Šezdesete - doba bijega od stvarnosti

Šezdesete go­di­ne dvedesetog sto­lje­ća za­pra­vo ne po­sto­je, vri­je­me ih je po­je­lo. Do­volj­no je spo­me­nu­ti sa­mo par ri­je­či za ko­je više ni­tko ne zna. Tko se još sje­ća mikića, malinovca, ‘pereca ili žabice? Tko se još sje­ća ­onog sta­rog, su­hog pe­re­ca ko­ji se u izlo­gu pr­ve bir­ti­je dru­žio s ne­u­mor­nom mu­hom. Tko još zna­de za Al­bus-­sapun, Peresam ili za Cin? Hu­la­hup je ne­stao, mo­ped po­stao sku­ter, a ni ro­mo­bi­la ne­ma.



Hva­ta­ju­ći se ar­he­o­lo­gi­je je­dnog da­vno mi­nu­log vre­me­na, uči­ni­lo mi se da smo svi mi bi­li na pr­vi po­gled ve­li­ki saku­plja­či, si­ro­tinj­ski ko­le­kci­o­na­ri. Bi­le su to go­di­ne mog dje­tinj­stva i pr­ve ti­nej­džer­ske go­di­ne, ko­je mi ni­su bi­le ni li­je­pe ni ugo­dne.



Ta­da smo sa­ku­plja­li, za­pra­vo, sve što se sa­ku­pi­ti da­de: sal­ve­te, ku­ti­je šibi­ca, nov­či­će, mar­ke, fo­to­gra­fi­je pr­vih zvi­je­zda do­ma­će mu­zi­ke ko­je nam je ­slao poštom Pla­vi vje­snik. ­(Dobio sam In­de­kse i Gru­pu 220.) Na­da­sve, sku­plja­li smo sve mo­gu­će sli­či­ce: ži­vo­ti­nja, au­to­mo­bi­la i no­go­me­taša. Za je­dan po­pu­nje­ni al­bum Kraš iz Za­gre­ba ­(Životinjsko car­stvo, isto­i­me­na čo­ko­la­di­ca) ili Kan­dit iz Osi­je­ka po­sla­li bi sre­tni­ci­ma pa­ket sla­tkiša. Ni­ka­ko ni­sam mo­gao na­ba­vi­ti ara-pa­pa­ga­ja.



Kao da smo tim ar­te­fa­kti­ma že­lje­li svje­do­či­ti vla­sti­to po­sto­ja­nje i va­žnost, prem­da je ri­ječ o je­fti­noj i pa­pir­na­toj ro­bi. Pri­tom ne smi­je­mo za­bo­ra­vi­ti da smo na Ve­le­sa­jam odla­zi­li sa­mo za­to ka­ko bi se vra­ti­li do­ma s na­ram­kom re­kla­mnih šare­nih pa­pi­ri­ća.



No­vi­ne su još ima­le cr­no-bi­je­le fo­to­gra­fi­je, sve je bi­lo cr­no-bi­je­lo, pa je šare­no dje­lo­va­lo po­put kri­ka i ki­na. Ru­ku na sr­ce, bi­li smo je­dva pe­tna­est go­di­na da­le­ko od ve­li­kog kr­vo­pro­li­ća Dru­gog svjet­skog ra­ta, to­li­ko ko­li­ko su da­našnja dje­ca uda­lje­na od Do­mo­vin­skog.



Na ne­ki na­čin mi smo odra­sta­li sa spo­me­nu­tim Pla­vim vje­sni­kom. Po­čeo je izla­zi­ti 1954. kao ­strip-ča­so­pis, a ra­zvio se u pra­vi pro­zor u svi­jet. Uga­sio se po­če­tkom 70-ih. U Plav­cu nas je če­kao Rip ­Kirby i Abe­be Bi­ki­la - nji­ho­ve sam sli­ke za­li­je­pio na šperplo­ču i ispi­lio ka­ko bih ih ­imao ­pred so­bom. Vje­ro­ja­tno sam tu do­znao i za istra­ži­va­če (či­ta­ti: avan­tu­ri­ste - bra­ću Se­ljan) i za Ti­bo­ra Se­ke­lja. 1964. po­čeo je izla­zi­ti Stu­dio ­(pokretač Đ. Zel­ma­no­vić), pra­te­ći ­trend so­ci­ja­li­sti­čkog gra­đan­stva ko­je je ­stan-po-­stan po­če­lo na­ba­vlja­ti cr­no-bi­je­le te­le­vi­zo­re Elek­tron­ske in­du­stri­je Niš i Ru­dija Ča­ja­vec. Po­če­tna na­kla­da tom tje­dni­ku bi­la je oko 140.000 pri­mje­ra­ka, a na­sta­vi­la je ra­sti.



