Pamtim to kao da je bilo danas kad je Tanja Rudež pitala Daria Hrupeca i mene da za Jutarnji list prokomentiramo tvrdnje svjetski poznatog znanstvenika Davora Pavune. A što je rekao taj naš kolega fizičar? Nešto u stilu da postoji znanstveno, fizikalno, kvantnomehaničko objašnjenje za levitaciju i bilokaciju velečasnog Zlatka Sudca.
S Dariom sam se znao dugo – napisao sam svoj prvi znanstveni rad s njime, a kad je prelazio s faksa na kojem je magistrirao na institut na kojem sada radimo skupa, ja sam preuzeo pola njegove nastave. I tako, uz automat za kavu u hodniku u kojem radimo, nas dvojica često komentiramo neke stvari slične toj za koju nas je Tanja pitala. I ona i Dario znaju se već dugo – on je radio neke medijski zanimljive stvari s astronomijom pa je često komunicirao s njom. Zato me nije začudilo ono što nas je ona pitala. No začudilo me zašto je pitala baš nas.
Ne znam za vas ali, kad nešto ne znam, ja onda pitam. Pa sam pitao. Postoji toliko ljudi koji su pismeniji i elokventniji, pametniji i mudriji, na kraju krajeva i bitno zgodniji – što nije nevažno, jer je u novinama uz tekst trebala ići i neka slika. Dakle, zašto ja? Njezin odgovor me je, blago rečeno, šokirao – zato jer nitko drugi nije htio.
U prvi mah nisam joj mogao vjerovati. Smatrao sam da bi svaka osoba s iskustvom u znanstvenoj komunikaciji morala moći napisati svoje mišljenje o nečemu (bilo čemu) na jednostavan, uvjerljiv i ni prema kome uvredljiv način. Kasnije sam naučio da neki ne znaju, a oni pak koji znaju, znaju i to da će ih mnogi ljudi svejedno pogrešno shvatiti. Pa onda to ne rade.
Tijekom osamdesetih imao sam sve neko naopako obrazovanje. Oduševljavao sam se stripovima i muzikom iz tog vremena. Otud sam znao da kad netko igra za raju i zanemaruje taktiku – ubrzo svršava karijeru… uglavnom, ne svršava baš dobro. No isti ti stripovi i muzika nekako su u meni potakli blesavi sentiment da karijera nije najvažnija stvar u životu i, ako zbog nje nešto ne smijem reći, da možda ganjam krivu karijeru. A s obzirom na posao kojim sam se bavio, znao sam da neće valjati ako neću moći otvoreno govoriti ono što mislim. Čak i ako sam u krivu.
I tako, ne brinući se previše o posljedicama, iznio sam javno svoje mišljenje. Nije bilo ništa strašno, niti problematično. Jednostavno sam rekao da se svaki dobro dokumentiran slučaj levitacije pokazao kao više ili manje vješt trik pa da nema potrebe davati znanstveno objašnjenje za fenomen koji, po svemu sudeći, ne postoji. Ako sam u krivu, pozvao sam kolegu da nam pošalje dokaze na naš institut pa ćemo ih dati znanstvenicima i mađioničarima. Ako otkrijemo nešto, možemo to dojaviti Randijevoj zakladi koja će nam onda poslati milijun dolara koji se mogu lijepo utrošiti u dobrotvorne, ili bilo koje god druge svrhe. Mi s instituta zadovoljili bismo se s time da to možemo objaviti u nekom cool časopisu poput Naturea, i pokupiti neku fora nagradu. Recimo Nobelovu – što je isto cirka milijunčić dolara. U svakom slučaju, nije za baciti.
Odgovor, nažalost, nikad nismo dobili, a jedina nešto kao negativna posljedica jest da kad netko googla moje ime dobije (i) sliku velečasnog Sudca.
Ispostavilo se da je takvih tema bilo još jako puno i da zbog nečega stručnjaci o njima i dalje nisu htjeli govoriti. Meni je tad već bilo svejedno pa sam tako, na Tanjin poziv, na portalu Jutarnjeg lista počeo pisati blog Blesimetar - o tome koliko je zapravo teško skužiti da je nešto pogrešno i kako to da nam se unatoč svih dokaza nekad čini da nije. Pisao sam o tome koliko je krivo biti u krivu i pokušao shvatiti zašto tako teško sami skužimo da smo u krivu. Koliko sam u tome uspio znate vi koji čitate.
I sada, nešto više od tri godine kasnije, možete uzeti prvih osamdesetak meko ukoričenih tekstova i u miru ih čitati na plaži, u autobusu, ili gdje god vam se svidi. Nadam se da ćete uživati.
Grupa na fejsu
Blesimetar 'The Blog'
Blesimetar na
twitteru