"Bangkok je Babilon, vjeruj mi! Gori od Babilona..."
– Nosim ove "rejbanke", operiro sam oko ima jednu godinu dana, imo neke probleme. Pa radi zaštite moram. Nemoj mi ništa vele pisat, molim te, zivkaju me svi novinari da im dajem intervjue, a ja ne mogu. Ne smijem ni radi policije, da se ne bi oni naljutili. Izašli su mi ljudi u susret, pustili da se branim sa slobode. Nego, ako možete napisat da sam ja reko da mi je stvarno žao, ko što i jest, a pare će se vratit, sve do zadnje marke, uz pomoć obitelji i prijatelja. Sve će bit dobro.
Išo sam preko Sarajeva i Turske pa za Bangkok. Avionom. Vazda mi je nekako želja bila baš u Bangkok, svi pričaju da je tamo najbolja zabava. Bio sam osam dana. U Bangkoku i Pataji. Prekrcan je Bangkok. A Pataja je na moru. To ti je grad na plaži. Gdje se ono nedavno iskrcalo pet hiljada američkih marinaca. Ako si upratio, bilo je po svim medijima.
"Adresa kratka: korak do raja, za poštara Stipu i dernek do jaja!"
– Sad ti je kod njih vruće, sparno, malo i kiše naleti. Nije me razočaro grad. Osamnest miliona ljudi. S predgrađem! Je l‘ to golemo?! Svašta se ovde pisalo, da sam bio s curom, ali nisam, sam samcijat sam bio. Snalazio se bez problema, sve na engleskom. Čitavo vrijeme nisam nikoga čuo da zna naški. Bi l‘ to vjerovo?! Zadnji dan u "Burger Kingu", ulazim, kad svira pjesma ona što je bila na Evroviziji. "Andromeda" ona, znaš, ona grupa "Lelek".
Rasuo se mobitel
Dolazi lik, jest visok, al‘ ima facu ko Tajlanđani. Hranu mi donosi. I govori: "Hvala, doviđenja." Ja ga vako gledam, pa zar ti pričaš hrvatski?! Malo, kaže, tata mi je Srbin, ovo, ono... Valjda čovjek nekad u ratu došo tamo, šta ja znam. Eto, to je jedini lik što sam ga sreo da zna jednu našu riječ. Svi samo engleski, pogotovo gdje je velik turizam.
"Cijeli život sanjam kako odlazim uz rijeku starim parobrodom koji vozi skitnice na zapad. I da nosim jednu davnu, nikad prežaljenu ljubav, tanku, dugačku cigaru i par mamuza od zlata, da sam Šejn..."
– Nikom ja nisam ništa najavljivo, samo se javio prijateljima, al‘ šta mi se desi: sletim u Bangkok i padne mi mobitel! One mi tipke zapnu sa strane, sve se zaključa i sruši, ne mogu više ništa. Svi mi brojevi unutra, ne znam nijedan napamet, ne mogu se nikom javit da sam došo. Ni materi ni prijateljima. Tražio po Bangkoku i našo nekog lika da mi ga napravi. Dok je on to napravio sljedeći dan i dok sam se ja javio, to je sve kod kuće već otišlo predaleko...
Onaj video što se pojavio, onaj gdje sjedimo ja i ona djevojka u kafiću, znaš, to je bilo stvarno. Jedan lik nas je snimio, rendom lik, jer sam se ja mislio bi li radio video, ne bi li ga radio, pa je na kraju ovaj naš susjed od toga napravio reklamu. Ovaj što ima pržionicu kafe u Trebižatu. Dobar je dečko, znam ga ja. E, taj video. Kao slogan: "Kava koja vraća kući!" Imo je osamsto hiljada klikova za jedan dan! Ono na početku videa sam ja, a onaj glas što kao nešto govori za tu njegovu kavu, to je ova umjetna inteligencija uradila.
PRETPLATITE SE I PROČITAJTE CIJELI RAZGOVOR...
"Aaaa, u lošoj formi sam, i zato ne želim da budeš tu kraj mene, prošetaj!"
– Joj, tih cura gore ima svakakvih, vuku te s ulice na sve strane. Rastežu. Ima dosta stranaca. Nijemaca, Španjolaca, možeš upoznat, Amerikanaca. Tamo je Babilon, vjeruj mi. Ma gore od Babilona! Spavo sam u hotelu. Ima ona jedna od najluđih ulica u starom Bangkoku, Khaosan Road se zove. Tu ti sve gori od nula do dvadesetčetri! Ima ti ona jedna pjesma, "One night in Bangkok", znaš, nemaš pojma kolko mi je ljudi poslalo tu pjesmu u poruci kad se pročulo...
Sad samo po kući
Ja se nisam nikom javljo da dolazim kući, nit sam ikog sazivo, ali hoće svak da me vidi, znaš kako je u selu: okupili se u dvorištu obitelj, rodbina, kumovi, prijatelji. Nemoj sad da tamo ispadne da smo slavili... Pošo ja sutra na kavu, skupilo se odma dvajest ljudi oko mene, tako da ti više niđe i ne idem. Samo po kući.
"Život je jedan, živi ga, Fikreta..."
– Neću da se eksponiram u javnosti, kontaš?! Mislim, radi policije: izašli su mi ljudi u susret, pustili da se branim sa slobode. I korektni bili. Tamo napiši, molim te, da sam ja reko da im se izvinjavam svima i da se zahvaljujem. Pare će se sve vratit. Eto, tako mi se desilo, imo sam taj mali burnout. Izvinjavam se i ovima mojima iz firme, iz Pošte. Nek ne zamjere ako mogu, a pare će se vratit. Moram otić i na razgovor u Poštu kad me zovnu službeno. Vidjet ćemo šta će bit, ništa me ne pitaj...