Sva­ki put kad bih išao ta­ti po Opatiju u sta­rom pa­ko­va­nju ži­cao sam za ­strip. Naj­više sam vo­lio Ma­u­ro­vi­će­ve ­(Trojica u mra­ku, Se­dma žr­tva) i Ra­di­lo­vi­će­ve ­(Kroz mi­nu­la sto­lje­ća) stri­po­ve. Ka­ko sam mo­gao zna­ti da je Ma­u­ro­vić živ-živ­cat? Mi­slio sam da ga oda­vno ne­ma ili da je stra­nac. Da, bi­lo je to de­se­tlje­će stri­pa. Kao da su mu ­izmišlje­ni i dre­vni pro­sto­ri da­va­li po­li­ti­čku i sva­ku dru­gu ne­u­tral­nost. Ta­da, ­usput, ni­smo tre­ba­li ima­ti za ku­ti­ju ci­ga­re­ta, bi­lo je do­volj­no da ima­mo za ko­mad ili dva. Me­ni su bi­le dra­ge za­bo­ra­vlje­ne mar­ke Vis i Di­ja­mant.



TV pri­je­mnik bio je izu­ze­tno ­skup, pa ga je u mo­joj š­iroj obi­te­lji naj­pri­je na­ba­vio bivši ­član Grad­skog ko­mi­te­ta par­ti­je, po­to­nji sin­di­kal­ni akti­vist. U kvar­tu je do nje­ga pr­va došla po­slo­vo­tki­nja me­sni­ce, ko­ju smo zva­li ‘­mesarica’. Na te­le­vi­zi­ju se odla­zi­lo kao u ki­no, i sje­di­lo se na po­du, u re­do­vi­ma ­pred odra­sli­ma ko­ji su ima­li pra­vo na sto­lac. Ve­stern-se­ri­ja “Bonanza” bi­la nam je naj­dra­ža, a on­da je došlo “Du­go to­plo ­ljeto” s Ben ­Quickom kao gla­vnim li­kom. Mia ­Farrow ta­da je za­pe­la za oko i Si­na­tri, valj­da.



Me­đu do­ma­ćim se­ri­ja­ma naj­po­pu­lar­ni­je su bi­le one ko­je je po­tpi­si­vao Ra­di­vo­je Lo­la Đu­kić ­(Ogledalo gra­đa­ni­na po­kor­nog, Ser­vi­sna sta­ni­ca, Sa­ću­la­tac itd.) s Mi­o­dra­gom Pe­tro­vi­ćem Čka­ljom i Mi­jom Ale­ksi­ćem. Čak sam na Trešnjev­ci do­bio na­di­mak po nje­go­vom li­ku Me­de­nog ­(glumio ga je Đo­ki­ca Mi­la­ko­vić).



Ka­da sam ga kao đak-no­vi­nar Mo­dre ­laste išao in­ter­vju­i­ra­ti bio je to, kon­cem 60-ih, su­sret s pra­vom iko­nom ono­ga vre­me­na. Lo­la je bio le­gen­da, on nam je svi­ma da­ri­vao smi­jeh. On je bio istin­ski car tog ču­de­snog no­vog me­di­ja ­zbog ko­jega su ra­dni­ci na­pušta­li uli­ce i li­je­pi­li se za izlo­ge u Ili­ci, ili pak svra­ća­li oni­ma ko­ji su već ima­li TV pri­je­mnik.



Naj­ra­di­je bih 60-te uspo­re­dio s ­fićom ­(Fiat 750) u ko­jemu su se vo­zi­li sa­mo ri­je­tki, ia­ko su ga svi že­lje­li ima­ti. U nje­ga je sta­la či­ta­va obi­telj, svi nje­ni sno­vi i že­lje. Da­nas mi na ce­sti izgle­da kao ­tenk iz I. svjet­skog ra­ta u Te­hni­čkom mu­ze­ju. Ne­ka­ko je ma­len i ra­njiv a da bi bio pre­dme­tom vru­će že­lje ci­je­le na­ci­je. A bio je. Mo­žda ta­ko pro­la­ze sve naše že­lje, tko zna. Po­sta­nu nas ne­do­stoj­ne ia­ko su nam bi­le sve. U ja­vnom je pak pri­je­vo­zu ca­re­vao kon­du­kter, po­vla­čio je me­tal­nu ru­či­cu za­to da otvo­ri vra­ta.



Po­ne­kad je do­puštao na­ma klin­ci­ma da to uči­ni­mo. Naj­ve­ći fa­ki­ni ni­su pla­ća­li kar­tu, oni su se vo­zi­li na ­pulferu (još je­dna izgu­blje­na ri­ječ). Na ku­pa­nje u Sa­mo­bor vo­zi­li smo se Samoborčekom ­(ukinut 1979.), od ko­jega su čak i po­slje­dnji tra­go­vi tra­čni­ca ne­sta­li za­u­vi­jek.



