Darko Kralj: Želim upoznati čovjeka koji mi je spasio život

- A­ko ži­vot pri­hva­tiš, on sve ti da­dne; ako ga odba­ciš, sve ti ­uzme! Ja sam ga pri­hva­tio!”, u je­dnoj je re­če­ni­ci po­ja­snio ­svoj ži­vo­tni mo­to Dar­ko ­Kralj (37) iz Gru­biš­inog Po­lja, osva­jač zla­tne me­da­lje i svjet­ski re­kor­der u ba­ca­nju ku­gle na ovo­go­diš­njim Pa­ra­o­lim­pij­skim igra­ma u Pe­kin­gu. ­Kralj je čo­vjek ko­ji se, una­toč teškim tre­nu­ci­ma u ži­vo­tu, ni­kad ni­je pre­dao, što pri­pi­su­je sport­skom du­hu.



Ru­ko­me­tom se po­čeo ba­vi­ti još u osno­vnoj ško­li, a kao sre­dnjoško­lac je ­igrao na po­zi­ci­ji “kru­žnog pi­vo­ta”. Na­kon ­završ­etka sre­dnje ško­le, mla­di ­Kralj od­slu­žio je JNA u sr­bi­jan­skom gra­du Kra­lje­vu. Za­hva­lju­ju­ći ­svom za­po­vje­dni­ku, Bo­san­cu, ko­ji mu je da­vao sve mo­gu­će na­gra­de kao voj­ni­ku, ­Kralj se vra­tio ku­ći pri­je, po­če­tkom pro­sin­ca 1990., baš u vri­je­me kad se za­hu­kta­va ve­li­ko­sr­pska kam­pa­nja.



Dar­ko ­Kralj se ­odmah akti­vi­rao u pri­ču­vni sa­stav po­li­ci­je u Gru­biš­inom Po­lju. Po­sli­je, ti­je­kom li­pnja 1991., otišao je na obu­ku za in­ter­ven­tnog po­li­caj­ca u Ra­ki­tju po­kraj Za­gre­ba. Po­tom su usli­je­di­li te­re­ni. Sa svo­jom po­stroj­bom 20. sr­pnja 1991. otišao je u ­Dalj.



Ne­ko­li­ko da­na po­sli­je, 26. sr­pnja 1991., usli­je­dio je pr­vi na­pad JNA s po­dru­čja Voj­vo­di­ne. JNA je ra­ke­tnim ba­ca­či­ma i to­po­vi­ma na­pa­la pri­pa­dni­ke MUP-a RH u Da­lju.



- Bi­li smo ­smješte­ni u odma­ra­lištu Vo­do­pri­vre­de u Da­lju, po­kraj ru­kav­ca sta­rog to­ka Du­na­va. JNA je iz ra­ke­tnih ba­ca­ča i to­po­va, s onu stra­nu Du­na­va, na­pa­la našu ba­zu po­la sa­ta po­sli­je  po­no­ći, kad smo bi­li na spa­va­nju. Br­zo sam se obu­kao i pod kišom gra­na­ta izišao van te vi­dio tri ra­nje­na su­bor­ca. ­Uspio sam ih smje­sti­ti u te­ren­sko vo­zi­lo, ko­je je bi­lo bez sta­ka­la i slu­pa­no, te ih pre­ve­sti u Alj­maš ko­ji ni­je bio gra­na­ti­ran. Vo­zio sam 50-ak me­ta­ra, a ­pred so­bom sam vi­dio se­dam svi­je­tle­ćih ku­gli ko­je su se po­če­le ga­si­ti.



­

Op eracija



Na dan operacije, uvečer, nazvali su mog oca u Grubišno Polje i rekli mu da nisu sigurni da ću dočekati sljedeći dan, govori Darko Kralj, koji je četrnaest dana nakon operacije bio u komi, ali se na kraju izvukao. Dok govori o tim sudbonosnim trenucima, Darko kao da govori o nekome drugome, a ne o sebi...

