Pozvonio sam na vrata Zdenke Glovacki rođ. Kovačić tjedan dana nakon njezina 92. rođendana. Ona je supruga najvećeg zagrebačkog i jednog od vodećih hrvatskih, pa i jugoslavenskih komičara, vicmahera i zabavljača, Vikija (Viktora) Glovackog.
Njegova obitelj doselila se u Zagreb iz Rijeke. Rođen 1919., preminuo je 1976. od infarkta. Gospođa Zdenka pamti da je u bolničkom krevetu razgovarao sa svojim doktorom, pričao mu viceve do ponoći, no drugo jutro su joj javili, telefonom, da je noću umro.
Ona čuva uspomene zajedničkog života, a supruga zove: 'Moj Viki'. U njezinu domu, u sobi u kojoj razgovaramo, uljani portret Vikija Glovackog visi iznad fotografija njihovih praunuka. Bio je jedan od rijetkih koji su prenijeli slavu iz razdoblja NDH u partijski socijalizam. Između toga, odslužio je pet godina zatvora u Staroj Gradiški, kao narodni neprijatelj. Zločin: vlastito zanimanje.
O Glovackom postoje, zapravo, skromna svjedočenja. Pisac i novinar Pero Zlatar učinio je Glovackog jednim od protagonista svog bestseler romana 'Meta Pavelić: živ ili mrtav'. I to zato što ga je dobro poznavao: bio je član žirija u seriji javnih priredbi pod naslovom Prvi pljesak, što se održavala u Varijeteu, od 1957. Ta je priredba, zapravo, postavila temelje socijalističkom sustavu estradnih zvijezda i nadolazećem crvenom tepihu. Na njoj su se natjecali mladi pjevači. Poslije je Zlatar bio autor teksta za šansonu koju je otpjevao sam Glovacki: 'Zadnji fijaker' (suautor Drago Britvić, kompozitor Stjepan Mihaljinec).
- Meni je još lepši 'Stari kandelaber' - rekla je gđa Zdenka.
'Fijaker' je, nažalost, jedini razlog zbog kojeg Glovackog spominje Zagrebački leksikon. Dok ga u Leksikonu radija i televizije uopće nema, iako je mimo Pljeska sudjelovao u radijskoj Vedroj večeri, jednako popularnoj emisiji koncem 50-ih i početkom 60-ih. Put koji je Viki Glovacki prošao od radijske, da ne velim 'krugovalne' zvijezde genocidne NDH do zvijezde Prvog pljeska u socijalizmu bio je pun tegoba i opasnosti. Bilo je to putovanje kroz dva suprotstavljena društveno-politička režima, koji je supruga Zdenka prošla s njim.
Koje ste vi godište?
- 1925., šest godina mlađa od Vikija.
A gdje ste ga upoznali?
- Na Svetom Duhu, u crkvi (Sv. Antuna Padovanskoga). I tamo smo zajedno nastupali. On je napisal operetu 'Stražar Gašo'.
U crkvi su se davale predstave?
- Da.
Vi, mladi, birali ste sami što će se prikazivati?
- Da, mi smo glumili. I bile su, kraj toga, te velike procesije.
Tijelovske?
- Da. I druge.
No, početkom rata Viki Glovacki bio je mobiliziran?
- Svi su bili. Ali, znam da je pod kraj rata moj brat, koji je imal 14 godina, dobil poziv (za vojsku).
Tad su zvali sve.
- Onda je (već) bilo gotovo. A oni su tam, na početku, među njima izabrali neke da javno nastupaju. Bio je tamo Braco Reiss, Jurica Dijaković, Viki i drugi...
Znali su da Glovacki nastupa u crkvi?
- On je nastupal i izvan nje. Izvodil je one parodije. Napisal je parodiju 'Šunkica' na 'Anjušku'. Jer, onda je bilo ratno vrijeme, teško za jesti, sve se to švercalo.
Sam je pisao i izvodio tekstove?
- Je.
Raspodijelili su ga u Prosvjetnu bojnu?
- Da. I oni su išli okolo. Čujte, daleko nisu mogli ići jer je ono sve bilo (u ratnom stanju). Samo tu, u okolici Zagreba.
Obilazili su vojne jedinice?
- Da.
A kako je došao na radio?
- Isto iz Prosvjetne. I on je bio na toj radio stanici u Vlaškoj, kad su u Zagreb dolazili partizani. Onda je on predal ovima (radiostanicu). Otišel je doma a posle su ga, kroz neko vreme, čopili (uhvatili).