Za me­ne je 1960. po­če­la par mje­se­ci ra­ni­je, ka­da je na Ble­du odr­ža­no Svjet­sko pr­ven­stvo u šahu - tur­nir kan­di­da­ta ­(rujan 1959.). I Fisc­her i Gli­go­rić utje­ca­li su na mog ta­tu, ko­ji je pak utje­cao na me­ne. Šah sam ­igrao loše, ali ­igrao sam ga sva­ki dan.



Za ­ping-­pong je tre­bao ­stol, tre­ba­li su re­ke­ti, za šah je bi­la do­volj­na ma­lešna plo­ča s pla­sti­čnim fi­gu­ri­ca­ma ko­je su ima­le ma­gnet na dnu. Pa ­ipak, na­jo­mi­lje­ni­ja ­igra bi­la nam je “Čo­vje­če, ne lju­ti se”, ko­ja je, ­opet, pod­sje­ća­la na baš te šahov­ske fi­gu­ri­ce. Svi smo se, da­ka­ko, lju­ti­li.



Iz ova­ko ve­li­ke uda­lje­no­sti izgle­da mi da smo za­je­dno bi­li sa­mi, i da su nam ta­kve bi­le naj­dra­že ­igre. Bi­lo je va­žno da se sva­ka ­igra mo­že igra­ti u dvo­je. Ta­ko da ni­si sam. Bi­lo je ­ljepše, da­ka­ko, kad je bi­lo više igra­ča. I do­bi­tak je ta­da bio ve­ći. Igra­lo se na po­bje­du, pri­ja­telj­ski, ugla­vnom ne u nov­ce.



Kad smo išli u Zo­o­loški vrt na pu­telj­ci­ma nas je za­u­sta­vlja­la sku­pi­na u ču­čnju. U sre­dištu joj je bio ­drug ko­ji je vr­tio sta­ni­ol­sku ku­gli­cu izme­đu tri ška­tu­lje šibi­ca - za­pra­vo tri nje­na po­klo­pca. Tre­ba­lo je po­ga­đa­ti pod ko­jom je ku­ti­jom ku­gli­ca. Naša kva­dra­tu­ra kru­ga. Ka­ko smo mo­gli zna­ti da su po­če­tni su­i­gra­či dio ­iste kom­pa­ni­je, a da je na­ma na­mi­je­nje­na ulo­ga žr­tve? Ni­smo ni pri­mi­je­ti­li da gla­vni ­igrač ima po­nešto du­že no­kte, sva­ka­ko je­dan od ­njih. Žar­ko smo že­lje­li za­ra­di­ti nešto lo­ve za ame­ri­čki sla­do­led i na­ran­ča­du ili ko­ktu. Ta­ko sam izgu­bio po­zla­će­ni sat mar­ke Aret­ta, ko­ji sam do­bio od ku­ma na Sve­toj po­tvr­di.



Ne­dje­ljom smo išli na uta­kmi­ce, ali ne u da­le­ki Ma­ksi­mir. Išli smo na te­kme ­Elektrostroja ­(poslije ­Končar), Šparte ili ­Metalca, na naše na­jo­mi­lje­ni­je zo­naše u su­sjed­stvu, na sve­ga par ko­ra­ka. Ka­ko smo se sa­mo po­no­si­li kad bi se re­klo da je gol­man Zla­tko Ško­rić prešao u Dinamo iz ‘Elektrostroja! Kao da smo sa­mi ska­ka­li u kut go­la umje­sto nje­ga. Vo­lje­li smo našu pe­ri­fe­ri­ju, i po­no­si­li se njo­me. Mi smo išli “u ­grad”, kao što su naši ro­đa­ci sa se­la do­la­zi­li u Za­greb na ško­lo­va­nje - na ta­van. Na­po­kon, ima­li smo sve ­osim ro­di­lišta i gro­blja, ka­ko je to kon­sta­ti­rao Zvon­ko Špišić u “Trešnje­va­čkoj ­baladi”.



Pri­je sve­ga ima­li smo ki­no Triglav ­(danas tr­go­vi­na), cen­tar našega svi­je­ta. Tu smo mo­ra­li sa ško­lom gle­da­ti “­Kozaru” ili “Vlak bez vo­znog ­reda”, ali tu smo sa ci­je­lom obi­te­lji došli po­gle­da­ti “De­set ­zapovijedi”. Čak i iza po­slje­dnje sta­ni­ce, iza Re­mi­ze bi­lo je još je­dno ki­no, ki­no ­Končar. ­(Treće je kra­tko vri­je­me vr­ti­lo fil­mo­ve ne­da­le­ko od Trešnje­va­čkog pla­ca, u Vu­ko­var­skoj.)