Znao sam da to pa­da po na­ma! Ti­je­lom sam se ba­cio na ko­le­gu. Je­dna gra­na­ta je pa­la pod pre­dnji li­je­vi ko­tač i ek­splo­di­ra­la. Ko­le­ga je vi­kao: “Vo­zi, vo­zi!” Po­kušao sam upa­li­ti au­to, sti­snu­ti gas, ali ni­sam mo­gao! Do­bio sam ozlje­de u ­obje po­tko­lje­ni­ce, vi­dio sam di­je­lo­ve ko­sti, u po­tko­lje­ni­ca­ma je bi­lo nešto hr­ska­vo, a ru­ke su mi bi­le kr­va­ve! Ne­tko mi je otvo­rio vra­ta, izvu­kao sam se i otpu­zao do je­dnog sta­rog šta­glja. Sam sam si po­dve­zao no­ge i če­kao do ju­tra da nam ne­tko sti­gne - pri­sje­ća se hr­vat­ski dra­go­vo­ljac Dar­ko ­Kralj naj­te­žih tre­nu­ta­ka u ­svom ži­vo­tu.



Slje­de­ćeg ju­tra po­li­caj­ci su ra­nje­ne ko­le­ge odve­zli do Alj­maša, me­đu­tim, ko­la Hi­tne po­mo­ći ni­su mo­gla iz Osi­je­ka do­ći do Alj­maša jer če­tni­ci iz Bi­je­log Br­da to ni­su do­pušta­li. Po ra­nje­ni­ke ni­je sti­zao ni he­li­ko­pter, ko­ji je obe­ća­la JNA. No, hra­bri mješta­ni Alj­maša sa­mi su se or­ga­ni­zi­ra­li i na vla­sti­tu odgo­vor­nost u svo­jim pla­sti­čnim čam­ci­ma pre­ba­ci­va­li naj­te­že ra­nje­ni­ke sta­rim to­kom Du­na­va, a po­tom uz Dra­vu do šljun­ča­re u Osi­je­ku. Je­dan od mješta­na Alj­maša u svo­me je čam­cu pre­ve­zao i Kra­lja.



- Sa­mo mu ne­moj­te do­pu­sti­ti da za­spi - re­kla je do­kto­ri­ca go­spo­di­nu u či­jem sam čam­cu bio. To je sve če­ga se sje­ćam. Ne ­znam na ko­ji na­čin me taj go­spo­din dr­žao bu­dnim; je li me za­li­je­vao vo­dom, je li fu­ćkao, vi­kao, ne ­znam. Ni­kad to­ga go­spo­di­na ni­sam upo­znao, a vo­lio bih ga upo­zna­ti. Na šljun­ča­ri je nas te­že ra­nje­ne če­ka­la Hi­tna po­moć, a lakše ra­nje­ni su po­sli­je pre­ve­ze­ni spla­vom - pri­ča ­Kralj ko­jeg su u Osi­je­ku pro­bu­di­le si­re­ne Hi­tne po­mo­ći. Po­tom je u nes­vje­snom sta­nju he­li­ko­pte­rom pre­ba­čen u Za­greb, u bol­ni­cu Re­bro.  



- Ne sje­ćam se kad sam di­zao dva pr­sta u ­znak po­bje­de. Mo­ra­li su mi am­pu­ti­ra­ti li­je­vu no­gu, ni­je se mo­gla spa­si­ti. Na dan sa­me ope­ra­ci­je, uve­čer, na­zva­li su mo­ga oca u Gru­biš­inom Po­lju i re­kli mu da, s obzi­rom na te­ži­nu ope­ra­ci­je, ni­su si­gur­ni da ću do­če­ka­ti slje­de­ći dan - pri­sje­ća se ­Kralj ko­ji se pro­bu­dio tek če­tr­na­e­sti dan po­sli­je ope­ra­ci­je. I dok go­vo­ri o tim su­dbo­no­snim tre­nu­ci­ma, Dar­ko ­Kralj kao da go­vo­ri o ne­kom dru­gom, a ne o se­bi.  





Živ je



1Nakon buđenja iz kome, Kralj je prebačeni na liječenje u Beč, a potom na rehabilitaciju u župni dvor u Gradišće. U roditeljski dom vratio se na Badnjak 1991.

Na­kon ope­ra­ci­je i bu­đe­nja iz ko­me, ­Kralj i ne­ko­li­ko nje­go­vih te­že ra­nje­nih su­bo­ra­ca pre­ba­če­ni su na li­je­če­nje u Beč. Usli­je­di­la je do­da­tna kom­pli­ci­ra­na ope­ra­ci­ja de­sne po­tko­lje­ni­ce, a po­tom re­ha­bi­li­ta­ci­ja u žu­pnom dvo­ru u Gra­dišću, ­gdje se o nji­ma bri­nuo don Sti­pe Ši­lić. U ro­di­telj­sku ku­ću u Gru­biš­inom Po­lju ­Kralj se vra­tio na Ba­dnjak 1991.