Ovdje na fotografiji - iz fotomonografije Jutarnjeg lista: 'Život u NDH, 2010.', vi šećete sa svojim dečkom, Vikijem, Ilicom. Tada je bio zvijezda?
- Za vrijeme NDH i poslije, u Varijeteu.
Bio je popularni radijski voditelj, pisao skečeve, prepoznatljiv glas koji su slušali vojnici. Emisija se zvala 'Hrvat u borbi'?
- Da.
Išla je svaki dan?
- Ujutro i navečer. A u podne je išla jedna druga njegova emisija.
Kada ste se udali za Glovackog?
- Kad je došel iz logora, 1951.
Čekali ste da odsluži kaznu?
- Da. I hodala sam k njemu. Bil je u Gradiški, bil je i na pruzi Brčko - Banovići. I tam sam išla. Već sam bila (živjela) u Čakovcu, radila sam s jednom gospođom, čiji je sin bil isto (na odsluženju kazne). Zajedno smo išle.
Kako su izgledali ti posjeti?
- Bilo je sve strogo određeno. Onda su znali ići po vodu (zatvorenici), jer su znali da im dolazi posjet, pa su izašli van: tada ste se mogli malo dulje razgovarati. Jedanput je kiša padala, pa sam imala neku kabanicu. I onda su me ovi iz logora, udbaši, zapamtili. Kad sam došla na stanicu, da idem doma, onda me je (jedan) htel skinuti s vlaka i zaprti. Kaj tam delam, gde mi je propusnica? Strašno, svašta je bilo.
Jesu li vam vaši govorili da zaboravite Vikija?
- Nisu. Onda smo one pakete dobivali... (UNRA). Slali smo im one bombone i takve stvari. Uvek bi se skompali, par njih, tak da su dijelili kad je nekom došel paket. Tak da nisu najedanput imali previše.
Je li netko bio prisutan za vrijeme vaših razgovora?
- A da, uvijek je bil stražar s puškom. Prije toga, u Popovači, bili su zatvoreni samo sa žicom, na livadi, pa smo se mogli razgovarati.
U Gradiški je Viki sudjelovao u zatvorskim predstavama, jeste li vi gledali koju?
- Nije se moglo, jer su predstave bile samo za logoraše.
Vi ste s Vikijem nastupili u crkvi, ali u javnim lokalima, gdje je on radio, niste?
- Nastupal je u onom prolazu na tržnicu (Dolac), u klubu Dverce, tam je nastupal. I onda u Ritz baru.
Imao je radijske nastupe, večernje nastupe u lokalima, u centru grada, k tome je nastupao u crkvi?
- Kasnije više nije hodal tam (u crkvu), jer je bil zaposlen.
Bili ste cura i dečko?
- Njegov tata je došel iz Mađarske na Rijeku, tam je upoznal mamu. Onda je dobil ponudu za posao u Pivovari, pa su se doselili u Zagreb. Stanovala sam u Kosirnikovoj, a Viki u Pivovari. Mi smo se šetali, vrlo često po Jelenovcu.
Otac Glovacki radio je u pivovari?
- Dobil je stan. Tam su imali stan i klizalište i tenis, sve.
Mnogo je radio, pa su ga dobro plaćali? Ili nisu?
- Nisu, jer je bil u vojsci. Nije dobival nikakve pare. Jedino ak je kaj napisal, za to je nekaj dobil.
Bilo ga je svuda po novinama, a nije imao novca?
- Ne, ne. Niko nije imao.
Je li Glovacki namjeravao bježati pred dolazak partizana?
- Brat mu je rihtal da bi pobegel, Ivo. Ali, on nije htel. I radi mame, i radi mene. Bila sam puno mlađa od njega. Moji me ne bi pustili. Bil je jako vezan za tu. Imal je tri brata i dvije sestre. Kad mu je tata umro, najstarijeg su brata odmah zaposlili u Pivovari.
Kako je Glovacki preživio vlastiti 'preokret', to što je od popularnog javnog lica postao bezimeni robijaš?
- Vratil se jednu subotu navečer, bilo je pomilovanje. Bil je pomilovan godinu i pol. A ja sam svaku subotu išla u Remete, u crkvu. Onda je došel i išel je s menom. Uopće se nije usudil govoriti glasno.
Samo je šutil?
- Samo je šaptal i šutil.
Tamo su zatvorenici špijunirali jedni druge. Znao je zašto šuti.
- Jednog su fratra, sa Sv. Duha, kaj se spremal pobeći, ulovili. Netko ga je otkucal. Vozila se van trava, kaj se kosila, u kolima. On se u to zavlekel, a onda je došel stražar, na rampi, i onda ga je s vilama prepikal. Bio je to jedan poznati fratar.
