Gilbert Shelton, sedamdesetdvogodišnji autor legendarnih “underground” stripova poput serijala o famoznoj braći Freak (“The Fabulous Furry Freak Brothers”) i podserijala o mačku debelog Fredija (“Fat Freddy’s Cat”) čiji se kreativni rad proteže na više od pet decenija, nedavno je (zajedno s drugom hodajućom ikonom “underground” stripa, Robertom Crumbom, te suprugama, strip-autorkama Lorom Fountain i Alinom Kominsky-Crumb) gostovao na desetom Međunarodnom salonu stripa u Beogradu. Razgovarali smo pre njegovog nastupa u velikoj sali beogradskog SKC-a pred mnogobrojnim fanovima svih generacija.
Kad sam pre neki dan, u razgovoru s Crumbom, spomenuo termin “underground strip” on mi je rekao, otprilike: “Znaš, tako ga zovu iako u njemu zapravo nema baš ničeg ‘underground’. Ti stripovi nikada nisu zabranjivani. Bili su provokativni za kulturni i politički mainstream, ali nikada nisu bili s druge strane zakona.” Dakle, moje pitanje je da li biste vi vrstu stripa kojom se Crumb i vi, ali i mnogi drugi, bavite okarakterisali kao “underground”?
- Crumb je u pravu. To je netačan naziv. Više volimo termin “alternativna izdanja”. U pojedinim slučajevima bilo je teško prodavati te stripove pa ih to možda čini pomalo “underground”. U prodavnicama stripova uvek su ih držali ispod tezge (under the counter).
Grupa izbjeglica
Znači, “under-the-counter stripovi” onda?
- “Under-the-counter”, da (smeh). Poenta je bila u tome da ih se mala deca ne dočepaju. To je umelo da predstavlja problem - prodaja underground stripova mlađima od 18 godina. Knjižaru City Lights u San Franciscu, čiji je vlasnik Lawrence Ferlinghetti, neko je prijavio policiji zato što je prodavala Crumbov “Zap Comix”. I morali su da plate kaznu od 400 USD, ali su nastavili da ih prodaju nakon čega su vlasti na čitavu stvar zaboravile. Ali to je samo jedan od malog broja sličnih primera. Nijedan umetnik praktično nikada nije bio proganjan zbog crtanja stripova.
Koje su to osnovne odlike “underground stripa”.
- Jasne distinkcije u stvari ne postoje. Ali, kako ja to vidim, ono što neki strip čini “underground stripom” jeste činjenica da je objavljen kao samizdat. Samizdat-izdanja su bila naš prirodni format zato što ste u njima mogli da radite šta god vas je volja. Cenzura nije postojala.
Kako je došlo do toga da ste odlučili da sami objavljujete svoje stripove?
- Imao sam strip-časopis “Wonder Wart-Hog Quarterly” koji je objavljivao pravi izdavač. Štampao je 140.000 primeraka koji su distribuirani putem normalnog distributera. Ali nisu prodali mnogo kopija zato što se distributer nije dovoljno potrudio. To je zato što distributeri ne vole nove stvari. I tako je “Wonder Wart-Hog Quarterly” prestao da postoji nakon dva broja, a izdavač je bankrotirao. Tada sam odlučio da sve radim sam. Najpre sam pokrenuo “Feds ‘n’ Heads Comics” u Austinu, Texas. A 1969. zajedno s trojicom prijatelja, Fredom Toddom, Daveom Moriatyjem i Jackom Jacksonom, osnovao sam štampariju i izdavačku kuću Rip Off Press u San Franciscu. Naše prvo izdanje bila je antologija mog stripa “The Fabulous Furry Freak Brothers”. I prodali smo mnogo primeraka, a naša kuća je bila izuzetno uspešna u narednih nekoliko godina. Tada smo objavljivali Roberta Crumba, Jacka Jacksona i Franka Stacka, moje radove, kao i većinu drugih underground strip crtača koji su živeli u San Franciscu. A iz nekog razloga gotovo svi su se u jednom trenutku doselili tu. Bill Griffith, Art Spiegelman, Spain Rodriguez, S. Clay Wilson, ali takođe Rick Griffin, Victor Moscoso, kao i momci iz Zap Comixa. U San Franciscu je u vreme kad sam se ja tamo preselio živela i velika grupa Teksašana, ljudi iz Austina, najviše zbog muzičkog biznisa, poput Avalon Ballroom ili Janis Joplin, koja se takođe doselila tu iz Teksasa. Ona je tada bila u bandu koji se zvao The 13th Floor Elevators. Držali smo se zajedno. Bili smo poput grupe izbeglica.
Poznavali ste Janis Joplin još iz teksaških dana?
- Da. Studirali smo u isto vreme na univerzitetu u Austinu. Ona je u to vreme pevala isključivo folk. Studirala je glumu. Ja sam studirao umetnost. A bilo je to doba kada je folk postao jako popularan i ona je bila lokalna folk zvezda. Jednom sam joj tražio da otpeva neku rock’n’roll numeru. A ona mi je odbrusila (imitira snažan, čvrst glas): “Mi folk umetnici ne radimo rock!” (smeh)