Lea Dekleva i Tara: Okupile smo band aid za spas životinja

Mla­da kan­ta­u­to­ri­ca pre­kr­sa­nog baršuna­stog gla­sa i ve­li­kog sr­ca po­no­sna je vla­sni­ca šesto­go­dišnje Ta­re. Po­vo­dom hu­ma­ni­tar­ne akci­je pod na­zi­vom “Ja vo­lim ži­vo­ti­nje”, po­pri­ča­li smo s njom o nje­noj lju­ba­vi pre­ma ži­vo­ti­nja­ma i Ta­ri.



• Ko­li­ko du­go je Ta­ra s va­ma i je li ona vaš pr­vi pas, ima­te li još ne­kog lju­bim­ca?



- Ta­ra je u naš dom došla pri­je ne­pu­nih 6 go­di­na, za Bo­žić 2002. Bi­la je ma­lo, žu­to, ži­vo klu­pko, sta­ro 2 mje­se­ca. Do­bi­li smo je na dar. Po­sli­je sam ču­la da je oso­ba od ko­je smo je do­bi­li pro­kr­sta­ri­la go­to­vo po­la Hr­vat­ske da bi na kra­ju, dan pri­je Bo­ži­ća, našla Ta­ru u Ča­kov­cu. U le­glu ih je bi­lo osta­lo još tro­je šte­na­ca, a ona je bi­la naj­ma­nja, naj­mir­ni­ja i naj­sla­đa. I to je bi­lo do­volj­no da izbor pa­dne baš na nju. Dru­gih lju­bi­ma­ca ne­mam.



• Zašto zla­tni re­tri­ver, ko­je Ta­ri­ne ka­ra­kte­ri­sti­ke vo­li­te?



- Moj mla­đi brat Sven je na pi­ta­nje svo­je ta­dašnje dje­voj­ke ‘što že­liš za Božić’ odgo­vo­rio, na­po­la u šali - zla­tnog re­tri­ve­ra. I eto nje. Čim sam je ugle­da­la ona­ko ma­le­nu, zbu­nje­nu i po­ma­lo pre­plašenu, shva­ti­la sam da je no­va lju­bav tu. Sva­ki pas ima svo­je ka­ra­kte­ri­sti­ke, a kod re­tri­ve­ra mi se svi­đa sve, od izgle­da do ka­ra­kte­ra. To je li­jep, mi­ran, pa­me­tan pas, ni­ma­lo agre­si­van, vo­li sve lju­de, a dje­cu obo­ža­va. Tko god nam do­đe, do­če­ka ga ma­ha­njem re­pa i nošenjem po­klo­na u zu­bi­ma. Po­klon je nešto što pr­vo po­ku­pi u ho­dni­ku, obi­čno šla­pa. Ipak, naj­više vo­lim na njoj nje­zi­ne oči i po­gled ko­ji sve go­vo­ri.



• Je­ste li ima­li ne­kih smi­ješnih si­tu­a­ci­ja sa svo­jim ku­ćnim lju­bim­cem?



- Bi­lo je sve­ga. Ima­li smo su­sje­du ve­te­ri­nar­ku ko­ja se pr­vih go­di­na bri­nu­la o Ta­ri (cijepljenje i sve što je tre­ba­lo). Kad je Ta­ra po­ve­za­la su­sje­du s inje­kci­ja­ma, ta­ko ju je izbje­ga­va­la i skri­va­la se da smo svi umi­ra­li od smi­je­ha. Ili kad tvr­do spa­va na po­du, a čim se ne­tko di­gne iz dvo­sje­da ili tro­sje­da - eto Ta­re go­re, s naj­ne­vi­ni­jim po­gle­dom ko­ji po­sto­ji. Bi­lo je još to­ga, ali ovo mi je pr­vo pa­lo na pa­met.



• Je li vas ne­ka­da do­ve­la u ne­u­go­dnu si­tu­a­ci­ju?



- Prem­da ni­kad ni­je prošla ni­ka­kvu slu­žbe­nu dre­su­ru, vr­lo je po­slušna. Bez pro­ble­ma i br­zo je usvo­ji­la osno­ve ‘do­brog po­našanja’. Je­dnom smo ima­li ma­lu ne­u­go­dnost ko­ja je bi­la i po­ma­lo smi­ješna. Ulo­vi­lo nas je ne­vri­je­me po po­vra­tku iz šetnje i na­kon uda­ra gro­ma ule­tje­la je u fri­zer­ski sa­lon kraj ko­jeg smo pro­la­zi­li, za­vu­kla se pod sto­li­cu i ni­je bi­lo šan­se da je izvu­če­mo dok ni­je pre­sta­lo gr­mje­ti. Ne vo­li ići ve­te­ri­na­ru i tu je zna­lo bi­ti zgo­da i ne­zgo­da. U pr­vo vri­je­me bi­lo je ma­lih ne­u­go­dno­sti s pošta­rom i ra­znim do­sta­vlja­či­ma, ali to je prošlo čim su je upo­zna­li i shva­ti­li da ih sa­mo po­zdra­vlja.



