Tuđman - povjesničar kojeg je pregazila povijest

Oni su svo­jim no­kti­ma, za­mi­sli­te, svo­jim no­kti­ma na zi­du ke­re­sti­ne­čkih će­li­ja ispi­sa­li “Ži­vje­la so­vjet­ska Hr­vat­ska!”, po­viš­enim je, iskre­no uzbu­đe­nim i po­no­snim gla­som go­vo­rio dr. Fra­njo Tu­đman je­dnoga sun­ča­nog pro­lje­tnog ju­tra sre­di­nom ožuj­ka 1989. go­di­ne. Tu­đman, on­dašnji Star­tov i Mla­di­nin fo­to­graf Du­brav­ko So­rić i ja sje­di­li smo u ve­li­koj dne­vnoj so­bi u ku­ći Tu­đma­no­vih u Na­zo­ro­voj uli­ci. Mi­slim da smo pi­li viski, ko­ji je Tu­đman uvi­jek vo­lio, i sok od ba­zge što nam ga je go­spo­đa An­ki­ca Tu­đman po­no­sno po­nu­di­la kao pro­i­zvod iz njezi­na vr­ta.



Političke kontradikcije

Fra­njo Tu­đman, ko­ji on­da još ni­je ni for­mal­no osno­vao Hr­vat­sku de­mo­krat­sku za­je­dni­cu, u to je vri­je­me još bio uvje­re­ni lje­vi­čar. Go­vo­re­ći o su­dbi­ni hr­vat­skih ko­mu­ni­sta ko­ji su 1941. go­di­ne bi­li za­to­če­ni u Ke­re­stin­cu, ­gdje su po­bi­je­ni, Tu­đman je že­lio ilu­stri­ra­ti ka­ko su se ko­mu­ni­zam i sna­žni hr­vat­ski na­cio­nal­ni osje­ćaj i pri­je po­la sto­lje­ća per­fek­tno po­du­da­ra­li. Dok sam ga gle­dao ka­ko go­vo­ri, za­pra­vo re­ci­ti­ra ”Ži­vje­la so­vjet­ska Hr­vat­ska!”, ra­zmiš­ljao sam ­gdje se to za­pra­vo na­la­zim.



­Očekivao sam, na­i­me, da će Tu­đman, ko­jemu su me po­sla­li ure­dni­ci lju­bljan­ske Mla­di­ne, u ono vri­je­me je­di­nog au­ten­ti­čnog i utje­caj­nog ju­go­sla­ven­skog opor­be­nog li­sta, go­vo­ri­ti kao že­sto­ki an­ti­ko­mu­nist.



Uo­sta­lom, što dru­go da oče­kujete od ko­mu­ni­sti­čkog di­si­den­ta i bivšega po­li­ti­čkog za­tvo­re­ni­ka u da­ne ka­da se u ci­je­loj isto­čnoj Eu­ro­pi ko­mu­ni­zam po­čeo rušiti. Umje­sto an­ti­ko­mu­ni­sti­čkoga go­vo­ra su­o­čio sam se s apo­lo­gi­jom hr­vat­skim ko­mu­ni­sti­ma iz če­tr­de­se­tih go­di­na 20. sto­lje­ća.



Bi­la je to, me­đu­tim, sa­mo je­dna od ti­pi­čnih Tu­đma­no­vih kon­tra­di­kci­ja, ka­ra­kte­ri­sti­čnih za ci­je­lu nje­go­vu dr­ža­vni­čku ka­ri­je­ru.



Fra­njo Tu­đman, ko­ji bi, da je živ, za tri da­na navršio 86 go­di­na, bio je čo­vjek ko­ji je po­li­ti­ku gra­dio na vi­zi­ja­ma od ko­jih je s vre­me­nom mo­rao odu­sta­ti ili pak na vi­zi­ja­ma što ih je vri­je­me bru­tal­no pre­ga­zi­lo. Tu­đma­no­vo mje­sto u hr­vat­skoj po­vi­je­sti ni­je upi­tno: on ­jest osni­vač mo­der­ne hr­vat­ske dr­ža­ve i ra­tni po­bje­dnik. Me­đu­tim, Tu­đma­no­va po­li­ti­čka ­ostavšti­na, kao i nje­gov oso­bni ­stil vla­da­nja ne mo­gu ni u je­dnoj obje­kti­vnoj va­lo­ri­za­ci­ji za­slu­ži­ti ni­je­dan kom­pli­ment mi­mo te dvi­je va­žne, ali ne­do­volj­ne či­nje­ni­ce.



Loš političar i državnik


Tu­đman, kao osni­vač dr­ža­ve i ra­tni po­bje­dnik, uči­nio je i izni­mno mno­go da se ova dr­ža­va kom­pro­mi­ti­ra, da se u ­njoj iza­zo­ve po­tpu­ni ka­os i du­g osje­ćaj be­zna­đa i fru­stra­ci­je te da se bi­tno uspo­ri ­njezin me­đu­na­ro­dni ra­zvoj.  Tu­đma­no­ve kon­tra­di­kci­je, da­kle, gla­vne ide­je ko­je je on svo­je­do­bno bio za­go­va­rao, a od ko­jih je sam mo­rao odu­sta­ti ili ga je jednostavno vri­je­me de­man­ti­ra­lo, zor­no po­ka­zu­ju zašto je Tu­đman bio loš po­li­ti­čar i još lošiji dr­ža­vnik.