- Pri­ja­te­lji i ro­dbi­na ni­su do­pušta­li da pa­dnem u de­pre­si­ju: obi­la­zi­li su me, izvo­di­li me u društvo. U Da­ru­var­skim to­pli­ca­ma pro­veo sam go­to­vo če­ti­ri go­di­ne na re­ha­bi­li­ta­ci­ji, a po­čeo sam čak i vo­zi­ti s pro­te­zom na no­zi. Sva­ki po­kret, sva­ka si­tni­ca u na­pre­tku bi­la je ve­li­ko ve­se­lje i ra­dost, što mi je ja­ča­lo že­lju za ži­vo­tom. Dok sam se opo­ra­vljao, ni­sam za­pu­stio ni ­svoj sta­ri ho­bi, ri­bo­lov. Ve­li­ka je ­stvar mo­ći se kre­ta­ti, bi­ti sa­mo­sta­lan - ka­že ­Kralj, ko­ji se 1997. pr­vi put ože­nio, ali i ra­stao če­ti­ri go­di­ne po­sli­je. Kad je upo­znao Te­re­zi­ju, ože­nio se i dru­gi put.



- Mi­slio sam da ću bi­ti za­ki­nut kad je ri­ječ o po­tom­stvu, ali Bog mi je po­da­rio tri si­na - do­dao je.  



Po­če­tak ili na­sta­vak, ka­ko se ­uzme, sport­ske pri­če Dar­ka Kra­lja usli­je­dio je 2004., kad je u Bje­lo­va­ru, pri­li­kom po­prav­ka pro­te­ze, ­sreo Jo­si­pa Sli­va­ra, in­va­li­da Do­mo­vin­skog ra­ta, ko­ji je ta­ko­đer po­pra­vljao pro­te­zu.



- Pi­tao me što ra­dim i bih li po­čeo tre­ni­ra­ti atle­ti­ku. Re­kao mi je da bih kao pa­ra­o­lim­pi­jac mo­gao do­bi­ti ka­te­go­ri­za­ci­ju u ba­ca­nju ku­gle. U me­ni se ja­vio sport­ski iza­zov te sam po­čeo tre­ni­ra­ti ba­ca­nje ku­gle. Br­zo sam obo­rio dr­ža­vni re­kord. Kad sam vi­dio da mo­gu ­uspješno ba­ca­ti ku­glu, ape­ti­ti su po­ra­sli - na­vo­di ­Kralj.





Opo ravak



Prijatelji i rodbina nisu mi dopuštali da padnem u depresiju. U toplicama sam četiri godine bio na rehabilitaciji. Svaki pokret bio je veselje. Posebno me veselio moj stari hobi, ribolov

Na­kon što je 2006. u Bra­ti­sla­vi do­bio ka­te­go­ri­za­ci­ju, ­Kralj je mo­gao odla­zi­ti na me­đu­na­ro­dna na­tje­ca­nja ­gdje je po­čeo ni­za­ti uspje­he. U Šved­skoj je, pri­mje­ri­ce, 2007. na je­dnom me­đu­na­ro­dnom na­tje­ca­nju osvo­jio sre­br­nu me­da­lju. No pra­vi uspje­si za­pra­vo su usli­je­di­li kad je naše ba­ca­če ku­gle s in­va­li­di­te­tom po­čeo tre­ni­ra­ti pro­fe­si­o­nal­ni tre­ner ­Ivan Ivan­čić.



- Kad smo do­bi­li pro­fe­si­o­nal­nog tre­ne­ra, o ­svom trošku smo išli dva pu­ta tje­dno tre­ni­ra­ti u Za­greb. ­Odmah smo po­če­li ba­ca­ti ku­glu po­la me­tra da­lje - isti­če ­Kralj.



Za sport­ski ­uspjeh i ­uspon u re­zul­ta­ti­ma je, ka­že ­Kralj, za­slu­žna i kva­li­te­tna pro­te­za ko­ju su za­je­dni­čkim sred­stvi­ma ku­pi­li Bje­lo­var­sko-bi­lo­gor­ska žu­pa­ni­ja ­(ondašnji žu­pan Da­mir ­Bajs), za­tim ­grad Gru­bišino Po­lje te Mi­ni­star­stvo bra­ni­te­lja ­(ministrica Ja­dran­ka Ko­sor).