U nje­mu sam vi­dio ­svog pr­vog Bon­da, ­film “Dr. No”. Bi­la je ve­li­ka ­stvar ima­ti u da­ljem ro­du ki­no-ope­ra­te­ra. Šuška­lo se da oni pri­ka­zu­ju por­no-fil­mo­ve za za­tvo­re­na i po­vjer­lji­va društva. Da, bi­lo nam je pre­da­le­ko za ići do Partizana na Kva­tri­ću ili do ­Mosora u So­ci­ja­li­sti­čke ­(opet Zvo­ni­mi­ro­va). Ta su ki­na ima­la svo­ju pu­bli­ku iz kvar­ta. Ta­mo su de­čki još zna­li za­i­gra­ti na dva ma­la po­sred He­in­ze­lo­ve ili Tuška­no­ve, po pri­či mog po­koj­nog pri­ja­te­lja Zo­ra­na. Mo­žda je na­ju­gle­dni­ja fa­mi­li­ja na mom di­je­lu Trešnjev­ke bi­la ona ko­ja je bi­la u bli­skom srod­stvu s admi­ra­lom Ju­go­sla­ven­ske ra­tne mor­na­ri­ce. To mi su­ge­ri­ra na­kna­dna pa­met, za­to što su za me­ne na­ju­gle­dni­ji bi­li sa­ku­plja­či kr­pa i po­pra­vlja­či kišobra­na. Šin­te­ri, za­ci­je­lo, ne. Ni­ti oni de­čki ko­ji su či­sti­li polj­ske za­ho­de.



Radivoje Lola Đukić bio je autor najpopularnijih televizijskih serija



Bi­lo ka­ko bi­lo, admi­ra­lov je ­brat, ta­ko­đer, bio dra­gi lik za me­ne. On je bio po­slje­dnji pri­je­vo­znik ko­nji­ma u mom di­je­lu svi­je­ta. Puštao nas je u šta­lu, mo­gli smo mi­lo­va­ti ko­nje. Ka­da je mno­go go­di­na ka­sni­je re­da­telj Bran­ko ­Schmidt sni­mio dje­čji TV ­film “Da­ske u ­glavi” o mom kvar­tu ni­sam mu pri­čao pre­tpo­vi­jest našeg “ko­njuš­ara”. Zašto? Da­nas je na Trešnjev­ci ve­će ču­do ­konj od admi­ra­la bivše na­ro­dne ar­mi­je. Naš naj­ve­ći ju­nak bio je no­go­me­taš, gol­man Čaj­kušić, ko­ji je pr­vo bra­nio za ni­že­ra­zre­dne klu­bo­ve, po­tom je prešao u Za­greb i na­po­kon u Di­na­mo. Sta­no­vao je u - po­dru­mu, ako se ne va­ram. Po­sli­je se od­se­lio u Au­stra­li­ju, i ne­stao. Ne ma­nji ju­nak bio nam je fo­tore­por­ter ta­da je­dnog od vo­de­ćih dne­vni­ka Dra­go Li­pić. Kod nje­ga smo je­li pr­vu ma­jo­ne­zu, na ro­đen­da­nu nje­go­va si­na Kreše. ­(Nije li i on za­slu­žio mo­no­gra­fi­ju?) Me­đu pr­vi­ma je vo­zio fiću na Pon­gra­če­vu.



S ­njim je u ­istoj ku­ći sta­no­vao i go­spon Ka­vu­rić, iz obi­te­lji na­ro­dnih he­ro­ja, ko­ji je uvi­jek no­sio u ru­ci pre­kra­snu ko­žnu tašku. I bio je lju­ba­zan s na­ma šmr­kav­ci­ma.



Na že­ne smo po­če­li gle­da­ti ­kroz klju­ča­ni­cu, kao i na­rašta­ji pri­je nas. Na sta­ri­ju se­stru mog naj­bo­ljeg pri­ja­te­lja Ra­do­va­na. Kad se uda­la kar­ta­li smo s ­njom i nje­nim mu­žem. Zna­li smo le­ći na na­sip ka­ko bi za­vi­ri­va­li pod su­knje dje­vo­ja­ka ko­je su pro­la­zi­le po­kraj po­to­ka Čr­no­me­rec. Tko je mo­gao za­mi­sli­ti por­nić u bo­ja­ma?



Slu­ži­li smo se ne­kim knji­ži­ca­ma ta­kvog ili sli­čnog sa­dr­ža­ja, pi­sa­nim knji­ži­ca­ma. Ni­ka­da ne­će­mo do­zna­ti je li di­skre­tna ero­ti­ka, da ne ve­lim ­soft-­porn bo­lji od ­hard-co­rea. To­ga dru­gog ni­smo ni po­zna­va­li, po­čeo se po­ja­vlji­va­ti kon­cem ovo­ga de­se­tlje­ća. Izla­zak Starta 1969. sva­ka­ko je ­znak li­be­ra­li­za­ci­je i u to­me po­gle­du.