Fra­nju Tu­đma­na upo­znao sam potkra­j zi­me ili po­če­tkom pro­lje­ća 1989. go­di­ne, ka­da su se u Za­gre­bu po­če­le osni­va­ti ne­ko­mu­ni­sti­čke po­li­ti­čke stran­ke. Bio sam me­đu 25 ute­me­lji­te­lja ­HSLS-a, pr­ve ne­ko­mu­ni­sti­čke hr­vat­ske stran­ke u či­jim se kru­go­vi­ma, na­ra­vno, mno­go go­vo­ri­lo i o ini­ci­ja­ti­vi dr. Fra­nje Tu­đma­na, po­vje­sni­ča­ra, Ti­to­va ge­ne­ra­la i je­dnog od na­ji­sta­knu­ti­jih pro­ta­go­ni­sta hr­vat­skog pro­lje­ća, ko­ji, me­đu­tim, ni­ka­da ni­je di­je­lio po­li­ti­čke ide­a­le s dru­gim gla­vnim akte­ri­ma ma­so­vnog po­kre­ta 1971. go­di­ne, bi­lo da se ra­di­lo o stu­dent­skim vo­đa­ma ili o šefo­vi­ma hr­vat­ske ko­mu­ni­sti­čke par­ti­je.



Nesiguran u nastupu

Lju­bljan­ski opo­zi­cij­ski tje­dnik Mla­di­na bio je, pri­ro­dno, za­in­te­re­si­ran za sve no­ve obli­ke po­li­ti­čkog dje­lo­va­nja u on­daš­njim ju­go­sla­ven­skim re­pu­bli­ka­ma. Pu­no je za­ni­mlji­vi­je da je za ­istu te­mu in­te­res po­čeo po­ka­zi­va­ti i za­gre­ba­čki dvo­tje­dnik ­Start (koji se uga­sio 1991.; po­če­tkom osam­de­se­tih pro­da­vao se u više od 200 ti­su­ća pri­mje­ra­ka), pa sam ta­ko ne­gdje u tra­vnju 1989. u Star­tu obja­vio te­mu pod na­slo­vom “Sve hr­vat­ske stran­ke”. Bi­lo je to u vri­je­me ka­da ni­je­dna od tih “stra­na­ka” još ni­je bi­la slu­žbe­no re­gi­stri­ra­na i ka­da još ni­je bi­la do­ne­se­na odlu­ka o izbo­ri­ma u Hr­vat­skoj. Unu­tar te te­me obja­vlje­na je i Tu­đma­no­va fo­to­gra­fi­ja. Bi­la je to pr­va nje­go­va fo­to­gra­fi­ja ti­ska­na u po­zi­ti­vnom kon­tek­stu u ne­kim “slu­žbe­nim” hr­vat­skim no­vi­na­ma.



Ka­ko sam, da­kle, in­ten­zi­vno pi­sao o na­stan­ku ne­ko­mu­ni­sti­čke po­li­ti­čke sce­ne u Hr­vat­skoj, ne­ko­li­ko sam pu­ta bio po­sje­tio dr. Tu­đma­na u nje­go­voj ku­ći na Tuškan­cu.



Tu­đman je u ono vri­je­me bio ja­ko, ja­ko ne­si­gu­ran u ­nastupu (jednom ga je pri­li­kom nje­go­va su­pru­ga mo­ra­la na­go­vo­ri­ti da odjene odi­je­lo za fo­to­gra­fi­ra­nje; on je mi­slio da je u re­du da se sli­ka u pu­lo­ve­ru i tre­nir­ki), ali vr­lo čvr­st u sta­vo­vi­ma. Od sa­mog je po­če­tka bio uvje­ren da će baš on po­bi­je­di­ti na pr­vim hr­vat­skim izbo­ri­ma te je, što je izni­mno za­ni­mlji­vo, ra­ču­nao na sna­žnu po­tpo­ru vr­lo mla­dih lju­di. ”Vi­di­te, ovi Di­na­mo­vi i Haj­du­ko­vi na­vi­ja­či, oni su sna­ga ko­ja će me do­ve­sti na ­vlast. Oni su sna­ga ko­ja no­si po­li­ti­čke pro­mje­ne”, ispri­čao mi je Tu­đman ti­je­kom je­dnog od mo­jih po­sje­ta Na­zo­ro­voj.



Komunistički korijeni


I do­i­sta, ma­nje od go­di­nu da­na poslije Tu­đma­no­vi su do­la­sci na Di­na­mov sta­di­on bi­li po­zdra­vlje­ni gro­mo­gla­snim skan­di­ra­njem. Vje­ro­ja­tno je i za­to Tu­đma­na potkra­j de­ve­de­setih uža­sno bo­lje­lo ka­da su ga Bad ­Blue ­Boysi ismi­ja­va­li za­to što je na­re­dio da se Di­na­mo zo­ve Cro­a­tia. Po­vre­me­ni po­sje­ti Tu­đma­no­voj ku­ći po­mo­gli su mi da osje­tim dio atmo­sfe­re u vri­je­me stva­ra­nja pr­vog HDZ-a ko­ji je na­sta­jao kao lje­vi­čar­ska na­ci­o­­na­li­sti­čka stran­ka.



