DIRLJIVO PISMO ZATVORENIKA IZ LEPOGLAVE 'Volio sam ga. I znam da sam mu bio drag. Ja vas molim da se Židaka nikad ne zaboravi'

Siječanj je, 2010. godina. Tmuran, tmast i silno depresivan. Tomislav Židak ulazi u redakciju i sjeda na svoje mjesto, u kutu. Na stolu nekoliko klasičnih “čestitki” te pokoji kvaziznalac koji bi “nekaj štel objasnit”. Klasika. No, u tom svežnju Žiletove svakodnevice, pisama koja su često tražila samo njega, tog ponedjeljka našla su se dva posebna. Oči su zaiskrile, a ten porumenio.

Bila su to, naime, “Pisma iz zatvora”...

“Rijetko otvaram pisma, a pišem još rjeđe. No, nedavno sam iz hrpe pisama s dna ladice, koja uglavnom izražavaju neslaganje s nekim mojim nogometnim pretpostavkama, izvukao dva, i oba su poslana iz - zatvora!? Nisam znao da se ‘šuma’ konzumira i iza rešetaka...”, napisao je tjedan dana kas­nije, u svojim Pričama iz Maksimirske šume....