Je­dan od za­ču­dnih li­ko­va u našem vi­do­kru­gu bio je sta­rac “Amerikanac”. Ni­ka­ko ni­smo ra­zu­mje­li zašto bi se ­itko uo­pće vra­tio iz Ame­ri­ke, odno­sno ame­ri­čkog ru­dni­ka, na Trešnjev­ku. Naša pri­ja­te­lji­ca Višnji­ca iz Tr­ste­ni­čke ta­da se od­se­li­la s ro­di­te­lji­ma u Nje­ma­čku. Na­vra­ća­la se ne­ko­li­ko pr­vih lje­ta s kni­psom, do­pi­si­va­li smo se, a on­da nas je on­dje za­bo­ra­vi­la. I ri­ječ ­gastarbajter ne­sta­la je s ­njom - sje­tio je se ne­da­vno svo­jom knji­gom Ne­nad Po­po­vić. No, sve je to na­ma bi­lo ­isto - Au­stra­li­ja, Nje­ma­čka i Go­li ­otok.



Na­i­me, ta­ta mog dru­gog pri­ja­te­lja vra­tio se s tog oto­ka. Mi ni­smo ra­zu­mje­li zašto se on­dje odla­zi­lo, ali vi­dje­li smo da se odan­de lju­di vra­ća­ju ti­hi i bez ri­je­či. Ne­ka­ko po­sre­dno zna­li smo izme­đu se­be tko su bi­li par­ti­za­ni a tko na­ro­dni ne­pri­ja­te­lji me­đu su­sje­di­ma, no o sve­mu to­me ni­smo ni­ma­lo vo­di­li ra­ču­na. Bi­li smo ra­dni­čko-či­no­vni­čki ­kvart. Čak i u spor­to­vi­ma bi­li smo ra­dni­čki ori­jen­ti­ra­ni. Kad ma­lo pro­mi­slim, ­ovaj dio svi­je­ta dao je ne­ko­li­ko ru­ko­me­taša i ne­ko­li­ko pli­va­ča. I sa­mo je­dnu glu­mi­cu - ­Asju Jo­va­no­vić.  



Maj­stor, za­na­tli­ja ili obr­tnik bio je ­kralj ono­ga vre­me­na. Bri­jač nam je sraz­mjer­no si­ro­mašni­ma do­la­zio u ku­ću. Ni­smo išli do nje­ga u bri­ja­čni­cu. Je­dna­ko ta­ko, ima­li smo šuste­ra ko­ji je dr­žao dva pa­ra ci­pe­la u mi­ni-izlo­gu i našeg po­u­zda­nog go­spo­na Stan­ko­vi­ća ko­ji je ra­dio do­ma, u slo­bo­dno vri­je­me.



Ima­li smo čak ne­ko­li­ko šnaj­de­ri­ca, ia­ko do da­nas ne ­znam zašto su ugla­vnom sta­no­va­le po po­dru­mi­ma. Uo­pće, po­drum je bio stam­be­na je­di­ni­ca kao što to da­nas ni­je. Je­dna nam je šila po­ste­lji­nu, dru­ga ra­di­la za­kr­pe od “vuka” me­đu no­ga­ma. Po­sto­jao je ne­za­vi­sni kro­jač, na višoj ra­zi­ni, ko­ji nam je sašio odi­je­la od li­ste­ra za pr­vu pri­čest, odno­sno fir­mu.Još smo i do­bro prošli pre­ma to­me če­mu su nas uči­li šla­ge­ri ono­ga vre­me­na. Kao da su svi kli­ja­li u sje­ni pu­no sta­ri­je pje­sme “Sa­mo je­dnom se lju­bi” Ro­bi­ća i Ki­ne­la. U nji­ma je to­li­ko su­za i pla­ča, to­li­ko fa­tal­no­sti i ne­u­slišano­sti, u nji­ma je obli­ko­va­na pra­va do­li­na svjet­skog bo­la i ­hram bo­ži­ce lju­ba­vi. Ona je naj­ve­ćim di­je­lom ase­ksu­al­na. Pra­kti­čno sve do ­long-­play plo­če Ar­se­na De­di­ća “Čo­vjek kao ja” ur­ba­na šla­ge­ri­sti­ka go­to­vo ne po­sto­ji.



Sa­svim slu­čaj­no (?) ona izla­zi ­iste go­di­ne kad i Start, odno­sno zbir­ka pje­sa­ma Jo­si­pa Se­ve­ra “Di­kta­tor”. Na­po­kon Vi­ce Vu­kov, to­li­ko po­pu­la­ran to­ga de­se­tlje­ća, isti­če u je­dnoj sla­vnoj pje­smi da je naj­ljepša cu­ra po­gle­da­la svo­je de­čke tek kad su je na­pu­sti­li “pro­fešuri, di­re­tu­ri, ­avokati”. Lo­va sa­mo mi­je­nja ime, ali bo­ju ne. U kraj­njoj li­ni­ji, u našem je trešnje­va­čkom kvar­tu izra­sla vr­tna re­sto­ra­ci­ja za obr­tni­ke, po­li­caj­ce i so­ci­ja­li­sti­čke di­re­kto­re. 