Na­i­me, kod Tu­đma­na sam ­znao vi­đa­ti Vla­di­mi­ra Še­ksa, Da­li­bo­ra Bro­zo­vi­ća i Jo­si­pa Ma­no­li­ća, tro­ji­cu lju­di s per­fek­tnim ko­mu­ni­sti­čkim back­gro­un­dom, ko­ji su se u odre­đe­nim tre­nu­ci­ma svo­jih ja­vnih ka­ri­je­ra bi­li su­ko­bi­li sa su­sta­vom. Do­da­mo li nji­ma tro­ji­ci i Stjepana Me­si­ća, ko­ji im se poslije pri­dru­žio, ali ko­ji je već 1990. go­di­ne za­u­zi­mao je­dnu od vo­de­ćih ulo­ga u HDZ-u te je bio pr­vi pred­sje­dnik HDZ-ove vla­de, ja­sno je da je Hr­vat­ska de­mo­krat­ska za­je­dni­ca ima­la sna­žne, du­bo­ko ugra­đe­ne ko­mu­ni­sti­čke ko­ri­je­ne ko­jih se ni­ka­da ni­je uspje­la ri­ješiti, čak ni u ra­zdo­blji­ma dok su po­je­di­ni nje­zini čel­ni­ci ko­ri­sti­li izra­zi­to pro­tu­ko­mu­ni­sti­čku re­to­ri­ku.



To je, na­ra­vno, naj­više vri­je­di­lo za sa­mog Tu­đma­na ko­ji je, ka­da je i mo­rao go­vo­ri­ti o de­mo­kra­ci­ji, o njoj go­vo­rio je­zi­kom i sti­lom ko­mu­ni­sti­čkog apa­rat­či­ka. Tu­đman, či­ni mi se, ni­ka­da ni­je ra­zu­mio osno­vne de­mo­krat­ske pro­ce­du­re; on je uvi­jek že­lio pod sva­ku ci­je­nu po­sti­ći ­svoj ­cilj, bi­lo da je ri­ječ o vi­so­koj po­li­ti­ci, no­go­me­tu ili ure­đi­va­nju no­vi­na, te je, na­kon što je po­stao pred­sje­dnik, že­lio kon­tro­li­ra­ti baš sva­ki se­gment dr­ža­ve i društva.



Tu­đma­no­ve kon­tra­di­kci­je, ko­je s da­naš­njeg mo­trišta naj­zor­ni­je obi­lje­ža­va­ju nje­go­vu po­li­ti­čku i dr­ža­vni­čku ka­ri­je­ru, mo­gu se po­di­je­li­ti u ne­ko­li­ko pre­su­dnih po­gla­vlja. U ne­kim su slu­ča­je­vi­ma te kon­tra­di­kci­je, ta svo­je­vr­sna sal­ta mor­ta­la, do­la­zi­le na vi­dje­lo pod utje­ca­jem vre­me­na, a u ne­kim se dru­gim slu­ča­je­vi­ma sam Tu­đman dra­sti­čno mi­je­njao.



Je­dna od naj­va­žni­jih, tra­gi­čnih Tu­đma­no­vih kon­tra­di­kci­ja ti­če se Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Na­i­me, po­sve je be­smi­sle­no i be­spri­zor­no ne­mo­ral­no tvr­di­ti da pred­sje­dnik Tu­đman ni­je ka­nio di­je­li­ti Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu.



Da­pa­če, Tu­đman je di­je­lio Bo­snu pu­no pri­je ne­go što je rat u BiH uo­pće bio po­čeo. Tu­đman je o po­dje­li Bo­sne otvo­re­no go­vo­rio i ­pred lju­di­ma ko­ji ni­su bi­li nje­go­vi su­ra­dni­ci. On tu, da­nas skan­da­lo­znu te­mu ni­je sma­trao ni­ma­lo spor­nom, ne­go, na­pro­tiv, po­vi­je­snom nu­žnošću.



Mala Bosna za Aliju


De­nis Ku­ljiš, on­dašnji gla­vni ure­dnik Glo­bu­sa, i ja bili smo, sku­pa s još dva­de­se­tak lju­di, na bo­ži­ćnoj ve­če­ri za no­vi­na­re pri­re­đe­noj na Pan­tov­ča­ku ne­gdje izme­đu 26. i 30. pro­sin­ca 1991. go­di­ne, da­kle za­dnjih da­na za­mra­če­nja i zra­čnih uzbu­na u Za­gre­bu. U je­dnom tre­nu­tku, na­kon što smo po­je­li, Tu­đman je izva­dio na­liv­pe­ro i na sal­ve­ti po­čeo cr­ta­ti bu­du­ći ­izgled Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne.



Re­kao je do­slo­vno: ”­Ovaj dio, kod Ca­zin­ske kra­ji­ne, kao i za­pa­dna Her­ce­go­vi­na, pri­past će na­ma. Za sre­dnju Bo­snu i Po­sa­vi­nu još će­mo vi­dje­ti. Svi di­je­lo­vi uz Dri­nu, kao i di­je­lo­vi Sa­ra­je­va, pri­past će Sr­bi­ma. A Ali­ji će osta­ti ma­la ze­mlji­ca Bo­sna, tro­kut izme­đu Ze­ni­ce, Tu­zle i Sa­ra­je­va”.



Tri go­di­ne poslije dr. Tu­đman tu je istu kar­tu, ­opet na sal­ve­ti, na­cr­tao bri­tan­skom po­li­ti­ča­ru ­Paddyju ­Ashdownu, ko­ji je sal­ve­tu dao lon­don­skom Ti­me­su, pa je od obja­vlji­va­nja tog tek­sta u Ti­me­su Tu­đma­no­va sal­ve­ta po­sta­la si­no­nim za po­dje­lu Bo­sne. Bran­ko Tu­đen, bivši ure­dnik Ve­čer­njeg li­sta i Sport­skih no­vo­sti, u svo­joj vr­lo za­ni­mlji­voj i po­u­čnoj me­mo­ar­skoj knji­zi opi­su­je ka­ko je Tu­đman još sre­di­nom 1991. go­di­ne pred­sta­vio kar­te po­di­je­lje­ne Bo­sne ta­li­jan­skom po­li­ti­ča­ru Bet­ti­nu ­Craxiju.



