Upravo one 1967. godine kad je Roland Barthes u svom čuvenom eseju objavio smrt autora i kraj interpretativne tiranije nastao je - autor Robert Crumb. Paradoksalno od samog početka, baš kako i priliči.
Te po mnogo čemu seminalne godine, naime, već oženjeni dvadesettrogodišnjak rodom iz Philadelphije, Robert Dennis Crumb, napustio je Cleveland, u kom je živeo dizajnirajući čestitke za korporaciju American Greetings, i uputio se za San Francisco nakon što je, po sopstvenim rečima, “u baru sreo dva momka koji su mi rekli da idu kolima na zapad”. Stigavši tamo, ovaj stidljivi, introvertni mladić, od najranijeg doba gonjen sumnjama, anksioznošću i seksualnim opsesijama, naselio se u čuveni Haight-Ashbury, direktno u samu meku hipi subkulture. Već ujesen te iste godine nastala su prva dva broja njegova čuvenog strip-časopisa “Zap comix“ čime je začeto ono što nazivamo, ma koliko neprecizno, “underground strip-scenom“.
Kolektivni mamurluk
Ujedno je rođena i javna ličnost poznata kao Robert Crumb - strip-autor, glavna figura ovog novog potpravca u svetu stripa i jedna nova, potpuno neočekivana antiikona koja je predstavljala definitivnu potvrdu, ali i nihilističku negaciju svih moćnih strujanja šezdesetih, te oslobađajuće rollercoaster-dekade koja je transformisala čitav svet pre nego što je okončala ogromnim kolektivnim mamurlukom.
Robert Crumb je, uostalom, od samog početka bio i sve i ništa. Nemoguće ga je bilo smestiti u bilo koju od već postojećih niša. Pod maskom kratkovidog everymana Roberta Crumba uskih ramena i uredno štucovanih brkova, u odelu skromnog kroja, s kravatom i pork pie šeširićem, oduvek se, uostalom, krio neobuzdani ludak i manijak Robert Crumb, virtouz jahanja na talasima sopstvenih najmračnijih opsesija i primisli.
Sve to mi, naravno, nikada ne bismo saznali da nije bilo one manije kopkanja po najskrovitijim zabitima sopstvenog mozga kojoj je, opet, bio tako sklon strip-crtač Robert Crumb.
Ali i umeća da sve to onako bespoštedno i bravurozno iznosi na svojim strip-tablama i ilustracijama koje su odavno postale simbol onog subverzivnijeg, provokativnijeg, u svemu tvrđeg i radikalnijeg dela celokupne kulture šezdesetih, sačinjenog od raznoraznih marginalaca poput samog Crumba, koji su se i u psihodeličnom, šarenim bojama obojenom hipi svemiru tek naizgled oslobođenom središta ipak, nekim neobjašnjivim čudom, smeštali po njegovim neoznačenim rubovima. I tu zauvek ostali.
Nema veće ekscentričnosti, naime, od te samo prividno obične pojave Roberta Crumba, neurotičnog i paranoičnog roba sopstvene razuzdane seksualnosti, mizogina i seksiste koji žene doživljava kao sopstvene seksualne objekte ali ih se ujedno i nemoćno plaši i divi im se s mazohističkom poniznošću, jednog čisto nagonskog alfa-mužjaka gonjenog prijapskim seksualnim motorom u telu i mozgu stidljivog samoproklamovanog šmokljana mučenog samoprezirom i neprestanim osećajem krivice i straha od ludila.
Ponekad se čini kao da niko, barem u području stripa, nikada nije tako dobro i strastveno plesao taj strašni, samorazotkrivajući ali ujedno i užasno poletni i duhoviti dance macabre sa sopstvenim delom i sa sopstvenim alter egom ujedno, kao što je to od samog početka stvaralačke karijere činio Robert Crumb.
