Beogradski dnevni list Blic objavio je posljednjih dana feljton u kojem je o svojem životu pričala Jovanka Broz, udovica jugoslavenskog maršala Josipa Broza Tita. Radi se o desetak nastavaka u kojima je Jovanka ( Budisavljević) Broz opisala djetinjstvo provedeno u Lici, događaje tijekom Drugoga svjetskog rata, svoje prve susrete i kasniji brak s Titom, ali u političkom smislu važniji su njezini opisi tadašnjeg državno-partijskog vrha i spletki i intriga u Brozovu okruženju.
Razumije se, dosta njezinih stavova treba uzeti s rezervom. Jovanka Broz je više od dvadeset godina bila iznimno moćna i utjecala je na Tita i njegove suradnike. Međutim, njezina ambicioznost joj je došla glave sredinom sedamdesetih, Tito ju je ekskomunicirao i prestao viđati. Pitanje je je li doista šurovala sa skupinom generala kako bi smijenili u to vrijeme teško bolesnog Josipa Broza, no od tada ona je posve marginalizirana. Tita je posljednji put vidjela 1977., a nepuna tri mjeseca nakon njegove smrti, 27. srpnja 1980., naoružani pripadnici tajne policije (Udbe) upali su u kuću u kojoj je živjela u Užičkoj ulici u Beogradu, i u spavaćici je odveli u kuću u Bulevaru mira, gdje je bila u kućnom pritvoru. Danas 89-godišnja Jovanka Broz i dalje stanuje na istoj adresi, manje-više bez javnih nastupa.
Feljtonizirana pripovijest Jovanke Broz, premda izrazito subjektivna, dragocjeno je svjedočanstvo nekada najmoćnije žene u Jugoslaviji.
Rođak Nikola Tesla
“Tesla je moj rođak po njegovoj babi po majci koja se zvala Sofija Budisavlević. Ona se udala za protu Mandića, koji je bio deda Teslin. Moj otac je još kao momak otišao u Ameriku. Nije ga oterala beda, nego su njegovi stričevi bili tamo. Otac se u Americi često susretao s Teslom i o tome nam je pričao”.
O svojoj porodici
“Rođena sam u jednoj uglednoj porodici u selu Pećani u Lici. To je porodica koja ima svoju ponosnu istoriju i koja je dala velik broj sveštenika i vojnika. Moji preci su, po nekakvom zakonu, koji im je tko još zna kad dala Marija Terezija za neke njihove vojne zasluge koje su imali, dobili pravo da drže trgovinu i kafanu, tačnije rečeno nekakvu birtiju, i mi smo to imali. Zato, iako smo živeli na selu, život u našoj kući nije ličio na život koji su živeli ljudi u mom kraju u Lici. Moj otac se zvao Milan, a majka Milica. Imala sam dva brata. Stariji brat Maksim poginuo je 1943., a mlađi brat Petar stradao je 1949. pod vrlo nerazjašnjenim okolnostima”.
Hrvatsko proljeće
“Moje gledanje na neke događaje jako je poštovao Vladimir Bakarić. A onda i Miroslav Krleža. Njih prikazuju kao velike hrvatske nacionaliste. Oni jesu to bili, ali ipak ne takvi kako se to sad prikazuje. Ja sam otvoreno govorila Bakariću za neke stvari: ‘Kako ste mogli da postavljate za ministra unutrašnjih poslova jednog brata, a drugog za bezbednost u armiji?’ On mi odgovara: ‘Pa nisam to ja uradio, Jovanka. Ja se s vama slažem’.
Za vreme Maspoka u Hrvatskoj, svakakve opasne stvari su se tamo dešavale. Atakovala sam na njih i rekla im ono što im je sledovalo. Bez pardona. I onda su mi to uzeli kao minus”.
O pokretu nesvrstanih
“Nesvrstani su bili moja ideja. Ta ideja nastala je kad smo bili u Indoneziji na konferenciji u Bandungu. Bila su formirana dva bloka, istočni i zapadni. Došli su do takve situacije da se prosto svaki čas očekivalo hoće li buknuti varnica, hoće li se zaratiti. I onda sam u Nehruovom prisustvu rekla Titu: ‘Pa šta samo kukate zbog ta dva bloka? Što nešto sami ne napravite? Hajde da mi nešto formiramo, nešto treće, što će biti tampon između te dvije sile’.
Nehru je to čuo i on je to pozdravio, rekao je da sam u pravu. Posle je to išlo u tom smeru i napravljen je Pokret nesvrstanih. Eto, Nehru i mnogi strani državnici znali su da cene taj nekakav moj doprinos što ovde niko ni za živu glavu nije hteo da mi prizna”.
