Matija Dedić: Ništa te ne pere kao kad si ‘straight’

ZAGREB - Sat i pol bez pre­stan­ka svi­rao je pi­ja­nist Ma­ti­ja De­dić sa svjet­ski re­no­mi­ra­nim jazz gla­zbe­ni­ci­ma, ba­si­stom ­Larryjem Gre­na­di­e­rom i bu­bnja­rom Jef­fom Bal­lar­dom, u stu­di­ju Baj­sić na HRT-u. Sni­mi­li su tri skla­dbe, po­la al­bu­ma, a na­kon pa­u­ze još tri. U sa­mo ne­ko­li­ko sa­ti sni­mi­li su ci­je­li CD.



No, De­dić se s ame­ri­čkim dže­ze­ri­ma u gla­zbe­ni stu­dio na Pri­sa­vlju vra­tio i dan ka­sni­je. Sni­mi­li su ta­da još je­dan CD. Dje­lo­va­li su kao da svi­ra­ju za se­be, kao da su uvje­žba­li ci­je­li na­stup: bi­li su opušte­ni, le­žer­ni i ­jazz je sa­mo 'te­kao'. Na klu­pi­ci uz 35-go­diš­njeg De­di­ća sta­ja­la je ma­pa s no­ta­ma, a na ma­pi sli­ka nje­go­ve kće­ri Lu. Po­ne­kad bi Ma­ti­ja po­gle­dao pre­ma fo­to­gra­fi­ji. Sje­tio bi se se ta­da zašto sve to ra­di, sje­tio bi se zašto je go­di­nu i pol tri­je­zan, sje­tio bi se da je sre­tan.



Sje­di­mo u piz­ze­ri­ji na Trešnjev­ci. Ma­ti­ja je zna­tno mršavi­ji i do­i­ma se kao dje­čak.



- Bog me sa­da na­gra­đu­je. Če­kao je za­dnjih 14 mje­se­ci, otka­da sam pro­mi­je­nio fi­lo­zo­fi­ju ži­vo­ta. To­li­ko sam išče­ki­vao ovo sni­ma­nje da ni­sam svje­stan da je go­to­vo. Osje­ćam se kao ispu­ha­ni ba­lon. Za­hva­lan sam Dra­že­nu Ko­ka­no­vi­ću, ko­ji mi je sve to do­go­vo­rio i omo­gu­ćio, Dušku Ljušti­ni ko­ji mi je dao no­vac da pla­tim gla­zbe­ni­ke te HRT-u ko­ji nam je ustu­pio stu­dio Baj­sić.



Ka­kav su do­jam osta­vi­li ba­sist ­Larry Gre­na­di­er i bu­bnjar ­Jeff Bal­lard?



- Po­ka­za­li su se pr­ven­stve­no kao lju­di, a po­tom i kao ve­li­ki umje­tni­ci. To je no­va ge­ne­ra­ci­ja zvi­je­zda. Lišeni su ega, svi­ra­li su i s Ray Charlesom, ali su nor­mal­ni. To su lju­di s ru­ka­ma u dže­po­vi­ma ko­je na uli­ci ne mo­žeš pre­po­zna­ti. To su zvi­je­zde ko­je ne­ma­ju spon­zor­ske au­te, ali ima­ju mi­li­ju­ne. Ne ka­žem da ću se i ja sad obo­ga­ti­ti. ­Cilj mi ni­je no­vac. Že­lim da negdje va­ni, kad odem svi­ra­ti, ­uđem u me­ga­sto­re Vir­gin i pod slo­vom D na­đem ­svoj CD. Za­do­vo­lja­vam se ma­lim stva­ri­ma. Sa­da mi je va­žno da sam ­zdrav, da do­bro odga­jam Lu... Spo­znao sam bit ži­vo­ta.



U Hr­vat­skoj ne­ma­te pu­no pri­li­ke svi­ra­ti ­jazz. Fru­stri­ra li vas to?



- Ma­lo smo tr­žište jaz­za, a me­ni se stal­no svi­ra. I za­to ra­dim sa svi­ma. Ni­ko­me se ne nu­dim, ali svi me zo­vu. Teško je na­ći di­sko­graf­ski ura­dak ne­ke žen­ske pje­va­či­ce, a da me ne­ma na nje­mu. Že­ne me vo­le. Zašto bih ­imao ­imidž ne­ko­ga tko sve odbi­ja i ra­di ba­ri­ka­de? Zašto bih se po­našao po­put ­jazz zvi­je­zde ko­joj su svi dru­gi gla­zbe­ni prav­ci be­zve­ze? Ži­vim ­ovdje i ne že­lim ima­ti loš ­imidž. Dra­ge su mi i Se­ve­ri­na i Van­na. Gla­zba ne­ma gra­ni­ce, pa su­ra­đu­jem sa svi­ma.