Dušan Bi­lan­džić, kao i svi dru­gi su­di­o­ni­ci hr­vat­sko-sr­pskih pre­go­vo­ra u Ka­ra­đor­đe­vu 1991. go­di­ne, vr­lo do­bro zna­ju da su Fra­njo Tu­đman i Slo­bo­dan Mi­loš­ević on­dje po­kušali do­go­vo­ri­ti po­dje­lu Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, o če­mu je Bi­lan­džić de­talj­no pi­sao u je­dnoj svo­joj knji­zi. Ne­ma, da­kle, ni­ka­kve su­mnje da je Fra­njo Tu­đman bio ide­o­log po­dje­le Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne i da je za­pra­vo on, s hr­vat­ske stra­ne, na­jo­dgo­vor­ni­ji i za su­dbi­nu šesto­ri­ce vi­so­kih ci­vil­nih i voj­nih du­žno­sni­ka “Hr­vat­ske Re­pu­bli­ke Her­ceg-Bo­sne” ko­ji­ma se upra­vo su­di u Ha­a­gu.



Slu­čaj Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne na­jo­či­tiji je pri­mjer Tu­đma­no­vih kon­tra­di­kci­ja s vr­eme­nom u ko­jem je ži­vio. Po­koj­ni je pred­sje­dnik sma­trao da mo­že obno­vi­ti Ba­no­vi­nu Hr­vat­sku te je po­či­nio ma­gnum cri­men svo­je po­li­ti­čke ka­ri­je­re, ­zbog ko­jeg i Re­pu­bli­ka Hr­vat­ska i Hr­va­ti u Bo­sni i dan-da­nas ­ispašta­ju. Tu­đman je mi­slio, i na te­me­lju po­je­di­nih si­gna­la on­dašnje me­đu­na­ro­dne za­je­dni­ce, da se mo­že izvu­ći s po­dje­lom Bo­sne.



Da­nas, sed­amna­est go­di­na poslije, ja­sno je da me­đu­na­ro­dna za­je­dni­ca že­li odr­ža­ti Bo­snu pod sva­ku ci­je­nu te da je po­kušaj po­dje­le Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne sma­tra­la, i sa­d sma­tra, kraj­nje opa­snim zlo­dje­lom.  Dru­ga Tu­đma­no­va bi­tna po­li­ti­čka kon­tra­di­kci­ja ti­če se odno­sa Hr­va­ta i Sr­ba na ci­je­lom pro­sto­ru bivše Ju­go­sla­vi­je.



Dogovor Hrvata i Srba

Tu­đman je če­sto go­vo­rio da se mir na po­dru­čju bivše ­SFRJ mo­že po­sti­ći je­di­no traj­nim do­go­vo­rom Hr­va­ta i Sr­ba. Ta­ko je opra­vda­vao svo­je be­zbroj­ne pre­go­vo­re s Mi­loševi­ćem, ta­ko je, u kraj­njoj li­ni­ji, ra­ci­o­na­li­zi­rao i svo­ju opse­si­ju prošire­njem hr­vat­skih gra­ni­ca na di­je­lo­ve Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne.



Do­go­vor Hr­va­ta i Sr­ba u Tu­đma­no­voj je vi­zi­ji po­li­ti­ke tre­bao osi­gu­rati traj­nu sta­bil­nost te spri­je­či­ti izbi­ja­nje bu­du­ćih ra­to­va. U da­naš­njim se po­li­ti­čkim okol­no­sti­ma ta­kva kon­ce­pci­ja po­ka­zu­je be­zna­dno za­sta­rje­lom. U do­ba ka­da Hr­vat­ska ula­zi u NA­TO i Eu­rop­sku Uni­ju, do­go­vor Hr­va­ta i Sr­ba više nije ni­ka­kav bi­tan ele­ment za sta­bil­nost na Bal­ka­nu.



Traj­na će se sta­bil­nost po­sti­ći tek ka­da sve dr­ža­ve bivše Ju­go­sla­vi­je bu­du čla­ni­ce eu­ro­a­tlant­skih in­te­gra­ci­ja, pri če­mu nji­ho­vi bi­la­te­ral­ni odno­si ne­će ima­ti oso­bi­tu te­ži­nu.



Tu­đma­no­va te­za o stra­teškoj va­žno­sti do­go­vo­ra Hr­va­ta i Sr­ba, je­dan od naj­va­žni­jih po­stu­la­ta cje­lo­ku­pne nje­go­ve po­li­ti­ke, po­vi­je­sno je po­me­te­na samo ne­ko­li­ko go­di­na po­sli­je Tu­đma­no­ve smr­ti, što za­pra­vo go­vo­ri o za­strašuju­ćem ne­do­sta­tku po­li­ti­čke vi­zi­je kod pr­voga hr­vat­skog pred­sje­dni­ka. ­Isto vri­je­di i za Tu­đma­no­ve sta­vo­ve pre­ma Eu­rop­skoj Uni­ji i NA­TO-u.



To­čno je da je pred­sje­dnik Tu­đman, što se mo­že do­ka­za­ti ci­ti­ra­njem nje­go­vih go­vo­ra i in­ter­vjua iz tog vre­me­na, po­če­tkom de­ve­de­se­tih go­vo­rio o Hr­vat­skoj kao o čla­ni­ci Eu­rop­ske Uni­je i Sje­ver­no­a­tlant­skog sa­ve­za: Tu­đman ­jest po­sta­vio član­stvo u EU i NA­TO-u kao je­dan od stra­teških hr­vat­skih cilje­va. Me­đu­tim, već u dru­goj po­lo­vi­ci de­ve­de­se­tih Tu­đman je od tih ci­lje­va bio odu­stao. Eu­rop­ska Uni­ja po­sta­la je hr­vat­ski ne­pri­ja­telj pošto nam je, po­sli­je Olu­je, blo­ki­ra­la pri­stup PHA­RE pro­gra­mu.