Ne­ću re­ći da ni­su na­vra­ća­li pro­sje­čni na­mjer­ni­ci. Tu se ima­lo no­v­ca. Tu se pje­va­lo do ka­sno u noć, a gla­vna zvi­je­zda na pro­gra­mu bi­la je Mi­ca Tro­fr­talj­ka (“Gu­ram gu­ram a ne­će da uđe, mo­ja no­ga u ci­pe­le tu­đe...”)



Isto­dobno, šla­ge­ri su do­no­si­li ne­ke ­uzvišene pre­po­ru­ke. Pri­mje­ri­ce, ako vo­liš me­ne vo­ljet ćeš i mo­je ma­ne. A to sli­či na sta­ri­ju pre­po­ru­ku Ja­me­sa ­Joycea: ako vo­liš me­ne vo­ljet ćeš moj kiš­obran. Sva­ka je lju­bav mo­ra­la bi­ti ve­li­ka, opla­ki­va­le su je pla­ve oči kao u Šer­fe­zi­je­vu hi­tu - i mo­joj pr­voj gra­mo­fon­skoj plo­či ­(“Suze li­ju pla­ve oči”). Me­ksi­čke su me­lo­dra­me skon­ča­le u La­ko­vi­će­vu hi­tu “Je­dan dan ­života”. Tko je za­bo­ra­vio “Pro­da­va­či­cu ­ljubičica” i me­ksi­čke or­ke­stre bal­kan­skih ko­ri­je­na? Sve je bi­lo ta­ko fa­tal­no i je­din­stve­no kao da ni­ka­da ne­će pro­ći. On­da je na sce­nu došeta­la bo­so­no­ga ­Sandy ­Shaw i sve­mu se od sr­ca na­smi­ja­la. San­re­mo i Pje­sma Evro­vi­zi­je hva­ta­le su nas sve više svo­jim bje­los­vjet­skim ­blješta­vi­lom.



Uo­pće, bi­jeg od stvar­no­sti bio je sna­žno izra­žen na sva­kom ko­ra­ku. Od šla­ge­ra do fil­ma. Pa, naj­više smo vo­lje­li “Ešna­pur­skog ti­gra”, “Po­slje­dnji ­vlak za Gun ­Hill” i ­”Winettoua”. Mo­žda je po­pu­lar­nost Kar­la ­Maya bi­la slu­čaj­na, a mo­žda smo ­opet ne­kim da­le­kim po­sre­dnim pu­tem di­je­li­li nje­go­vu za­tvor­sku će­li­ju i sli­je­di­li nje­go­va uput­stva po ima­gi­nar­nom Kur­di­sta­nu, Ira­ku, tko zna ­gdje. O Di­vljem za­pa­du ni­smo zna­li više, bi­li smo “ja­ha­či ru­me­ne ­kadulje”, ka­ko bi re­kao Za­ne ­Gray.



Mo­je na­jo­mi­lje­ni­je pe­to­knji­žje ta­da je bio “Tarzan” Edga­ra Ri­cea Bur­ro­ugh­sa. Vje­ro­ja­tno smo ga moj pri­ja­telj i ja pro­da­li u an­ti­kva­ri­ja­tu ka­ko bi došli do lo­ve. Bi­lo nam je sve­je­dno ka­mo kre­će­mo, sa­mo da ide­mo što da­lje od ku­će. Po če­mu su nam, na­po­kon, bli­ski “Oti­ma­či izgu­blje­nog ­kovčega” i sve dru­ge lu­ta­li­ce-avan­tu­ri­sti ko­ji su nas ima­li po­ve­sti u avan­tu­ru ži­vo­ta.



Ta­da mi se ne­ka­ko do­go­di­lo no­vi­nar­stvo. Za sve je bio ­kriv dje­čji ­list s re­spe­kta­bil­nom na­kla­dom, ve­ćom od 100.000 pri­mje­ra­ka. Po­sao mi je bio da in­ter­vju­i­ram oso­be od ja­vno­ga ime­na. ­Imao sam tri­na­est-če­tr­na­est go­di­na. Ka­da da­nas pre­li­sta­vam taj dje­čji no­tes - sva­ku sam “­žrtvu” za­mo­lio da mi za­piše ne­ko­li­ko re­če­ni­ca - vi­dim za­pra­vo ne­za­mi­sliv ­slog li­ko­va.