• Ka­kve je na­ra­vi?



- Ta­ra je vr­lo mir­na, po­ne­kad i pla­ha. Pra­va je cu­ra. Pri­je je bi­la ja­ko za­i­gra­na, ali pri­mje­ću­jem da je s go­di­na­ma ‘ma­lo ozbiljnija’. Obo­ža­va tr­ča­ti, a lo­pti­ca joj je kraj svi­je­ta. I da, lju­bo­mor­na je. Kad smo va­ni i kad su dru­gi psi u društvu, ‘zabranjeno’ je po­sve­ti­ti pa­žnju dru­gom - odmah pro­te­sti­ra. Ia­ko si­ta, zna­la je ‘žicati’ hra­nu od svih ko­ji su nešto je­li, no od to­ga smo je odu­či­li. Obo­ža­va vo­du, pa ne­ri­je­tko završi u fon­ta­ni kod Do­ma spor­to­va ko­ja nam je na pu­tu u šetnji.



• Ko­je su nje­ne ma­ne?



- Moj pas ne­ma ma­na! Ša­lim se. Ni­sam pri­mi­je­ti­la ništa što bi bi­lo ma­na. U ku­ći je član obi­te­lji, pa go­to­vo sve što je do­pušte­no uku­ća­ni­ma do­pušte­no je i njoj. U šetnji bi to mo­žda bi­la ta lju­bo­mo­ra, ali ne bih to na­zi­va­la ma­nom, mo­žda smo je mi ma­lo ra­zma­zi­li. Što je sta­ri­ja, sve se više bo­ji pu­cnja­ve pe­tar­di, gr­mlja­vi­ne i sl. No, ni to joj ne ra­ču­nam pod ma­nu.



• Ka­ko se bri­ne­te o Ta­ri?



- O njoj osim me­ne bri­gu vo­de i osta­li uku­ća­ni. Pu­no vre­me­na pro­vo­di u šetnji. Kad ne­ma me­ne, šeću je ta­ta, ma­ma ili brat, ta­ko da dne­vno pro­ve­de do­sta vre­me­na va­ni. Sa mnom ide i na ka­vu jer je pušta­ju gdje god do­đe­mo, već je po­zna­ta u kvar­tu. Je­de hra­nu ko­ja je pri­la­go­đe­na nje­noj pa­smi­ni i go­di­na­ma. Igra­čke ko­je je do­bi­va­la ni­su du­go pre­ži­vje­le, a one ko­je ni­je mo­gla izgri­sti ni­su joj in­te­re­san­tne. Pre­ži­vio je je­di­no je­dan plišani psić ko­jeg ču­va i no­si po ku­ći. Ima­mo i dvo­rište, ta­ko da ima odli­čne uvje­te. Sva­ko­dne­vno če­tka­nje po­ne­kad pre­sko­či­mo. Je­dnom go­dišnje ci­je­plje­nje, re­do­vi­to ka­pi ili ogr­li­ca pro­tiv kr­pe­lja i to je ma­nje-više sve.



• Pa­da­ju li vam teško ra­stan­ci?



- Ra­stan­ci te­že pa­da­ju njoj ne­go me­ni. Ja znam da ću se vra­ti­ti, a ona do za­dnjeg tre­na po­kušava ići sa mnom. Ako je ne­tko od uku­ća­na pri­su­tan, pu­no je lakše, on­da me sa­mo ispra­ti, ali ako smo sa­me, to je već nešto dru­go. Po­ne­kad mo­ram po­vi­si­ti glas pa on­da po­ku­nje­no kre­će na mje­sto gdje spa­va i spa­va­ju­ći če­ka moj po­vra­tak. Ka­ko sva­ki ra­sta­nak obe­ća­va sa­sta­nak, što bi re­kao pje­snik, ta­ko je i nje­no ve­se­lje kad se vra­tim ve­li­ko do ne­ba.



• Ko­li­ko vam je ku­ćni lju­bi­mac pro­mi­je­nio ži­vot?



- Pro­mi­je­ni­la mi je ži­vot uto­li­ko što je po­sta­la dio nje­ga. Po­ne­kad bih ma­lo du­lje spa­va­la, ali ka­ko spa­va po­kraj mog kre­ve­ta, ba­cim po­gled na nju i ne­ma dru­ge, ide­mo van. Bi­lo je tre­nu­ta­ka kad sam se vra­ti­la do­ma, a ona je bi­la va­ni i ta­da bih shva­ti­la da mi ne­do­sta­je i ko­li­ko nam ispu­nja­va dom. Ona mi je još je­dna od oba­ve­za, ali oba­ve­za ko­ja mi ne pa­da teško, da­pa­če. Ne­ri­je­tko sa­ma se­bi ka­žem da je Ta­ra moj ‘apaurin’.