Odno­si s EU iz go­di­ne u go­di­nu su se po­goršava­li, a to je po­gorš­anje do­sti­glo ver­bal­nu kul­mi­na­ci­ju u je­dnom Tu­đma­no­vu go­vo­ru po­la­zni­ci­ma voj­nog uči­lišta u Za­gre­bu, ka­da je pred­sje­dnik svo­jim ča­sni­ci­ma bi­je­sno po­ru­čio da nas “Eu­ro­pa i svi­jet sve že­le izve­sti ­pred Haaški sud”. Eu­rop­ska Uni­ja po­sta­la je pre­dmet in­te­re­sa hr­vat­ske dr­ža­vne po­li­ti­ke tek po­sli­je Tu­đma­no­ve smr­ti i tre­će­si­je­čanj­skih izbo­ra na ko­ji­ma su tri­jum­fi­ra­li Ivi­ca Ra­čan i Dra­žen Bu­diša.



Ka­da je ri­ječ o NA­TO-u, si­tu­a­ci­ja je bi­la još lošija.



­Osim što za­ma­lo da nije iza­zvao oru­ža­ni su­kob s NA­TO-om, u po­vo­du spo­ra oko je­dnog po­gra­ni­čnog ­check po­in­ta izme­đu Hr­vat­ske i Bo­sne, pred­sje­dnik Tu­đman bio je veoma ske­pti­čan pre­ma ame­ri­čkom bom­bar­di­ra­nju Mi­loševi­će­ve Sr­bi­je. Tu­đman, pr­vo, ni­je bio odlu­čio ho­će li uo­pće odo­bri­ti pre­let ame­ri­čkih zra­ko­plo­va ko­ji su 1999. go­di­ne bom­bar­di­ra­li Sr­bi­ju­ kroz hr­vat­ski zra­čni pro­stor.



Zgražanje diplomata

Tu je odlu­ku na ­kra­ju na­vo­dno do­nio on­dašnji mi­ni­star vanj­skih po­slo­va dr. Ma­te Gra­nić, i to dok je Tu­đman spa­vao. Ia­ko ja­vnost od Gra­ni­ća ni­ka­da ni­je oče­ki­va­la ta­kvu ra­zi­nu sa­mo­ini­ci­ja­ti­ve, da ne ka­že­mo hra­bro­sti, ame­ri­čki ve­le­po­sla­nik u Hr­vat­skoj, poslije i Sr­bi­ji), ­Bill ­Montgomery po­tvr­dio mi je tu Gra­ni­će­vu in­for­ma­ci­ju.



Dru­go, Tu­đman je u vri­je­me ame­ri­čkih na­pa­da na Sr­bi­ju sa­zvao di­plo­mat­ski ­zbor u Za­gre­bu da bi ve­le­po­sla­ni­ci­ma rekao ka­ko Hr­vat­ska pre­dla­že po­dje­lu Ko­so­va na ru­sku i ame­ri­čku in­te­re­snu zo­nu. Ta­kav pri­je­dlog, ­osim što je iza­zvao zgra­ža­nje kod ­svih za­pa­dnih di­plo­ma­ta, bio je po­tpu­no su­pro­tan ame­ri­čkim na­mje­ra­ma i na­mje­ra­ma NA­TO-a pre­ma Ko­so­vu.



Dr. Tu­đman je da­kle u ma­nje od de­set go­di­na evo­lu­i­rao od za­go­vor­ni­ka ula­ska Hr­vat­ske u NA­TO i EU do otvo­re­nog pro­ti­vni­ka NA­TO-ove po­li­ti­ke. Idu­ća du­bo­ka Tu­đma­no­va kon­tra­di­kci­ja, ko­ja mu je na­ni­je­la be­zbroj ne­u­go­dno­sti, ti­ca­la se nje­go­va odno­sa pre­ma me­di­ji­ma. Tu­đman je ui­sti­nu vje­ro­vao da ­onaj tko kon­tro­li­ra me­di­je (a bio je si­gu­ran da iza me­di­ja uvi­jek sto­ji ne­ka mo­ćna po­li­ti­čka ili go­spo­dar­ska or­ga­ni­za­ci­ja) kon­tro­li­ra i cje­lo­ku­pnu po­li­ti­čku sce­nu.



Nadziranje medija

Sto­ga je oso­bno nad­zi­rao dva u de­ve­de­se­tim go­di­na­ma naj­sna­žni­ja me­di­ja u Hr­vat­skoj: Hr­vat­sku te­le­vi­zi­ju i Ve­čer­nji ­list (o če­mu de­talj­no svje­do­či Bran­ko Tu­đen). Tu­đman je bio to­li­ki fa­na­tik gle­da­nja te­le­vi­zi­je da je po­če­tkom de­ve­de­se­tih re­do­vi­to pre­ki­dao čak i dr­ža­vni­čke ve­če­re ka­ko bi svi sku­pa po­gle­da­li Dne­vnik.



Za­ni­ma­li su ga naj­ne­vje­ro­ja­tni­ji de­ta­lji o no­vi­na­ma.