Potkopana pobuna
Njegova subverzivnost oduvek je bila dvosmerna - usmerena koliko prema ukočenosti i konzervativizmu društvenog i kulturnog mainstreama toliko i prema dugim kosama, bosim nogama, cvećem i zvonastim pantalonama onog “peace & love & understanding“ središta mlade hipi kulture koja se već od prapočetka, prevashodno pod dejstvom LSD-a, odala intenzivnim new age snatrenjima i tako uspešno potkopala sopstvenu pobunu.
Utoliko i nije čudno što Crumb - iako nesumnjivo predstavlja značajnu i nezaobilaznu pojavu unutar subkulturnih i kontrakulturnih pokreta šezdesetih godina dvadesetog veka koji staju pod naziv hipi-kultura - nikad nije bio, ili ispravnije: nikada nije mogao da bude, pravi hipik.
Na moje pitanje šta ga je privlačilo hipi pokretu a šta od njega odbijalo, odgovorio mi je: “U to vreme ja sam prilično aktivno participirao u celoj stvari. Uzimao sam LSD još od 1965, učestvovao u generalnom optimizmu tog doba, psihodeličnoj revoluciji i čitavom pokretu koji je iz toga nastao. Ali, moja prevashodna alijenacija od kulture šezdesetih bila je muzika. Ništa što se u muzici događalo od kraja pedesetih naovamo nikada me nije zaista interesovalo. Čak ni Bob Dylan.“
Sedeli smo u kafeu beogradskog SKC-a (Studentski kulturni centar), Robert Crumb i ja, i razgovarali. Bilo je sparno popodne, sreda, peti septembar.
Posmatrao sam ga na samo metar od sebe, živahnog i mladalački raspričanog u gotovo sedamdesetoj godini života, dok mi je, kao da tu priču priča po prvi put, u sitne detalje objašnjavao kako je još od šesnaeste godine života pasionirani sakupljač ploča na 78 obrtaja i kako mu se muzika stvarana i snimana dvadesetih i tridesetih godina XX. veka, pre njegovog rođenja, oduvek neuporedivo više dopadala od buke psihodeličnog rocka koji je bio prevashodna muzika njegove generacije. “Meni se ta stara muzika činila mnogo autentičnijom od onoga što se sviralo u moje vreme“, dodao je. “Baš mi je danas jedan momak doneo neke stare ali jako dobre jugoslovenske sedamdesetosmice.
On se bavi kolekcionarstvom srpske i hrvatske muzike iz tog perioda. Ima tu stvari koje mi se izuzetno dopadaju. Posebno tamburice koje svira Tamburaški orkestar.“
Pet dana u Beogradu
Ukoliko se pitate šta će kog đavola Robert Crumb u Beogradu, i nije li valjda doputovao ovamo samo da bi sa mnom razgovarao u kafeu SKC-a, odgovor je jednostavan. Nije, naravno. Razlog Crumbovom petodnevnom boravku u Beogradu je njegovo gostovanje na ovogodišnjem Salonu stripa koji se održava upravo tu, u legendarnom SKC-u.
Crumb je u Beograd, naime, stigao prethodnog dana, zajedno sa svojom suprugom, doživotnom muzom i koautorkom, Aline Kominsky-Crumb. Susreli smo se zahvaljujući mom (a i Crumbovom) starom prijatelju, strip-crtaču Aleksandru Zografu, dok je naš razgovor omogućen ljubaznošću Vuka Markovića, urednika novosadske izdavačke kuće Komiko, izdavača Crumbove, u Srbiji upravo objavljene, “Velike knjige“.
I dok smo za jednim stolom Crumb i ja neobavezno razgovarali, za susednim stolom je, u društvu koje je živahno ćaskalo uglas, sedeo i jednako neobavezno ćaskao niko drugi do - Gilbert Shelton.
Ako ste sad kojim slučajem pred ovim imenom zastali a iznad glave vam se pojavio onaj stripski oblačić s poslovičnim upitnikom, reč je o drugoj hodajućoj legendi subverzivnog ili “underground“ stripa šezdesetih godina, autorom kultnog serijala o Famoznoj Čupavoj Braći Frik (The Fabulous Furry Freak Brothers) i jednako čuvenog podserijala Mačak debelog Fredija (Fat Freddy’s Cat).
