odgovornost zato što su se usudili da zamisle i napišu nešto što se protivi uzusima ove ili one ideologije, politike, svetonazora ili na koncu morala, i što delatnu ili moguće stvarnosti tretira na način koji zalazi negde s onu stranu horizonta dopustivog u jeziku i mišljenju suvoparne pragme, propao je neslavno. Nema razloga da se misli da će drugačije biti i u slučaju Pokoravanja: napadana je, i tek će biti napadana, iz vanestetskih razloga, ali ne, ovo nije knjiga koja na bilo koji način hrani “islamofobiju”, osim ako ne dopustimo da oko upotrebe ovog ionako spornog temina arbitriraju upravo oni i onakvi kojih bi se i trebalo bojati; ne, ona nije ni mizogina, osim ako takvom ne smatrate manje-više svu prozu ovog pisca, u kojem slučaju ste “pogodili” nešto jako površinsko i sporedno samo zato da biste promašili sve što je bitno. Na koncu, to ipak ne znači da u njoj nema dubokog zazora prema jednom delu čovečanstva, zazora koji ume prerasti u svojevrsni zaigrani, raspričani prezir.

To jest, ako Michel Houellebecq nekoga prezire - ali ne površno nego znalački, s insajderskim razumevanjem i nekom vrstom užitka - onda su to muškarci, beli, evropski, (post)hrišćanski. To što je i on jedan od njih - pa, to je jak začin koji prezir samo pojačava.

Izdvajamo