Prvi susret s Titom
“Tita sam prvi put videla u Bihaću 1942. godine, kada se održavalo Prvo zasedanje AVNOJ-a. Ja sam bila u jednoj grupi omladinaca i bili smo u jednoj zgradi, a Tito je sa pratnjom prolazio pokraj te zgrade. I tada sam prvi puta videla Tita i nikada neću zaboraviti taj prizor. A upoznala sam ga tek kasnije, kada sam bila komesar bolnice Prvog korpusa. Bilo je to u Šipovljanima, pored same pećine u Drvaru”.
Počeci veze s Titom
“Vremenom se desilo to zbližavanje između mene i Tita. Prvo veće približavanje desilo se 1947. kada je operisan od bruha, ja sam tu bila dosta uz njega i nastojala sam da mu olakšam bolesničke dane što sam više mogla. Tito mi je rekao da oseća kako bi sa mnom mogao osigurati spokojan i srećan život. Samo, dugo je trajalo dok nisam pristala jer meni je tada, da budem iskrena, smetala razlika u godinama, kao i njegovi nesređeni porodični odnosi. A bila sam i mlada, dopadala sam se momcima i imala sam dosta udvarača. Posle nekog vremena, zbližili smo se i zavoleli. I moram da kažem da nisam osećala tu razliku u godinama jer je Tito bio pun energije.
Vjenčali smo se 1952. u Iloku, a kumovi su nam bili Aleksandar Ranković i Ivan Gošnjak, a javnost je obaveštena tek posle nekoliko mjeseci uoči dolaska britanskog ministra vanjskih poslova Anthonya Edena”.
Susreti Tita i Draže
“I ja sam Tita pitala: ‘Dobro, reci ti meni što je razlog da se vi niste sporazumeli?’ Tito je rekao da su s Dražom imali dva sastanka. U selu Bajićima najpre i tu je postignut dogovor. Drugi puta je došla brojnija delegacija koja je trebala da razradi taj prvi dogovor o zajedničkoj borbi protiv okupatora i Tito je rekao da je proveo celi dan i noć sa Dražom i njegovim štabom. Ujutro su pošli i kada je delegacija s Titom prelazila jedan mali drveni most, pod taj most je bio podmetnut eksploziv. Oni su slučajno prošli da nije poginuo nitko od delegata, ali je poginuo neki kurir i konj. Onda je Tito rekao: ‘E onda smo mi odlučili da više ne razgovaramo’”.
Tito i Jasenovac
“Tito nije osporavao Jasenovac. Ali je celokupno rukovodstvo to nekako sklonilo u stranu posle rata, da im to nije problem jer trebalo je tada druge stvari rešavati, među kojima i neka urgentna životna pitanja. I onda se preko toga olako prešlo. Sva ta nagomilana nepravda je riknula poput nekog vulkana. Jer toliko jada se nataložilo u duši jednog naroda koji radi mira u državi i bratstva i jedinstva o tome nije ništa smeo da kaže”.
O Leki Rankoviću
“ Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić Krcun prema meni su bili korektni. Krcuna sam cenila jer je bio duhovit. Jednom smo išli brodom, putovali na Vis, a Krcun zapeva ‘Oj vojvodo Sinđeliću’ i sedne blizu Tita. A svi uglas viknuše: ‘Ne sme se ta pesma pevati’, ali on je i dalje pevao. Nije ga bilo briga šta ovi viču. Ranković je bio više povučen, a Krcun je bio borac. Treba se reći i da je taj slučaj Ranković i dalje ostao neraščišćen. Zato treba dobro pročačkati papire koje je radila komisija koja se bavila tim slučajem. Ako to neko pošteno uradi, štošta će se videti i svašta će isplivati na površinu. Ali to je opet pod velom tajni i nekome je to i dalje u interesu”.
O Stanetu Dolancu
“ Stane Dolanc i Nikola Ljubičić su bila dva velika gada. I o ta dva gada niko ne piše, na primer koliko zla su oni nama doneli. Jugoslavija se raspala zbog njihovih podvala, a Dolanc je jedan od tih koji su najviše krivi za raspad države. Preko mojih leđa su se obračunavali s Titom i optuživali me da kujem zaveru protiv Tita sa Đokom Jovanićem i grupom ličkih generala. I oni su uspeli u tome da razdvoje mene i Tita, a onda su Dolanc i bratija radili šta su hteli. I Tita i mene su stavili u kućni pritvor, da bi na miru mogli da razbiju Jugoslaviju. A iza svega su stajale velike sile koje su krenule da razbijaju Jugoslaviju nekoliko godina prije Titove smrti.
Stanu Dolanca nisu Slovenci poslali u Beograd da bude funkcionar. Njega su Nemci poslali jer je bio njihov špijun. Njegova biografija je nešto užasno - bio je u Hitlerjugendu. Imao je i fotografiju u toj uniformi”.