Mnogo je toga što razdvaja Svetislava Basaru i Miljenka Jergovića, ljude bitno različitih temperamenata, pisce bitno različitih senzibiliteta, ukusa, egzistencijalnih iskustava i formativnih lektira, ali nije manje onoga što ih spaja, pa makar i na onaj način na koji ljudi koji se ostvarenim delom (a ne pukim zamišljajima o samima sebi) uzdignu visoko iznad konfekcijskih mera u svojoj kulturi negde prirodno bivaju upućeni jedan na drugog - osim ako ne nasednu glupoj, nižerazrednoj konvenciji konkurentskog odnosa, u kojem naporna taština trijumfuje nad pameću i smislom.
Razmjena vatre
Utoliko je, kontekstualno, jedna od stvari koje spajaju ovu dvojicu pisaca postojano stojećih u najužem društvu ponajboljih živih autora na složenom zajedničkom jeziku i to da njihova, hajmo reći, drčna istaknutost postojano provocira svakovrsne reakcije, to jest, da su naprosto od onih ljudi o kojima ama baš svako ima i brižno uzgaja nekakvo mišljenje. Naivac bi pomislio da bi mišljenju i stavu moralo prethoditi i nekakvo znanje i razumevanje, ali nipošto nije nužno da bilo šta suvislo i stvarno znate o Jergoviću ili Basari - nekmoli da ste ih ozbiljnije čitali - e ne biste li se usudili da ih vehementno o(t)pišete... Doduše, ne ostaju ni oni dužni u toj razmeni vatre: ako već svi imaju mišljenje o njima, zašto ne bi i oni imali mišljenje o svemu i svakome, pa ga još i podelili s javnošću kroz oknjiženu uzajamnu prepisku? Podseća me to pomalo na nedavnu knjigu prepiske francuskih omiljeno-omraženih superstarova Uelbeka i Anri-Levija, mada prilično pouzdano znam da bi najmanje jedan od ove naše dvojice bio prilično nezadovoljan takvim poređenjem.
Kako god, Basara i Jergović dopisivali su se isprva kroz tri godine, s kraćim i dužim prekidima, i ta je korespondencija prošle godine objavljena u opširnoj, skoro pet stotina stranica debeloj knjizi „Tušta i tma“. Sada je, kod istog izdavača (Laguna, Beograd 2015), objavljen njen manje opsežan nastavak „Drugi krug“ (269 strana), ispisivan koncentrisano i intenzivno u kratkom vremenskom odeljku od dva proletnja meseca ove godine. Knjiga je, naravno, prirodan nastavak prethodne - mada se može čitati savim nezavisno od nje - pa ipak, boljem čitaocu neće promaći jedna generalna promena u tonu: možda reč koju ću izreći nije dovoljno instruktivna, ali rekao bih da je ova druga knjiga naprosto - opuštenija.
Diktat dnevnog
Šta to znači? Verovatno ništa više nego to da se korespondenti sada bolje međusobno poznaju, i da u svoja pisma, bez bilo kakvog odvećnog nagađanja, grčenja i mučenja, unapred pomalo ugrađuju i moguće odgovore sa druge strane, to jest, da svom partneru - teniski rečeno - ne serviraju one lopte za koje znaju da ih ovaj ne može ili čak ne želi stići, jer zapravo ne zna šta bi s njima. Nije toga ni u prvoj knjizi bilo mnogo, no ovde gotovo sasvim izostaje.
Kako dnevni događaji diktiraju teme i ton ne baš beznačajnog dela prepiske, nije čudno da je u početku knjige mnogo stranica posvećeno živopisnoj, bizarnoj, morbidnoj pojavi zvanoj Vojislav Šešelj, koji je nekako baš tih dana vraćen iz Haga, i koji je sa svojim celoživotnim kvazipolitičkim performansom nastavio baš onde gde je stao kad ga je odvelo u Sheveningen: kanibalske izjave, ritualizovano prostaštvo, paljenje zastava... Basara piše ponajviše o značenju „Šešelja“, manje kao konkretne pojave a više kao metafore, u kontekstu generalnog srpskog pada i sramote od kasnih osamdesetih naovamo, Jergović na tom tragu podseća na predistoriju slučaja, na davne Šešeljeve sarajevske dane.
‘Studije slučaja’
Obojica, pak, kroz tu i druge „studije slučaja“ postojano u ovoj knjizi razmatraju nekovrsnu po-etiku konvertitstva, to jest, fenomen pretvaranja jednog autoritarnog mentalno-vrednosnog modela („komunističkog“), u njegovu prividnu suprotnost, u nacionalističko paganstvo, zaogrnuto insignijama religijskog, ne kao vere u onostrano, nego kao do posvemašnje prizemnosti i podzemnosti ovozemaljske, nihilističke zaljubljenosti u znamenje krvi i tla, gde je i verska pripadnost samo amblem pripadništva Većini, svojevrsna legitimacijska osnova za tlačenje svega manjinskog, drugačijeg, „tuđeg“.