Ka­da sam ga po­sje­tio u Ban­skim ­dvorima (gdje je ­imao ­ured pri­je bom­bar­di­ra­nja te zgra­de), ne­gdje u ko­lo­vo­zu 1991. go­di­ne, je­dno od pr­vih pi­ta­nja ko­je mi je po­sta­vio ti­ca­lo se na­cio­nal­nog i po­li­ti­čkog sta­tu­sa ure­dni­ka i izda­va­ča Glo­bu­sa, li­sta ko­ji je upra­vo stjecao na­ci­o­nal­nu po­pu­lar­nost na kon­stan­tnom pi­sa­nju pro­tiv Tu­đma­na: ”­Otkud su taj Pa­vić i Ku­ljiš?”, pi­tao je pred­sje­dnik. “Što su oni po na­ci­o­nal­no­sti, je­su li bi­li u Par­ti­ji?”



Tu­đma­no­va ne­ga­ti­vna fa­sci­na­ci­ja Glo­bu­som do­ži­vje­la je vr­hu­nac u pro­sin­cu 1992. go­di­ne.



Dr­ža­vni je pro­to­kol, na če­lu s Ve­snom Ška­re Ožbolt, ta­da mla­dom Tu­đma­no­vom gla­sno­go­vor­ni­com, i Va­njom Mo­rić, gla­sno­go­vor­ni­com MVP-a i su­pru­gom Mi­ro­sla­va Tu­đma­na, or­ga­ni­zi­rao po­sjet gru­pe hr­vat­skih i stra­nih no­vi­na­ra Du­bro­vni­ku. Nas pe­de­se­tak sje­lo je u pr­vi avi­on ko­ji je sle­tio na du­bro­va­čki ae­ro­drom po­sli­je dje­lo­mi­čne oku­pa­ci­je tog po­dru­čja.



Idu­ća su nas dva da­na vo­zi­li po spa­lje­nim Ko­na­vli­ma i po unište­nom du­bro­va­čkom pri­mo­rju, po­ka­zi­va­li su nam ošte­će­ne kro­vo­ve na Stra­du­nu, cr­te za­dnje obra­ne gra­da na Sr­đu i sve mo­gu­će tra­go­ve sr­pskog na­si­lja, što je osta­vi­lo efe­ktan pro­pa­gan­dni do­jam čak i na tvr­de pro­fe­si­o­nal­ce iz New ­York Ti­me­sa. Tro­dne­vni po­sjet du­bro­va­čkom po­dru­čju ­završio je pe­tna­esto­sa­tnom vo­žnjom do Za­gre­ba i ko­kte­lom što ga je pred­sje­dnik pri­re­dio na Pan­tov­ča­ku.



U je­dnom sam tre­nu­tku pi­tao Ve­snu Ška­re ­Ožbolt mo­že li Tu­đma­na za­mo­li­ti za in­ter­vju za Glo­bus. Ška­re ­Ožbolt je re­kla da ga pi­tam sam i da će vje­ro­ja­tno pri­sta­ti jer je ja­ko do­bro ra­spo­lo­žen. Prišao sam mu i ulju­dno pi­tao za in­ter­vju. Tu­đman je, još do­bro ra­spo­lo­žen, re­kao da će me­ni vr­lo ra­do da­ti in­ter­vju, ali za bi­lo ko­ji dru­gi ­list ­osim Glo­bu­sa.



Pi­tao sam zašto ne že­li Glo­bus.



Tu­đman je odgo­vo­rio da je Glo­bus pro­tu­hr­vat­ski ­list u ko­jem hr­vat­ski pred­sje­dnik ne­ma što tra­ži­ti. Po­di­gao sam ­glas i po­čeo ­objašnja­va­ti da Glo­bus ni­je pro­tu­hr­vat­ski ­list, na što je Tu­đman izgu­bio živ­ce i po­kušao me uda­ri­ti. Ve­sna Ška­re ­Ožbolt fi­zi­čki ga je spri­je­či­la.  Sve se to događalo ­pred više de­se­ta­ka no­vi­na­ra, što si­gur­no ni­je po­mo­glo Tu­đma­no­vu ugle­du u me­di­ji­ma. No po­koj­ni je pred­sje­dnik, ne zna­ju­ći što da čini s me­di­ji­ma, iza­zi­vao i zna­tno go­re ek­sce­se.



S Englezom o Feralu

Ta­ko je, pri­mje­ri­ce, u ra­nu je­sen 1997. go­di­ne, ka­da ga je u Za­gre­bu po­sje­tio vi­so­koran­gi­ra­ni britan­ski dr­ža­vni du­žno­snik, Tu­đman dao da se u so­bu ­gdje su ra­zgo­va­ra­li do­ne­se dva­de­setak bro­je­va Fe­ral Tri­bu­nea. Po­sla­gao ih je na sto­lu i po­viš­enim gla­som pi­tao en­gle­skog mi­ni­stra: ”Vi­di­te što ovi lju­di ra­de? Je li ta­kvo što uo­pće dopušteno u vašoj ze­mlji?”.



En­gle­ski je mi­ni­star bio du­bo­ko zgro­žen. Ne Fe­ra­lo­vim na­slo­vni­ca­ma, ne­go Tu­đma­no­vim po­i­ma­njem slo­bo­de me­di­ja. Na ­po­slje­tku, Ma­te Gra­nić, ali i ne­ki dru­gi čla­no­vi vla­de Zla­tka Ma­teše, bi­li su mi rekli da im je Fra­njo Tu­đman oso­bno na­re­dio da me tu­že ­zbog tek­sta “Hr­vat­ska je vla­da ko­rum­pi­ra­na i pod utje­ca­jem or­ga­ni­zi­ra­nog kri­mi­na­la” ko­ji je izašao u Glo­bu­su u li­sto­pa­du 1997. go­di­ne.



