Monografiju o Zvonimiru Berkoviću treba pročitati cijela hrvatska kinematografija

Piše: Daniel Rafaelić

Zvonimira Berkovića upoznao sam prilično kasno. Točno u podne, 2004. godine, susreli smo se u vrtu iza motovunskog hotela Kaštel.

Vi ne volite moje filmove?! – odmah me zatekao.

Otkud vam to?!

Rekli su mi. Upozorili su me.

Ne volim samo dva...

Pa ja imam samo četiri filma! – nastavi on... Koje ne volite? Putovanje na mjesto nesreće, jel tako?

Tako je...

Kakav je to bio scenarij... kakva ideja... ali nitko to nije shvatio...

Dobro, ipak ste skinuli Anu Karić!

Nemojte me zajebavati... idemo dalje... Rondo, naravno, kao i svi kritičari obožavate...

Ne?! Pa to mi je najbolje što sam ikad napravio! Po tome želim da me pamte!

Nije to moja poetika...

Ma nemojte me... a Pinterova kamera?

Žigon i Relja su tvrdi... umjetni...

Ma nemate vi pojma...

Ja volim Kontesu Doru.....