Zašto više ne ra­di­te na vla­sti­toj pro­mo­ci­ji?



- Pa ­gdje bi mi on­da bio ­kraj? Ro­dio sam se po­pu­la­ran. Bio sam be­ba go­di­ne. Na taj dan 1973. go­di­ne na­slo­vi su bi­li: 'Ga­bi ro­di­la si­na'. Da­nas mi po­pu­lar­nost ni­je bi­tna. ­Znam da je va­žno bi­ti upo­ran i mar­ljiv jer on­da re­zul­ta­ti do­la­ze. Pošten sam i ­znam ­gdje mi je mje­sto. Ro­di­te­lji su me pu­no to­ga na­u­či­li. ­Gdje god su bi­li, za so­bom osta­vi­li je­dan mo­ral­ni pe­čat. Lju­di ih pam­te. I u tom du­hu odga­jam Lu. Ovo či­me se ba­vim, to je '­easy ­money' ­(lagan no­vac) i ne­mam se što ža­li­ti. Svjet­sku ka­ri­je­ru ne mo­gu na­pra­vi­ti, ali eu­rop­sku mo­žda uspi­jem. U jaz­zu se ne vr­te mi­li­ju­ni, ali mi ni ne tre­ba­ju.



Je li vam pre­zi­me bi­lo pre­dnost ili te­ret?



- ­Onaj tko ne vo­li Ar­se­na i Ga­bi iska­lit će se na me­ni, a ­onaj tko ih vo­li, vo­ljet će i me­ne. ­Imao sam sre­ću što ih je ve­ći­na po­zi­ti­vno do­ži­vlja­va­la, ali ima i ­onih 20 po­sto ko­ji su bi­li ne­ga­ti­vno na­stro­je­ni. Tih 20 po­sto uvi­jek je mi­sli­lo da su mi sve sre­di­li Ga­bi i Ar­sen. Mo­žda mi­sle da je i Ga­bi na­zva­la Bal­lar­da i pi­ta­la ga da svi­ra sa ­mnom. Mo­žda mi­sle da su mi Ga­bi i Ar­sen sre­di­li da bu­dem jedanaesti na na­tje­ca­nju u ­Montreuxu u ko­jem je su­dje­lo­va­lo više od 400 pi­ja­ni­sta. Ni­su mi to oni sre­di­li, na­pra­vio sam nešto i sam. Svje­stan sam da je Ar­sen De­dić ­ipak 'Ar­sen De­dić', bio on me­ni ­otac ili ne. On je čo­vjek ko­jem se svi kla­nja­ju. To je čo­vjek s na­gra­dom ­Jacques ­Brel, na­gra­dom Pre­mio Ten­co. On ima ek­stre­man pri­stup ra­du i di­sci­pli­ni. S ­njim je teško su­ra­đi­va­ti. Za­hti­je­va vr­hu­nac i ako nešto ni­je u re­du on­da kri­ti­ka ni­sam lišen ni ja kao sin, a mo­že­te tek mi­sli­ti ka­kav je s dru­gi­ma. Još je­dan do­kaz u pri­log to­me da sam se ite­ka­ko mo­rao na­mu­či­ti da bih svi­rao s Ga­bi i Ar­se­nom, ia­ko su mi maj­ka i ­otac. S nji­ma po­slo­vno su­ra­đu­jem tek za­dnje tri go­di­ne ia­ko sam za to bio spre­man i sa 25.



Je li vam to teško pa­lo?



- Me­ni je Ga­bi va­žni­ja kao ma­ma, a i Ar­sen mi je va­žni­ji kao ­otac. Do­đu oni na sve mo­je va­žni­je kon­cer­te. Ar­sen ne­kad kri­ti­zi­ra, po­go­di me to kao si­na, ali ne i kao gla­zbe­ni­ka, i on to zna. Poštu­jem ga jer je zvi­je­zda, ali i ja sam nešto po­sti­gao. Re­ci­mo, da­nas mi baš kao si­nu ni­je bi­lo ja­sno zašto ni­je ­htio odvo­ji­ti de­set mi­nu­ta da po­sluša ka­ko sam s Gre­na­di­e­rom i Bal­lar­dom sni­mio nje­go­vu “La­u­ru”. To me ma­lo po­go­di­lo, kao si­na, ali OK, mo­žda će su­tra ima­ti vre­me­na. Ta­ko da je ne­kad teško bi­ti sin Ar­se­na De­di­ća, ali je to pri­je sve­ga sre­ća. Bi­ti Ar­se­nov sin ve­li­ko je isku­stvo, ve­li­ka je ­stvar, Bo­žji dar. A tek Ga­bi - po­tpu­na sam fu­zi­ja Ar­se­na i Ga­bi, u me­ni je sve kul­mi­ni­ra­lo: od šan­so­ne, jaz­za, po­pa....