S robije je pušten godinu i pol prije 'odrezane' kazne, od sedam godina. Pero Zlatar piše: zato što je pomagao NOB-u?
- Sve su pomilovali, bila je opća amnestija, a ne znam kaj je to bilo. NOB-u? Aha. Pomilovan je radi iskaza jednog svjedoka da je pomogal NOB-u. A jedan mu je brat završil ko partizan. Bil je u onom Stockerauu, kaj su ih sve otpelali, maturante. Posle je bil časnik, pa je zarobljen od partizana. I onda je celu Dalmaciju...
Prošao ko partizan?
- Da. Baš u Klani (je poginuo), di im je mama rođena, do tam je došel. Pa, Viki se vadil na to, kak ima veze s NOB-om.
I vas je Udba (ovdje: tajna policija) pratila?
- A jesu, jesu. Slušali su nam razgovore. Otišla sam u Čakovec, tam mi je bilo dobro. Godinu i nešto sam bila.
Viki Glovacki zaposlio se već 1951. u Varijeteu (do 1963.), odmah po povratku s robije. No, radio je anonimno, 'bezimeno'. Suđen mu je gubitak građanskih prava?
- Je. Nit se tko smio s njim družiti. Čak je ovaj jedan poznati, kad nas je videl da idemo, prešel na drugu stranu ulice. Nisu mu ni dali nastupati, ni niš.
Kak je to stanje prevladao?
- Bil je naučen, gora mu je bila Gradiška.
U prvo vrijeme pisao je za druge glumce i zabavljače?
- Da.
A sam nije nastupao?
- U početku nije. Prije je nastupal u ovom, kak ste rekli, Lovačkom rogu. I Ritz baru.
Kako je došao na Prvi pljesak?
- Tam su dolazile na audiciju sve zvezde kaj su bile. Ali nije radil samo Prvi pljesak, radil je one Vedre večeri, koje su se snimale na radiju, u Šubićevoj. Svake subote navečer.
Viki je sve to pisao i vodio?
- On i Braco (Ivan Reiss). Braco je više bil za pisanje (a ne vođenje), makar je bil nekad glumac. I sad su na groblju (jedan kraj drugoga): Braco Reiss, pa Robić, pa moj Viki. Tak su zakopani.
Viki je vratio svoju publiku?
- On je nije ni izgubil, onu od NDH. To znam, jer je moja mama otišla s Vikijem na more, u Crikvenicu. Vodila je našu kćerku, Zrinjku. On je delal po tim hotelima po ljetu. Onda su išli po nekom putu, a svi su okolo njih vikali: 'Viki, Viki, ide Viki'. A moja se mama čudila: 'Zamisli, takva zabit, pa ga poznaju'.
Kroz Prvi pljesak prošli su 'svi' domaći pjevači 50-ih i 60-ih godina prošlog stoljeća. Od Ruže Pospiš, Ivice Šerfezija do Krune Cigoja. Jesu li dolazili k vama doma?
- Čujte, kad je kaj trebalo u vezi s poslom, onda su došli. Špišić je bil dosta puta, pa Robić, Diklić, Stanić, Vučković, Kovačiček. Poslije Varijetea otišao je u Ameriku.
To je bio nastup za iseljenike?
- Da. Pero Pirker mu je to (sredio), jer mu inače nisu dali. Bil je naš sused, bil je (politička) marka. Rekel mu je di se mora javljati i sve.
Više nije šutio?
- Ne. I tu je nastupal u Radničkom domu. To je isto bil puni Radnički. I u Ritzu je puno nastupal. Morali su paziti, jer su tamo dolazili stranci. Tak da je sve to bilo pod kontrolom. Zato je direktor bil Jezeran, navodno špijun, na takvom položaju. Bil je direktor i Ritza i Varijetea.
Glovacki je 1963. otpjevao 'Zadnji fijaker' na Zagrebačkom festivalu. Je li još u početku, u crkvi, pjevao i pisao note?
- Pa je. Ali najviše je parodija napisal. On je, zapravo, pisal tekstove, a ne glazbu.
Slijedila je 'vječna' popevka 'Dobro mi došel prijatel' Vilija Čakleca, za koju je Glovacki napisao tekst. Bavio se tekstovima za zabavnu glazbu. No, što je radio poslije Varijetea?
- Imao je puno nastupa prek ljeta, u tim hotelima. I vodil je zabavne festivale. Onda, kaj ja znam, Djed Mraz, za Novu godinu. Svašta je bilo. Kak je on govoril: čvrge.