• Što mi­sli­te o lju­di­ma ko­ji ne vo­le ži­vo­ti­nje?



- ‘Čo­vje­ko­vo sr­ce mo­že­mo pro­su­di­ti po to­me ka­ko po­stu­pa sa životinjama’, re­kao je Im­ma­nu­el Kant. Ka­kav si pre­ma ži­vo­ti­nja­ma, ta­kav si i pre­ma lju­di­ma. Ima nas sva­ka­kvih, pa ne ču­di da ima i lju­di ko­ji ne vo­le ži­vo­ti­nje. OK, ali ako ih ne vo­liš, ne smi­ješ im na­no­si­ti pa­tnju i bol. One s na­ma di­je­le ovaj pla­net. Ne­ke su ra­di­le za nas i po­ma­ga­le nam u ra­du, ču­va­ju nas, spašava­ju. Naše za­je­dni­čko po­sto­ja­nje ispre­ple­te­no je ti­su­ća­ma go­di­na. Ka­da bi ne­tko sa­mo na tren ma­knuo sve ži­vo­ti­nje s pla­ne­ta, tek tad bi se vi­dje­lo ko­ja bi pra­zni­na na­sta­la. Lju­di ko­ji se iži­vlja­va­ju nad ži­vo­ti­nja­ma i mu­če ih za me­ne su či­sti psi­hi­ja­trij­ski slu­ča­je­vi s ozbilj­nim po­re­me­ća­jem i mo­ra­li bi se oba­ve­zno li­je­či­ti.



• Sa­vjet našim či­ta­te­lji­ma?



- Vo­li­te ži­vo­ti­nje, ci­je­ni­te ih i poštuj­te. Imaj­te na umu da bez njih ovaj svi­jet ne bi bio po­tpun.



Ne uzi­maj­te ku­ćne lju­bim­ce ako se ne mo­že­te ili ne že­li­te skr­bi­ti o nji­ma. To ni­su igra­čke ne­go ži­va bi­ća sa svo­jim po­tre­ba­ma i osje­ća­ji­ma. Ta­ko ma­lo tra­že, a ta­ko pu­no da­ju. Ne na­puštaj­te svo­je lju­bim­ce, jer vi ste im sve.





 Brojni hrvatski glazbenici i glumci okupili su se u projektu “Ja volim životinje”, akciji koju će pratiti pjesma i videospot “Nema isprike” s ciljem ukazivanja na gorući problem nezaštićenosti životinja u Hrvatskoj, ali i izvan njenih granica.



Band aid za životinje, u kojemu će se, među ostalima, naći i Tedi Spalato, Tony Cetinski, Massimo Savić, Jelena Radan, Marko Tolja, rock grupa Popper, Ines Bojanić, Tina Vukov, Maja Vučić, Goran Navojec, Zrinka Cvitešić, Vedran Mlikota... ovog tjedna u studiju aranžera i producenta Mira Buljanasnimaju pjesmu kantautorice Lee Dekleve, idejne začetnice projekta uz Isabelu Bonyaj, vlasnicu zagrebačke marketinške tvrtke b.i.p.



- Band aid za životinje već postoji vani, što sam vidjela na web stranici Udruge prijatelja životinja. Primjerice, svjetska glazbena imena svojedobno su se okupila u projektu ‘Artists United For Nature’ s pjesmom ‘Yes We Can’. Kako smo Izabela i ja inače članice Udruge prijatelja životinja, pala nam je na pamet ideja o pokretanju slične akcije u hrvatskim okvirima - rekla je autorica pjesme Lea Dekleva. Nakon što glazbenici i glumci završe audio i videosnimanje u režiji Vanje Vascarca, također velikog ljubitelja i udomitelja mnogih životinja, projekt će svojim dobrovoljnim angažmanom uobličiti kreativna agencija TBWA/Zagreb.



Nacionalnom kampanjom “Ja volim životinje” počet će mnoge aktivnosti za njihovu zaštitu i dobrobit, a poznata imena glazbene i glumačke scene zapjevat će “Nema isprike” kako bi široj javnosti prenijeli poruku o ozbiljnosti problema nezaštićenosti životinja u Hrvatskoj.



Prije svega se to odnosi na njihovo zlostavljanje (ubijanja, bolna i često nepotrebna testiranja), nelegalan i nehuman uzgoj za komercijalne svrhe (krzno ili meso), nesavjesno držanje kućnih ljubimaca (u kavezima, na lancu, u lošim uvjetima), nesavjesno ponašanje ljudi koje ugrožava život životinja u prirodi (krivolov, istrebljenje životinjskih vrsta, trovanje), napuštanje i nebrigu o kućnim ljubimcima...



Aktivisti će pjesmu i spot ustupiti za emitiranje brojnim radio i TV postajama, te otvoriti humanitarni telefon za prikupljanje donacija za zaštitu životinja.      (M.G.)

O kupila band aid za spas životinja

Gordana Vukres