- U Pe­kin­gu je sve izgle­da­lo kao baj­ka. Ka­ko je vla­da­la vi­ro­za, tre­ner Ivan­čić je ko­le­gu i me­ne izo­li­rao; ni­je nam dao da izla­zi­mo iz so­be i oso­bno nam je do­no­sio hra­nu i vi­ta­mi­ne u so­bu... Naj­ja­če emo­ci­je, ­strah i išče­ki­va­nje bi­li su dan uo­či Iga­ra. Ivan­čić je sta­ri ma­her, na­go­vo­rio me čak i to da iz Hr­vat­ske po­ne­sem svo­ju ku­glu jer su ki­ne­ske ku­gle, ia­ko me­ni do­bro le­že u ru­ci, ja­ko skli­ske - ka­že ­Kralj te ot­kri­va ta­kti­ke spor­taša i me­đu­so­bne psi­ho­loške ­igre.  



- Kad smo se pri­pre­ma­li, mi ba­ca­či ku­gle je­dan dru­go­ga gle­da­li smo ­ispod oka. Pri­je slu­žbe­nog na­tje­ca­nja ba­ca­li smo po tri hi­ca za za­gri­ja­va­nje. Ja sam na­mjer­no tri pu­ta pra­vio pri­je­stup i ni­sam ba­cao da­lje od 12 me­ta­ra. Kad su pro­ti­vni­ci, pri­li­kom slu­žbe­nog na­tje­ca­nja, vi­dje­li da sva­ki put ba­cam sve više, bi­la je to za ­njih psi­ho­loška ba­ri­je­ra - na­vo­di ­Kralj ko­ji je ­svih šest hi­ta­ca ba­cio pre­ko 14 me­ta­ra.



- U pe­tom hi­cu ba­cio sam 14,43. me­tra. Na ekra­nu sam vi­dio na­tpis ­World’s re­cord. Pe­tna­e­stak mi­nu­ta na­kon što sam ba­cio š­esti hi­tac i osvo­jio zla­tnu me­da­lju, Bra­ni­mir Bu­de­tić je po­čeo ba­ca­ti ko­plje. Kad je osvo­jio sre­br­nu me­da­lju, na­sta­lo je ne­o­pi­si­vo ve­se­lje, Bra­ni­mi­ro­vo i mo­je.



Po­sli­je, kad se oku­pi­la naša de­le­ga­ci­ja i kad su Ki­ne­zi shva­ti­li da sam obo­rio svjet­ski re­kord, ni­sam se mo­gao sat vre­me­na po­ma­knu­ti jer su se svi htje­li fo­to­gra­fi­ra­ti. ­Ostao sam u šoku: pi­tao sam se što se do­ga­đa?! Vu­kli su me za ru­ka­ve, bo­jao sam se da ću pa­sti. Kad su vi­dje­li da k me­ni do­la­ze lju­di s ­istim ozna­ka­ma, svi su po­če­li vi­ka­ti “Ko­lo­dia”, “Ko­lo­dia”, ka­ko oni zo­vu Hr­vat­sku. Ni­sam mo­gao vje­ro­va­ti u to što se do­ga­đa - pri­sje­ća se ­Kralj.



­Osim po oba­ra­nju svjet­skog re­kor­da, ­Kralj je u svo­me na­stu­pu bio “ne­o­bi­čan” i po to­me što je na pro­te­zi ­imao hr­vat­ski grb. - To je ide­ja pro­te­ti­ča­ra iz or­to­ped­ske te­hni­ke ­Otos iz Osi­je­ka. Ta­ko se hr­vat­ski grb, uz mo­ju su­gla­snost, našao na pro­te­zi. Slu­žbe­no, u Pe­kin­gu su sa­mo uspo­re­di­li dr­ža­vno zna­ko­vlje na tre­nir­ci i ono na pro­te­zi. Ni­su se bu­ni­li jer ni­je ri­ječ o lo­go­ti­pu ne­ke tvr­tke ili spon­zo­ra ne­go o dr­ža­vnom zna­ko­vlju - po­ja­snio je ­Kralj.