Ka­ko vam je ra­di­ti s ro­di­te­lji­ma?



- Pje­va­či su uvi­jek ma­lo pre­zen­tni­ji i za­to se zo­vu pje­va­či. Ima je­dan za­ni­mlji­vi gra­fit na Mu­zi­čkoj aka­de­mi­ji: So­lo pje­va­nje ni­je za­ni­ma­nje ne­go di­ja­gno­za. Ima do­sta ar­gu­me­na­ta ko­ji­ma bi se to mo­glo obja­sni­ti. Uvi­jek je teško ra­di­ti s pje­va­či­ma, pa ta­ko i mo­jim ro­di­te­lji­ma. Po­ne­kad i sam ­znam bi­ti sva­dljiv. Ne­ki me opi­su­ju kao ba­ha­tog i pr­ga­vog, ali to se mo­že ču­ti od lju­di ko­ji su bi­li ta­kvi pre­ma me­ni. Dru­gi me pak zna­ju kao mir­nu 'Ri­bi­cu' ­(horoskopski ­znak). Kod me­ne ne­ma sre­di­ne, ja sam ek­stre­man - ili ra­stu­ram ili svi­ram fi­li­gran­ski nje­žno.



Ka­da ste shva­ti­li da je gla­zba i vaš ži­vot?



- S če­ti­ri go­di­ne. Sje­dio sam u so­bi, na knji­ga­ma, za kla­vi­rom i svi­rao. Ar­sen je čuo iz so­be ka­ko ne­tko nešto po­kušava svi­ra­ti. Bio sam ma­li, ali već sam po­čeo nešto tra­ži­ti po kla­vi­ru. Već je ta­da bi­lo ja­sno da je to mo­ja pro­fe­si­ja. Ni­sam se du­go tra­žio. Po­mi­slio sam ne­kad odu­sta­ti. Vje­žbaš sva­ki dan naj­ma­nje če­ti­ri sa­ta, pa svi­raš na kon­cer­ti­ma, pa ­opet svi­raš, pa ne smi­ješ na no­go­met, na pra­zni­ke...



Je li vam žao što kod nas ne­ma više ­jazz klu­bo­va?



- ­Jazz se kod nas po klu­bo­vi­ma go­dišnje svo­di na 50 da­na. Pre­ma­lo je ta­kvih mje­sta. Če­sto svi­ram po va­ni i kad se vra­tim u Za­greb sre­tan sam, ali i ma­lo tu­žan. Još smo ma­lo pro­vin­ci­ja. No, di­vim se gla­zbe­ni­ci­ma ko­ji gra­de ve­li­ke ka­ri­je­re i na­stu­pa­ju sva­ku ve­čer, ka­ko uspi­ju da ih že­ne ko­je sje­de do­ma s dje­com, ne osta­ve?! Za­dnjih de­se­tak da­na sva­ku ve­čer sam na­stu­pao i sad mi već ja­ko ne­do­sta­je da uspa­vam Lu u 22 sa­ta. I što bi bi­lo da uspi­jem i za­vr­tim ne­ku ka­ri­je­ru, ne ­znam bi li se to do­pa­lo Ma­ri­ni, pa ma­kar do­ma do­no­sio mi­li­ju­ne. Ta­ko da je ovo do­bro. Više ni­sam ni za no­ćne izla­ske, ne kon­zu­mi­ram al­ko­hol go­di­nu i pol da­na, a i ­imam 35 go­di­na, ne­mam više 25.



Pro­mi­je­ni­li ste ­stil ži­vo­ta. Je li se ta pro­mje­na odra­zi­la na vašu gla­zbu?