Nismo spomenuli filmove u kojima je glumio ('Tko pjeva, zlo ne misli', 'Ne okreći se, sine' i 'Milijuni na otoku'). Jesu li ga zvali i u druge filmove?
- Ne, nisu. Izbjegavali su ga.
Znači, ta sjena 'narodnog neprijatelja' ostala je za njim, iako je odslužio kaznu?
- Da.
Jeste se bojali policajaca?
- Oni su imali, ovi udbaši, nekakvu posebnu oznaku, plavu. Ne znam gdi, to mi je ostalo u sjećanju. I onda kad me koji ovak u tramvaju gledal, ili za menom išel, odmah sam se zmrznula.
Iz Gradiške su ih svuda slali na radove?
- Išli su i na Jelas polje, tam je bila riža. Onda je imal temperaturu, jer su morali stajati u vodi do pojasa i brati tu rižu. Onda, znal si dojti u Gradišku a ni ga bilo. Di je? Traži, joooj, svašta je bilo. Premestili ga... Onda su gradili Novi Beograd,
isto.
I tamo ste putovali?
- Ne, nisam, nego Brčko - Banovići. To je bilo strašno.
Vratio se i predao poslu. Nastupao je navečer, pa opet ujutro. Imao je jaki radni tempo?
- Joj, uvijek je tam s tramvajem išel, i onda je kod Varijetea (u Ilici) skakao s tramvaja. To sam se, isto, uvek bojala.
Bio je pjevač, tekstopisac, komičar, jednom riječi zabavljač, rekli bismo danas voditelj, a onda konferansje. Dosta je zarađivao?
- Najviše je zaradio u Americi, kad je bil (1968.). Inače, onda niko nije imal puno novaca, velim, osim Robića, koji se probil s onim 'Morgen'. On je bil jako dobar, pošten.
Kad ste kupili prvog fiću, ovog s fotografije?
- Među prvima je bio. Poslije ga je jednom muzičaru prodal, taj se je vozil, onda su rekli da bu sam sebe pogazil, jer je dole sav propal. Da može hodati, a ne voziti se. On je onda Simcu kupil.
Vraćam se na temu narodne milicije. Jeste se bojali da vam ne pokuca na vrata?
- On se moral javljati jedno vreme. Tu su imali sobe po Zagrebu, u određeno vreme, pa se moral javiti. To je uvek bil sav (uznemiren).
To je bilo poslije Gradiške?
- Dost dugo se moral javljati, zapravo do smrti.
Onda ga je taj ispitivao?
- Da: kaj dela, s kim se druži.
Jedanput godišnje?
- Češće, mjesečno ili tak.
A kako je vaš Viki doživio 1971.?
- On je bil dobar sa svima ovima.
Iza sebe je imao teško iskustvo?
- Njemu su tri rebra strgali, kad su ga tukli u Savskoj. Naročito se bojal tih ispitivanja.
Puno teških doživljaja, no imam dojam da ste zadržali vedrinu. Da ste bili veseli par.
- I doma je bilo uvijek veselo. Ono se osmi mart slavil, pa je on pripremal ručak. I od mog pokojnog brata je kod nas bil mali sin, oni dva su pripremali ručak. A na vrata je napravil (prilepil) plakat, pa je napisal same prostarije i to je obesil. A onda su ljudi prolazili, pa svi stali i čitali. I zvonili: 'Neko vam je napisal...' (nasmije se)
Poslije Gradiške Viki je radio, a vi ste se brinuli o djeci, dvije kćeri...
- Ja sam radila, u Zagrebačkoj banci.
Što je volio čitati?
- Nije imal puno vremena za čitanje, ali je jako dobro poznaval hrvatsko pjesništvo. I volil je spavati. Taj noćni život (nastupi u barovima i klubovima) puno djeluje.
Je li Viki upoznao Pavelića?
- Ne, nije, ono je samo u početku, kad su došli, onda je, kad je nastala NDH, onda su oni svi išli u mimohod. Inače, nije. Ali, Tita je upoznal. Po noći su ga došli tu doma zvati, jel se Tito htel zabavljati u Okrugljaku. Ni htel ići spat, a nikog nije bilo. I onda su došli po njega da ide Titu zabavljati. Onda mu je pričal viceve, onda je Tito rekel: 'Sad bum ja tebi jednoga ispričal'. A Viki je rekel: 'Može, samo da nije politički'. Ali, Pavelića nije (poznavao).
Načuo sam da je Tito znao pobjeći svom osiguranju?
- Nije se dal doma. Onda kad je došel Viki, pa mu je viceve pričal i zabavljal ga, onda pak pogotovo. A imal je određeno kad mora doći doma (Broz).