Pozicija koja je dvojici korespondenata samom formom i kontekstom zadata pomalo podseća na onu koju imaju ona dva cinično gunđava starca koji sede na galeriji i komentarišu Muppet show; nema u tome ničega lošeg - ta, nisu li ta dva džangrizala često bila najbolji deo showa? Ozbiljno govoreći, Basara i Jergović ovom prepiskom na neki način produbljuju i temeljitije obrađuju neke od lčnosti i tema koje često gostuju u njihovim kolumnama, no to je samo jedan od glavnih tokova ove razmene pisama. Onaj drugi, zapravo i najdragoceniji, mogao bi se nazvati i kolekcijom mini-eseja na veoma širok spektar tema, od književnih i filozofskih do epifenomena svakodnevice. Potom, tu je i niz memoarskih minijatura s nemalim potencijalom da budu nukleus nečega većeg: kod Jergovića to je najčešće povezano sa familijom i sa Sarajevom, kod Basare sa odrastanjem u srbijanskoj provinciji u vreme socijalizma, sa beogradskom književnom scenom takođe. A bogme i sa njegovom današnjom svakodnevicom u sremskom selu kuda se povukao - a taj potencial, slutim, mora dočekati onu kišovsku „milost uobličenja“. Potom, tu su i kratki autopoetički osvrti, kod Jergovića i putositnice, fragmenti iz jednog osobenog književno-putnog bedekera (Basara se teško i nerado pokreće bilo kuda). I dakako, ponajviše od svega - kako bi drugačije uopšte moglo biti - o knjigama, o svakodnevnim lektirama, ponovljenim ili premijernim, od kojih bi neke mogle biti dragoceno otkriće za čitaoce ove prepiske, poput slačajno otkrivenih, u anonimnosti izdatih i javno prećutanih ratnih memoara sarajevskog pravoslavnog sveštenika Ubiparipovića, za koje Jergović kaže da su nešto možda ponajbolje što je uopšte napisano o srpskoj strani grozote i sramote devedesetih.
Basara Jergoviću:
Muka me obuzme - više fiziološka nego psihološka - uvek kad nastupi sezona godišnjica pokolja i kada vidim ne samo političare, koji su i po prirodi i po dužnosti propalice, nego i patrijarha spskog kako po stratištima deklamuje otrcanu mantru: „Oprostićemo, ali nikada nećemo zaboraviti“. Političari to, naravno, ne znaju, ali bi patrijarh nesumnjivo morao znati da oprostiti znači samo jedno - zaboraviti! Tu nema mesta ni za kakvo „ali“. Ako nisi zaboravio, nisi oprostio nego si se lažno predstavio kao vrlinski čovek, hrišćanin, istovremeno negujući u srcu mržnju i grehu zlopamćenja pridodajući greh licemerja. Oprostiti, naravno, nije lako, kao što nije lako - iako se na prvi pogled čini da jeste - voleti bližnjeg; da je tako, ovaj svet bi bio podnošljivo mesto, hrišćanstvo bi cvetalo i ne bi dolazilo u situaciju da odsustvo ljubavi prema bližnjem nadomešta apstraktnom ljubavlju prema celom narodu.
Jergović Basari:
Jer kada čujem mesarevu kćer Kolindu Grabar Kitarović, jedru curu iz partizanske porodice, čiji je zavičaj bio u sastavu Italije sve dok ga Titovi partizani nisu prisajedinili matici zemlji, a zatim ga dobili od saveznika kao nagradu zbog ratovanja na strani saveznika, kada nju, dakle, čujem kako govori o Titu isključivo kao o diktatoru i kada kaže da se antifašiti moraju odvojiti od komunista - na kojim bi joj riječima, vjerujem, čestitao i četnički vojvoda Šešelj, kada zatim gledam kako nosači iz njezina ureda iznose Titovu bistu, pa kada još gledam kako joj jedan prilično znamenit fratar, znamenit po patentu na međugorska ukazanja, zbog čega ga je Vatikan dislocirao daleko od Hrrcegovine, čak u Kanadu, škropi i blagosilja njezine kancelarije, a Kolinda se uredno katolički krsti i križa, sve pred televizijskim kamerama, kada to, dakle, slušam i gledam - ja bivam ucijenjen, jer ne mogu o prošlosti govoriti ono što mislim da bi trebalo reći, nego je moj govor određen mjerom iritacije onim što se sada oko mene zbiva, dakle, mojom takozvanom sadašnjošću.