Hr­vat­ska je vla­da taj pro­ces izgu­bi­la.



Fra­njo Tu­đman potkraj osam­de­se­tih i po­če­tkom de­ve­de­se­tih bo­rio se za slo­bo­du ti­ska i go­vo­ra jer je nje­mu u ono vri­je­me, kao i de­se­tlje­ći­ma prije, ta slo­bo­da ui­sti­nu bi­la uskra­će­na. No čim je došao na ­vlast, a oso­bi­to u za­dnjim go­di­na­ma ži­vo­ta, Tu­đman je po­stao za­kle­ti pro­ti­vnik bi­lo ka­kve slo­bo­de ti­ska, ­zbog če­ga je, uo­sta­lom, i na­re­dio Ivi­ću Pašali­ću da pod egi­dom je­dne stra­ne tvrtke 1998. go­di­ne ku­pi Ve­čer­nji ­list.



Fra­njo Tu­đman bio je kraj­nje kon­tra­di­kto­ran i u pro­cje­na­ma po­je­di­nih va­žnih po­li­ti­čkih akte­ra. Ja­vno­sti je već po­zna­ta nje­go­va fa­sci­na­ci­ja Slo­bo­da­nom Mi­loševi­ćem, po­li­ti­ča­rom s ko­jim se naj­češće su­sre­tao i s ko­jim je naj­više pre­go­va­rao.



Preobrazba


Me­ne je oso­bno zaprepastilo Tu­đma­no­vo po­vje­re­nje u ge­ne­ra­la Velj­ka Ka­di­je­vi­ća, za­dnjeg ju­go­sla­ven­skog mi­ni­stra obra­ne, ko­ji bi bi­lo ­gdje mo­rao odgo­va­ra­ti za ra­tne zlo­či­ne.



Na­kon što sam ga in­ter­vju­i­rao u lje­to 1991. go­di­ne, u vri­je­me pa­da Hr­vat­ske Ko­staj­ni­ce i za­ro­blja­va­nja njezi­nih bra­ni­te­lja ko­ji su odve­de­ni u lo­gor na Ma­nja­či, ­pokraj Ba­nja Lu­ke, Tu­đman mi je, re­kavši da uga­sim ka­se­to­fon, s pu­no uvje­re­nja po­čeo ­objašnja­va­ti ka­ko se on sve do­go­vo­rio s Ka­di­je­vi­ćem, ka­ko je Ko­staj­ni­ca sa­mo je­dan ma­lo ve­ći in­ci­dent i da sa­svim si­gur­no ne­će do­ći do opse­žni­jih su­ko­ba s JNA.



Mje­sec i pol da­na poslije avi­on Ka­di­je­vi­će­ve JNA ra­ke­ti­rao je Tu­đma­nov ­ured u Ban­skim dvo­ri­ma, a ofen­zi­va na Vu­ko­var bi­la je u pu­nom za­ma­hu. ­Osim ­ovih po­li­ti­čkih kon­tra­di­kci­ja, Tu­đman je u de­ve­de­se­tim go­di­na­ma do­ži­vio i oso­bnu re­gi­o­nal­nu pre­o­bra­zbu.



Fra­njo Tu­đman ušao je, da­kle, u vi­so­ku po­li­ti­ku kao uvje­re­ni lje­vi­čar, s ja­kim ko­mu­ni­sti­čkim ko­ri­je­ni­ma. Nje­gov sin dr. Mi­ro­slav Tu­đman bio je ta­ko­đer lje­vi­čar: sku­pa s An­tu­nom Vu­ji­ćem osno­vao je po­če­tkom de­ve­de­se­tih je­dnu so­ci­jal­de­mo­krat­sku stran­ku, ko­ja se poslije pri­dru­ži­la SDP-u.



Potkraj ži­vo­ta dr. Tu­đman odlu­čio je za­mo­li­ti za sa­kra­ment vjen­ča­nja.



Nje­go­vo cr­kve­no vjen­ča­nje, a vjen­čao ga je sam kar­di­nal Fra­njo Ku­ha­rić ­(koji je svo­je­do­bno bio že­sto­ki kri­ti­čar Tu­đma­no­ve bo­san­ske po­li­ti­ke), pos­vje­do­či­lo je o nje­go­voj svje­to­na­zor­skoj pre­o­bra­zbi. Za­ni­mlji­vo je da se Tu­đman ti­je­kom go­di­na ni­je mi­je­njao ka­da je ri­ječ o nje­go­vu odno­su pre­ma Jo­si­pu Bro­zu Ti­tu te da su Tu­đma­no­vi sta­vo­vi pre­ma Ti­tu mo­žda je­di­ni dio nje­go­va po­li­ti­čkog svje­to­na­zo­ra ko­ji je izdr­žao ­test vre­me­na.



Ia­ko se i sam ba­vio istra­ži­va­nji­ma o Ble­i­bur­gu, pa je, da­kle, mo­rao zna­ti da je Ti­to bio ­kriv za Ble­i­burg, Tu­đman je izni­mno pošto­vao Ti­ta kao dr­ža­vni­ka.



Održao Titov kult

Tu­đman je ­odbio više po­kušaja da se za­gre­ba­čkom Tr­gu maršala Ti­ta pro­mi­je­ni ime. Na­su­prot to­me, če­sto je go­vo­rio i o Ti­to­voj važnosti za hr­vat­sku po­li­ti­ku i o Ti­to­voj važnosti u svi­je­tu.