 Su­mnjam da ima još ne­kih ko­ri­ca, ­osim mo­jih, u ko­ji­ma su se na kra­ju š­estog de­se­tlje­ća prošlog sto­lje­ća mo­gle na­ći to­li­ko ra­zli­či­te oso­be kao što su: An­tun Au­gu­stin­čić ­(nitko mi ni­je ­htio re­ći da je uz Ti­ta por­tre­ti­rao i Pa­ve­li­ća), Dra­go Ba­hun ­(tada po­pu­lar­ni Pe­tri­ca Ke­rem­puh), Kru­no­slav Ci­goj, Ar­sen De­dić, Ja­kov Go­to­vac, ­Ivan La­cko­vić Cro­a­ta, Mir­ko Bo­žić, Ivi­ca ­Percl ­(poslije Sta­rog Pje­ra) i dru­gi.



Sve je po­če­lo ­igrom slu­ča­ja. Sa ško­lom sam otišao do Ma­te Lo­vra­k, i na­pra­vio s ­njim in­ter­vju za škol­ski ­list ­Polet. Ru­kom pi­sa­ni prošire­ni in­ter­vju ­odnio sam Bri­glje­vi­ću u Mo­dru ­lastu. I ta­ko je kre­nu­lo. Mo­žda sam za­ma­lo prešao u 1970., no sje­ćam se iz ­onog do­ba ­svog in­ter­vjua s Mišom Ko­va­čem. Ni­smo se, na­i­me, sre­li. Osta­vio sam pi­ta­nja kod ro­di­te­lja nje­go­ve pr­ve su­pru­ge na Kne­ži­ji, i vra­tio se po pi­sa­ne odgo­vo­re. Eto, bi­lo je to po­ma­lo ne­o­bi­čno, a Ko­vač je već bio ve­li­ka zvi­je­zda. No kao da su zvi­je­zde 60-ih ima­le ljud­sko sr­ce. Pam­tim Vi­kto­ra Star­či­ća, Sta­ni­sla­vu Pešić, Fa­hru Konj­ho­dži­ća - ­gdje je ne­sta­la pan­to­mi­ma?



Pam­tim ve­li­ke pri­re­dbe za Pr­vi maj i Dan Re­pu­bli­ke. Ba­ke i ma­me pe­gla­le su nam hla­če na ­brid ­(pugu). No­si­li smo uškro­blje­ne bi­je­le koš­ulje od od­vra­tnog naj­lo­na. I re­ci­ti­ra­li u sla­vu i ­čast do­mo­vi­ne. Da­nas zna­mo ka­ko je sve to ­završilo, no klin­cu je teško za­bra­ni­ti po­zor­ni­cu. I na­du. U nji­ma on vi­di sam ži­vot i nje­go­ve pro­ta­go­ni­ste.



Pa do­bro, 1962. u bivšoj Ju­go­sla­vi­ji bi­lo je sve­ga 1,5 mi­li­ju­na ra­dio apa­ra­ta. O gra­mo­fo­ni­ma da se i ne go­vo­ri. Moj pr­vi ­zvao se ­Porin.



Te­le­vi­zij­ske zvi­je­zde ­odmah bi se našle na na­slo­vni­ci Stu­di­ja. ­(Kako sam za­bo­ra­vio Men­du i Sla­vi­cu?) Na ­ples sam po­čeo ići kad je era ži­ve gla­zbe ga­snu­la. Slušao sam Bisere na Tr­gu ­(bana Je­la­či­ća) i ple­sao. Bi­lo je to do­ba lje­tnih te­ra­sa. Na mo­re smo kre­nu­li s ko­lo­ni­jom, a po­sli­je sa star­ci­ma u š­kodi na kre­dit. Lo­vi­li smo stran­ki­nje.



A on­da se 1970. otvo­rio Sa­lo­on u Za­gre­bu. Li­je­po je kad le­ksi­ko­ni bi­lje­že da je to naj­sta­ri­ji ­klub u našem di­je­lu Eu­ro­pe. Li­je­po je kad uz nje­ga ve­že­te ne­ke do­bre mla­de­na­čke uspo­me­ne. Tu su se to­pi­li mo­ji no­vi­nar­ski ho­no­rar­či­ći. Ali, ni­je to bi­lo naj­go­re. Go­re je bi­lo po­dra­zu­mi­je­va­ti da svi­jet po­zna­je vaš svi­jet, vaš ­grad.



1971. našao sam se u New ­Yorku i kre­nuo s Pete ave­ni­je u po­tra­gu za di­sko-klu­bom, za­pra­vo Sa­lo­o­nom. Či­ni mi se da još ni­su bi­li otvo­re­ni oni sla­vni nju­jorški di­ska­či po ko­ji­ma su sli­ka­li zvi­je­zde. Kre­nuo sam u po­tra­gu ma­lo pre­ra­no. Pro­na­la­zio sam samo izlo­ge s na­tpi­si­ma ‘­girls ­dance’.



Ušao sam u je­dan ­klub, i našao se u - bor­de­lu. Ma­da­me je bi­la iz So­fi­je. Ho­ću re­ći, ni­ka­da ni­je do­bro tra­ži­ti na kri­vom mje­stu. Ili u kri­vo vri­je­me. Ali, to nam se je­dno­sta­vno do­ga­đa. Ne­ki me­đu na­ma to ni do sta­ro­sti ne na­u­če. Tre­ba li im za­mje­ra­ti?



