Generacije danas otprilike sredovečnih ljudi odrastale su u svetu u kojem su Hitler i nacizam, uz sve epske dimenzije tragedije koju su proizveli, mogli biti i predmetom sprdnje, ali pod jednim uslovom: da u tome ne učestvuju Nemci. Grohotom smo se smejali britanskim serijama poput Alo, allo, ali za Nemce je jedini mogući kritički odnos prema Hitleru i njegovoj epohi morao biti skrušeno-ozbiljan.
Imalo je to duboko logičko i etičko opravdanje, ali takvo nešto ne može trajati doveka. Kada se 2009. pojavio film Mein Kampf, taj je tabu bio dobrano poljuljan, a autora je možda samo židovsko poreklo spasilo već rutinskih optužbi da se svakom naznakom smeha nekako „relativizuje“ odnos prema nacizmu. Mada svi znamo da pravi relativizatori užasa nacizma dolaze iz sasvim drugačijeg, obično akademsko-uštogljenog okruženja, i poslovično su mrtvi ozbiljni. Od Martina Heideggera pa naniže.
Timur Vermes u ovom romanesknom bestselleru komički zaplet zasniva na naprasnom, ničim objašnjivom buđenju Adolfa Hitlera u savremenoj Nemačkoj: očuvan kao u nekoj vremenskoj mašini, naprosto se jednog sunčanog dana probudio u nekakvom berlinskom parku, nesvestan decenija koje su prošle i duboke izmenjenosti sveta.
Hitler baulja savremenim Berlinom kao avet, čudeći se svemu i svačemu, i „analizirajući“ sve iz svog sumanutog vrednosno-pojmovnog sklopa. I ne tajeći nimalo ko je, šta je i kakve su mu namere: da ponovo postane ono što je već jednom bio. Koristeći, dakako, i tehnologije kojima za svog prvog života nije raspolagao.
Kako ljudi reaguju na njegovo „uskrsnuće“? Ni oduševljeno ni zgroženo nego tako što mu zapravo niko - čak ni pristalice, ili još ponajmanje pristalice - ne veruje da je to uistinu on: u njemu vide tek savršenog impersonatora, radikalno angažovanog konceptualnog umetnika koji svojom totalnom transformacijom upozorava svet na mogućnost obnove starih demona. Neonacisti ga, pak, doživljavaju kao prljavog židovskog provokatora! I kao takav, kao izazivač tabloidne pseudosablazni, Hitler sasvim prirodno završava kao TV pajac, kao reality show atrakcija...
Vermes ne prodikuje i ne podučava: njegova se zaigrana parabola može shvatiti na mnogo načina. Ali, jedno je sigurno: njegov Hitler postaje iz stranice u stranicu sve življi, a oni oko njega, mesečareći u olakom uverenju da takvi kao on više ne mogu postojati, zapravo su sve više zombiji, ili - moguće ovčice za klanje.