Sad me zovu svi da reklame snimam, čudesa, zovu na utakmice, da će mi platit, da idem na utakmice, svašta. Hoće, bolan, da se slikaju sa mnom! Nema ko me zvao nije. Iz svih republika. Random ljudi! Iz Hrvatske, BiH, Srbije, Crne Gore... Šalju zahtjeve za prijateljstvo. Govore da im pošaljem IBAN, da će mi poslat para da još ostanem gore. Ja te sve ljude i ne znam. Ko im je dao broj?! Primam stotine poruka podrške, samo neću da pričam, da se ne bi naljutili na mene. Ovi moji iz Pošte. Da još ne ispadne da sam uzeo, pare potrošio i još da se rugam po društvenim mrežama. Nemoj, molim te...
"Al jednog dana uđe Ibro u mahalu sam, isti Gary Cooper, sve je ličilo na san..."
– Nisam ja to očekivo nit samo zato išo, ja se šokiro. Nisi ti mogo ništa otvorit po internetu i mrežama a da ja ne iskočim! Kad sam poslo u grupu onaj video iz Bangkoka s onom djevojkom, rendom djevojka bila, fina, za dva sata je to u svim novinama izašlo! A u Bangkoku niko nije imo pojma ko sam ja.
Prenoćio u stanici u Stocu
Vratio se preko Frankfurta i Stuttgarta, gore sam s bratom bio, pa u Split, a onda autom do granice, sestra bila došla po mene. I predo se policiji tu na Doljanima. U Metkovićima. Odatle me poslalo na prijelaz na Bijaču, jer se jedino se tamo mogu ti neki papiri završit, a onda u Čapljinu u policiju i prenoćio u stanici u Stocu. Nisam mogo u Čapljini pošto se preuređuje. Ujutro me pustili, kad sam dao izjavu.
"I poslije toga je pao u nesvijest i više nije mogao čuti, kako se još dugo na nebu smijao mjesec žuti..."
– Imali smo dvanest sati leta iz Bangkoka do Frankfurta. Nikad doć! Nego, sreća, avion bio poluprazan pa je svak imo po tri ona sica. Sjedala. Da se čovjek može malo opružit. Bangkok ti je, druže, na plus pet sati od nas. Evo, sad je u nas podne, a u Bangkoku ti je pet popodne. Više ti je to za mlađi svijet, ko voli partijat, za tu raju, ali baš da je za život neki za starije ljude – nije.
Ja dao onim konobarima dvajest eura da nas snime, oni sretni ko da su dobili milion. Gore isto gledaju turiste oderat ako mogu. Mi uzeli onaj tuk-tuk za prijevoz i viče lik, šesto bahti, kad ova djevojka što je bila sa mnom, ona iz videa, veli da ne može bit više od dvjesta. Lokalna hrana je jeftina, samo meni nije nešto. Peku one škorpinone, svašta jedu, ali "McDonald‘sa" i "Burger Kingova" imaš đe god hoćeš. Ima i onih barova: njemački, irski, talijanski, indijski...
"Neki odma počeše da blate Ibrin lik, a samo prava raja je znala u čemu je trik..."
– Nego, vidim ja u neka doba, kontam da će bit problema. Javljaju mi od kuće, što se prije predaš, bit će za tebe povoljnije. Osto bi ja možda još koji dan, al‘ mi nešto iznutra govori da ja požurim nazad. I policija mi je rekla kad sam se vratio, svaka čast. Imo sam ja ponuda da snimam reklame u Bangkoku, ali nisam htio. Kontam, neću, ispas će kod kuće da im se svima rugam iz Bangkoka. Nije u redu.
‘Izvinjavam se penzionerima‘
Ništa, branim se sa slobode. Morat ću dat izjavu u Tužiteljstvu i onda na sud, kad dođem na red. Imam odvjetnika u Čapljini. Već sam dao izjavu u policiji. Ugrubo. Prizno da sam kriv i sve to, a detaljnije će bit pred tužiteljem. Bježat neću, dobrovljno se predo, djelo ponovit ne mogu. Nikad kažnjavan nisam, vjeruj mi. Napiši da se ja izvinjavam i penzionerima, ja sam znao da će oni mirovine dobit. Sretnem ja i njihovu djecu, izgleda da mi ne zamjeraju, ne znam.
"Ne odobravam ovo šegačenje, to je ispod svakog nivoa, treba ga dobro sankcionirati!" "A ovi što maznuše milione, za njih glasate i ministri postadoše!"
– Znaš i sam, kako će bit, sretna je i majka, nek sam ja kući došo. Ne može žena vjerovat šta se dešava, nasekirala se. Jedino mi je krivo što mi se mobitel srušio onaj prvi dan u Bangkoku kad sam sletio pa joj se nisam mogo odmah javit. Ko ni prijateljima. Svima je to sad zanimljivo, ne mogu ni na kavu otić, svi vazda pitaju kako mi je bilo...
Putovo sam ja već, kako nisam: bio sam ti u Portugalu, ono kad je Hrvatska igrala s Gibraltarom. Reprezentacija. I u Njemačkoj sam bio. I sad ovo na Tajlandu. U Bangkoku...
"Može magnet i video s pozdravom?" "Ko kaže da se s bosanskim penzijama ne može u Bangkok?!" "A maajci da se ne javi?!"
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....