Šezdesete ne­će­mo na­ći ni­ka­da, ni­ti izgu­bi­ti ono što su nam da­le. Vje­ru u bi­je­li svi­jet i be­zu­pi­tnu lju­bav. A što je bi­lo na dru­goj stra­ni, to je već je­dna dru­ga­či­ja pri­ča.





Opse­žan kom­plet “­Zvuk šezde­se­tih” (5x2 CD-a, 269 pje­sa­ma) po pri­stu­pa­čnoj ci­je­nu, a u re­da­ktu­ri našeg naj­zna­čaj­ni­jeg di­sko­graf­skog ure­dni­ka Si­niše Ška­ri­ce ­uspješan je po­kušaj obu­hva­ća­nja ­svih do­mi­nan­tnih sti­lo­va i go­to­vo ­svih naj­va­žni­jih akte­ra do­ma­će po­pu­lar­ne gla­zbe te de­ka­de.



U slu­ča­ju “Zvu­ka šezde­se­tih” kom­pi­li­ra­nje šla­ge­ra, pr­vih ­rock sni­ma­ka, šan­so­na, sur­fin­stru­men­ta­la, za­gor­skih “po­pev­ki”, me­ksi­čkih ba­la­da i dal­ma­tin­skih “pi­sa­ma” ne gri­ze za uši ne­go isi­ja­va he­do­ni­zam de­ka­de u ko­joj, bez obzi­ra na je­dno­par­tij­ski su­stav “ko­mu­ni­sti­čkog mra­ka” kao da smo bi­li bli­že ­(zapad­njač­kom) gra­đan­skom društvu ne­go što smo to da­nas.



Bez obzi­ra na to o ko­jem žan­ru go­vo­ri­li, do­jam je ­isti; au­to­ri i izvo­đa­či pje­sa­ma kao da su se na­tje­ca­li tko će u vla­sti­tim pje­sma­ma ili pre­pje­vi­ma an­glo­a­me­ri­čkih eve­gre­e­na, ta­li­jan­skih kan­co­na i fran­cu­skih šan­so­na po­di­ći gla­zbe­ni stan­dard i pri­bli­ži­ti se vanj­skim gla­zbe­nim uzo­ri­ma.  Za­ba­vna gla­zba, od po­če­tka 60-ih do po­če­tka 70-ih, bi­la je u ­svom zla­tnom ra­zdo­blju .



­Osim što su te šla­ge­re izvo­di­li be­spri­je­kor­ni pje­va­či sen­zu­al­nih gla­so­va, bo­ga­te or­ke­stra­ci­je u izvan­re­dno lu­ci­dnim aran­žma­ni­ma ka­kve da­nas ni­tko više i ne zna osmi­sli­ti do­i­sta oduševlja­va­ju ra­skošnošću, ali i do­brim uku­som i mje­rom. Ka­ko su šezde­se­te odmi­ca­le od svo­ga po­če­tka, ta­ko je zre­lost po­pu­lar­ne gla­zbe Hr­vat­ske i bivše Ju­go­sla­vi­je bi­la sve ve­ća, a u ple­ja­di zvi­je­zda i po­pu­lar­nih pje­va­ča šla­ge­ra vr­hu­nac naše za­ba­vne gla­zbe tog vre­me­na osta­ju Ar­sen, Ga­bi, Ivo Ro­bić, Dra­go Di­klić, Vi­ce Vu­kov, Stje­pan Đi­mi Sta­nić.



Tu su već po­ma­lo i ne­o­pra­vda­no za­bo­ra­vlje­ni Zden­ka Vu­čko­vić, Zvon­ko Špišić, La­do i To­ni Le­sko­var, Ana Šte­fok, Be­ti Jur­ko­vić, Ivi­ca Šer­fe­zi, Dra­gan Stoj­nić, Maj­da Se­pe, Lo­la No­va­ko­vić, Mi­ki Je­vre­mo­vić, Mar­ko No­vo­sel i Đor­đe Ma­rja­no­vić. Re­ci­mo, po­zve je ja­sno da je Ivi­ca Šer­fe­zi na ni­zu sni­ma­ka išao tra­gom ­Martyja Ro­bin­sa, baš kao što je Ivo Ro­bić ­igrao ulo­gu Fran­ka Si­na­tre.



­Ovaj sve­o­u­bu­hva­tnog kom­ple­ta mo­rao bi po­slu­ži­ti i kao na­da­hnu­će da­naš­njim au­to­ri­ma i izvo­đa­či­ma.  (Aleksandar Dragaš)
Vrijeme zapadnjačkog glazbenog hedonizma





Željko Ivanjek
Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?
Linker
23. listopad 2021 01:15