Shelton je u Beograd stigao na Salon stripa zajedno s Crumbom (obojica poslednjih godina žive u Francuskoj). I on je doputovao ovamo sa svojom suprugom, Lorom Fountain, takođe strip-autorkom.
U blizini i društvu te dvojice patrijarha svega subverzivnog i alternativnog, reč “underground“ bila mi je prirodno na vrhu jezika. “Da li ste sebe ikad smatrali ‘underground’ umetnikom?“ upitao sam, stoga, Roberta Crumba.
Zbrka s terminima
“Underground?“ ponovio je za mnom, podignutih obrva, kao da prvi put čuje tu reč.
“U stvari, razmišljam o ta dva termina, ‘underground’ i ‘kontrakultura’, i pitam se da li se oni zapravo odnose na bilo šta i jesu li i danas relevantni“, pokušao sam da objasnim.
“Termin ‘underground’ nikada nije mnogo toga značio“, uzvratio mi je Crumb, “pre svega zbog toga što čitava stvar nikada i nije bila - underground. Ako si se bavio alternativnim stripom, nisi time činio ništa nezakonito niti si morao da svoje radove prodaješ ilegalno, tako da je ‘underground’ izraz koji je bio u slobodnoj upotrebi u mainstream komercijalnim publikacijama za nešto što je zapravo bila periferna i izuzetno mala scena raznoraznih hipi novina i časopisa i stripova. U tom smislu bi termin ‘marginalni’ bio najprecizniji.“
“A kontrakultura?“ upitao sam ga.
“Kontrakultura - to da. Postojao je mainstream, a sve to je bilo van mainstreama i usmereno protiv njega. Međutim, i tu su stvari bile čudne. Ono najluđe u svemu tome bilo je to što uopšte nije bilo cenzure. Nisi morao da se suzdržavaš na bilo koji način. Tako da sa svim tim šokantnim seksualnim temama nisi preduzimao baš nikakav rizik.
Ukoliko bi prodavnica prodala primerak časopisa sa seksualno eksplicitnim sadržajem maloletnoj osobi, jedino bi prodavac - a pritom mislim na momka koji se bavi prodajom, ne čak ni na vlasnika prodavnice, a tek ne na mene ili izdavača - morao da ide u zatvor. To se zaista i dogodilo nekoliko puta u to vreme - siroti jebeni prodavac je uhapšen zato što je prodao nešto takvo maloletniku. I to je, ispada, bio glavni rizik s tim takozvanim ‘alternativnim publikacijama’. Toliko i o kontakulturi.“
Robert Crumb ima jedan jako zabavan običaj. Kad god pomisli nešto što mu se samom učini neobičnim ili duhovitim, zastane za trenutak oborenog pogleda i tiho se zakikoće odmahnuvši kratko glavom. Verujem da su upravo iz tog diskretnog kikota nastale neke od njegovih najsumanutijih grafičkih i narativnih ideja koje su ujedno neke od najsumanutijih grafičkih i narativnih ideja uopšte.
Pre nego što je postepeno sam preuzeo ulogu glavnog junaka sopstvenih stripova, Crumb je tokom faze stvaralaštva vezane za spomenuti časopis Zap Comix, kroz čitavu galeriju najneverovatnijih likova, doslovno bombardovao svet svojim jedinstvenim pogledom na stvarnost i sopstveno mesto u njoj. Potpisivao se kao R. Crumb ali isto tako i kao Cum, Crumbum, Crud, Krumb, Crustt, Grunge, Scum, Scrum, Crumbski, El Crummo, R. Grubb. Crumarums, Crunk, Krumwitz, Crum the Bum, Bob Scumb...
ČLANAK U CIJELOSTI PROČITAJTE U TISKANOM IZDANJU JUTRANJEG LISTA