- Vo­dim ­zdrav ži­vot. Sa­da mo­gu do če­ti­ri uju­tro bi­ti va­ni i pro­bu­di­ti se uju­tro u se­dam bez gla­vo­bo­lje i po­po­dne­vnih usta­ja­nja. Ži­vot mi je lakši, br­ži, ne­ki mi za­mje­ra­ju hi­per­pro­du­kti­vnost tvr­de­ći da je to do­kaz mog ega, ali ne ­znam ka­ko da lju­di­ma obja­snim da ­imam mi­li­jar­du ide­ja u gla­vi. Sva­ki pe­ti dan mo­gao bih nešto sni­mi­ti i to je uvi­jek bi­lo ta­ko, to se ni­je pro­mi­je­ni­lo. Kad sam ži­vio ne­u­re­dno mi­slio sam da mo­ram ta­ko ži­vje­ti da bih bio kre­a­ti­vnji, pa sam se i ja ma­lo za­pi­tao što će bi­ti kad pre­sta­nem. Ali ispa­lo je da mi ne tre­ba ništa, ni­ka­kvi po­ti­ca­ji. Gla­zba je moj ži­vot.



Zašto su opi­ja­ti češći među umjetnicima ne­go u dru­gim pro­fe­si­ja­ma?



- ­Trend sklo­no­sti opi­ja­ti­ma je me­đu mla­đim gla­zbe­ni­ci­ma de­mo­de. No­va ge­ne­ra­ci­ja ne kon­zu­mi­ra ni ci­ga­re­te, pi­ju vo­du, či­ta­ju Ril­kea i svi su ‘straight’ ­(čisti). Ništa te ne 'pe­re' kao kad si ‘­straight’. Kad do­đeš do to­ga, to te opa­li: pra­zna gla­va, ma­nja ki­la­ža, br­za ru­ka, ure­dan ži­vot, ide­ja i lu­ci­dnost... sve je to u me­ni. Žao mi je sa­da ­onih gla­zbe­ni­ka ko­ji tre­ba­ju sti­mu­lan­se, ma­kar sam i ja bio taj. Da sam se bar to­ga ra­ni­je sje­tio. Ali tre­ba­lo mi je da oja­čam. Ja sam Ri­ba, ra­spla­če me i cr­tić. Bio sam ra­njiv, tu­gu sam li­je­čio ne­kim be­zve­znim stva­ri­ma ko­je su me slabile. ­Olakš­avao sam si ži­vot. Ali on­da sam shva­tio da više ne ide ta­ko. Shva­tio sam da ­imam Ma­ri­nu i Lu, i da su pr­vo one, a on­da sve dru­go. Sre­ća da ­imam mo­tiv, da ­imam ­njih.





Jeste li praznovjerni?



- Moglo bi se reći da jesam. Nosim narukvicu koju mi je Lu napravila. Imam je na desnoj ruci, pa je gledam dok sviram. od 1994. godine vjerujem u Sai Babu. Marina mi kaže da bih trebao vjerovati sebi, ali ja sam hiperemotivac pa stalno tražim znakove.



Dobro je da imam Marinu, jaču ženu koja je iz Dalmacije, osunčana, realna. Osobno sam više okrenut ob­la­cima, mraku, depresijama, kao i Arsen, pa je dobro da ima­mo žene koje su potpuno drukčije, poput Gabi i Marine.

Dobro je što je Marina Dalmatinka

Marljivost, a ne popularnost



Rodio sam se popularan. Bio sam beba godine. Na taj dan 1973. naslovi u novinama su bili ‘Gabi rodila sina’. Ali popularnost nije bitna, važno je biti uporan i marljiv jer onda rezultati dolaze

  1980-te : Odrastanje u glazbenom Varošu



Matija Dedić kao dijete na slici iz osamdesetih godina, snimljenoj u šibenskom Varošu, gdje se nalazi Arsenova rodna kuća u kojoj su Dedići često boravili i gdje je Matija, posebno ljeti, odrastao uz glazbu.

2001. U Matiji je stopljeno sve od Arsena i Gabi



Matija Dedić nastupa s majkom Gabi Novak na 4. hrvatskom jazz saboru u BP clubu 2001. godine. Matija za sebe kaže da je potpuna fuzija Arsena i Gabi. U njemu je sve njihovo kulminiralo, od šansone, jazza, popa...

  2004. Obitelj mu je na prvome mjestu



Sa suprugom Marinom i kćeri Lu, koji su mu sve na svijetu. ‘Prvo one, a onda glazba’, kaže Matija. Nosi naruk­vicu koju mu je napravila Lu, a njezinu sliku ima i na klaviru dok svira. Marina je, pak, za njega savršen balans: on je oblak, ona je, kao Dalmatinka, sunce.





Vanja Nezirović