- Nije mi sve ove godine toliko teško padala spoznaja da sam amputirac koliko spo­­znaja da, gledajući ne­ća­ka od malih nogu kako raste, neću danas-sutra moći trčati uz svoju djecu i igrati se s nji­ma. On je meni kao dijete po­magao, umjesto da ja njemu pomažem.  Osim toga, kad sam počeo ozbiljno trenirati sve sam morao staviti u drugi plan. Sve sam podredio tre­ninzima. Dolazilo je do psi­hičkih kriza, pogotovu kad bih se ozlijedio za vri­je­me baznih priprema. Budući da sam imao buran društven život, ponekad su mi teški treninzi teško padali. Ipak, kad mi se ne bi dalo trenirati, nazvao bi me trener i raz­gov­arao sa mnom. Ženi sam znao reći da mi, baš kad mi se ne ide, spremi torbu i potjera na trening - priča Kralj.

K ad mi je bilo najteže

‘S medaljom se osjećam kao da mi ništa ne fali’



Bra­ni­mir Bu­de­tić (18) iz Ku­ti­ne, osva­jač sre­brne me­da­lje u ba­ca­nju ko­plja u ka­te­go­ri­ji sla­bo­vi­dnih na­tje­ca­te­lja, gi­mna­zi­ja­lac je ­pred ko­jim su još broj­ni sport­ski iza­zo­vi. Od ma­lih no­gu je tre­ni­rao ra­zne spor­to­ve - no­go­met i te­nis, ali mu je naj­dra­ži bio ru­ko­met. Me­đu­tim, Bra­ni­mir je vid po­čeo gu­bi­ti u š­estoj go­di­ni. S de­vet go­di­na osli­je­pio je na li­je­vo oko ­(ablatio re­ti­nae) - bo­lest odlje­plje­nja mre­žni­ce. U me­đu­vre­me­nu je izgu­bio i 40 po­sto vi­da na de­snom oku. Do sa­da je ­imao uku­pno ­osam ope­ra­ci­ja. Ka­ko bi mo­gao fun­kci­o­ni­ra­ti, slu­ži se po­ve­ća­lom i le­ći­ma.



- Odu­vi­jek sam u spor­tu. Bez obzi­ra na bo­lest, ni­sam se za­tvo­rio me­đu če­ti­ri zi­da, ja­ko sam druš­tven. Po­zi­ti­vno gle­dam na stva­ri - pri­ča Bra­ni­mir Bu­de­tić. 



Bu­du­ći da je za mla­dog Bu­de­ti­ća ba­vlje­nje spor­tom sve, on je, sku­pa s tre­ne­rom Iva­nom De­si­ćem, do­nio odlu­ku da se na­tje­če u atle­ti­ci i to u ka­te­go­ri­ji sla­bo­vi­dnih.  



- Pri­je tri go­di­ne po­čeo sam tre­ni­ra­ti sa svo­jim tre­ne­rom De­si­ćem. Došli smo do za­klju­čka da sam do­bar u atle­ti­ci, a naj­jaj­či u pe­to­bo­ju i, po­je­di­na­čno, u ba­ca­nju ko­plja - pri­ča Bu­de­tić. 



Na pa­ra­o­lim­pij­skim igra­ma u Pe­kin­gu Bu­de­ti­ću se vra­tio sva ­trud: osvo­jio je sre­br­nu me­da­lju u ba­ca­nju ko­plja, a u pe­to­bo­ju mu je me­da­lja izma­kla za dla­ku.



- Ne mo­gu opi­sa­ti taj osje­ćaj kad sam osvo­jio me­da­lju. Sa­mo ­znam da sam bio pun sna­ge i lju­ba­vi, kao da mi ni­tko ništa ne mo­že, kao da mi ništa ne fa­li - pri­sje­ća se Bu­de­tić. 



I po­vra­tak u Hr­vat­sku ja­ko ga se doj­mio. - Po­vra­tak je bio  po­se­ban: na ae­ro­dro­mu su me do­če­ka­li ro­di­te­lji, ro­dbi­na i moj  ra­zred iz gi­mna­zi­je, gra­do­na­čel­nik. Bi­la je ve­li­ka ra­dost po­di­je­li­ti tu sre­ću.  Sad tre­bam na­do­kna­di­ti izgu­blje­no u ško­li - do­dao je Bu­de­tić, slu­žbe­ni do­bi­tnik odli­čja u ka­te­go­ri­ji sla­bo­vi­dnih F11/12. Na tra­vnja­ku Pti­čjeg gni­je­zda ba­cio je ko­plje 57.11 me­ta­ra.

Bra nimir Budetić Srebro u bacanju koplja

Ivica Radoš