Bio je je­dan od za­go­vor­ni­ka te­ze da je Re­pu­bli­ka Hr­vat­ska do­bi­la me­đu­na­ro­dno pri­zna­nje na te­me­lju Usta­va ­SFRJ iz 1974. go­di­ne, ko­ji je ju­go­sla­ven­ske re­pu­bli­ke de­fi­ni­rao kao dr­ža­ve i ko­ji ni­je mo­gao bi­ti do­ne­sen bez ja­snih Ti­to­vih upu­ta i bez Ti­to­va bla­go­slo­va ­završnog tek­sta.



Tu­đma­nov ­odnos pre­ma Ti­tu vr­lo je vje­ro­ja­tno uvje­to­van i Tu­đma­no­vim oso­bnim ­iskustvima (Tu­đman je ­ipak u za­tvo­ru ­imao bar nešto bo­lji tre­tman od dru­gih pro­go­nje­nih po­li­ti­ča­ra iz hr­vat­skog pro­lje­ća), za­je­dni­čkim re­gi­o­nal­nim pod­ri­jetlom, ali se pri­je sve­ga te­me­ljio na Ti­to­vim po­sti­gnu­ći­ma.



Ti­to je bio au­to­ri­tet ko­ji je kon­tro­li­rao ci­je­lu Ju­go­sla­vi­ju i ko­ji je ste­kao ne­spor­ni me­đu­na­ro­dni ­ugled. Tu­đman je že­lio ima­ti Ti­tov au­to­ri­tet. No Tu­đman je ­umro u vri­je­me ka­da ga Hr­vat­ska više ni­je že­lje­la i ka­da ga je me­đu­­na­ro­dna za­je­dni­ca otvo­re­no pre­zi­ra­la.



Na Tu­đma­nov spro­vod ni­je došao nije­dan svjet­ski dr­ža­vnik,­ osim tur­skog pred­sje­dni­ka Su­lej­ma­na De­mi­re­la. Ne­ko­li­ko da­na pri­je spro­vo­da Pan­tov­čak i Ze­len­gaj bi­li su za­kr­če­ni sto­ti­na­ma ti­su­ća lju­di ko­ji su se pe­nja­li pre­ma Pred­sje­dni­čkim dvo­ri­ma ka­ko bi iska­za­li po­slje­dnju po­čast pr­vom pred­sje­dni­ku Re­pu­bli­ke.



Me­đu­tim, sa­mo dva­de­se­tak da­na poslije oni oči­to ni­su izašli na izbo­re ili su gla­so­va­li za ne­ku dru­gu, a ne za Tu­đma­no­vu stran­ku: na izbo­ri­ma za Hr­vat­ski sa­bor 3. si­je­čnja 2000. go­di­ne Hr­vat­ska de­mo­krat­ska za­je­dni­ca ostva­ri­la je naj­go­ri re­zul­tat u ­ovih osa­mna­est go­di­na otka­ko se u Hr­vat­skoj odr­ža­va­ju izbo­ri. Dva ili tri mje­se­ca poslije HDZ-ov se rej­ting spu­stio na ma­nje od pe­tna­est po­sto. Svi su go­vo­ri­li o kra­ju HDZ-a.



Tri i pol go­di­ne poslije HDZ i Ivo Sa­na­der uvjer­lji­vo su po­bi­je­di­li na izbo­ri­ma, i to na vr­lo izra­že­noj pro­tu­tu­đma­nov­skoj plat­for­mi. Da­našnji se HDZ po­no­vo vra­ća Tu­đma­nu, što ne bi tre­ba­lo pred­sta­vlja­ti oso­bi­to po­volj­nu pre­po­ru­ku za HDZ-ove šan­se na idućim izbo­ri­ma.



Dr. Fra­njo Tu­đman bio je dr­ža­vnik ko­jeg je vri­je­me pre­br­zo pre­ga­zi­lo i ko­ji je na­nio stra­ho­vi­tu šte­tu svo­joj ze­mlji, ka­ko po­grešnim ge­o­po­li­ti­čkim pro­cje­na­ma, ta­ko i po­tpu­nom an­ti­pa­ti­jom pre­ma de­mo­kra­ci­ji kao naj­va­žni­jem ele­men­tu po­li­ti­čke or­ga­ni­za­ci­je po­je­di­ne dr­ža­ve.



Ne zaslužuje rehabilitaciju

Na oso­bnoj ra­zi­ni Fra­njo Tu­đman bio je čo­vjek ko­ji je trošio svo­je vri­je­me na ra­spra­ve o to­me tko bi mo­gao ure­đi­va­ti odre­đe­ne no­vi­ne ili TV pro­gram, ko­ji je na­re­đi­vao ka­ko se mo­ra zva­ti no­go­me­tni ­klub i tko tre­ba igra­ti za no­go­me­tnu ili te­ni­sku re­pre­zen­ta­ci­ju i ko­ji u ­svim tim, za­pra­vo sa­svim tri­vi­jal­nim ra­spra­va­ma, ni­je po­ka­zi­vao oso­bi­tu to­le­ran­ci­ju.



Na­pro­tiv.



Dr. Tu­đman ni­je bio do­volj­no spo­so­ban za svo­je vri­je­me, oso­bi­to za ra­zdo­blje nakon 1992. go­di­ne ka­da je rat u Hr­vat­skoj de fa­cto već bio ­dobiven (što ­jest, po­na­vlja­mo, i nje­go­va ne­su­mnji­va ve­li­ka za­slu­ga) i ka­da nas je Tu­đman uvu­kao u tra­gi­čni rat u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. Uto­li­ko više ču­de ten­den­ci­je u hr­vat­skoj ja­vno­sti da se Tu­đman re­ha­bi­li­ti­ra.



On to ne za­slu­žu­je.


Davor Butković
Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?
Linker
12. kolovoz 2022 10:16