Slobsov blog u rangu je najboljih reportaža iz Starta

Zamislite reportera koji je hladnokrvan poput Ante Gotovine, duhovit poput Borisa Dežulovića, upućen koliko i Inoslav Bešker, a pismen gotovo koliko Marko Grčić. Nema takvog, barem ne na hrvatskom tržištu. Ali postoji jedan na hrvatskom blogu. I nije Hrvat nego je Srbin, "pravi", iz Srbije. Reportaže koje iz Iraka objavljuje Slobs, na adresi slobs.blog.hr, u rangu su najboljih koje je ikad objavio zagrebački Start.

Slobs je među prvim blogerima na www.blog.hr , a javlja se, u ovih proteklih godinu i pol, u prosjeku dvaput mjesečno. Uz ekskluzivne tekstove šalje i ekskluzivne fotografije koje uglavnom sam snima, a prema onima na kojima je i on može se zaključiti da je posrijedi momak u ne baš vrhunskoj formi koji je prevalio tridesetu. Slobs se u Iraku obreo kao aktivist Nacionalnog demokratskog instituta za međunarodne poslove, neprofitne organizacije pod pokroviteljstvom Demokratske stranke Sjedinjenih Američkih Država. Ima jugoslavenski pasoš, a posao mu je da kao "pješak" prati demokratske procese u cijeloj bliskoistočnoj regiji.

Evo što sam kaže:

"Šta Slobs uopšte radi u Iraku? Pomaže strankama i političarima da se pripreme za demokratske izbore. Razgovara sa ljudima, uči arapski jezik, gleda filmove, izlazi u disko, vozi wake-board na Tigrisu."

 Slobs je među prvim blogerima na www.blog.hr, a javlja se, u proteklih godinu i pol, u prosjeku dvaput mjesečno

Valja odmah reći, Slobs nije nikakav "balkanski špijun" nego duhovit i nadaren promatrač koji jednako otrovno ubada i iračke političare, i Georgea Busha i veliku Srbiju.

Uz britke analize, uvijek donosi i potresna svjedočanstva iz prve ruke.

Evo kako operiraju po iračkim gradovima eskadroni smrti, čiji je "zaštitni znak" bijeli Toyotin džip.

"…u 8 ujutro me je probudila pucnjava iz komšiluka. Mlada koleginica Lubna, koja dolazi iz liberalne porodice, i koja je uporno odbijala da nosi maramu na glavi, sačekana je na 200 metara od naše kapije i ubijena hicima u glavu iz neposredne blizine. Bila je u autu sa svojim verenikom, sa kojim je planirala da se venča za 3 nedelje. Na putu ka kancelariji, put im je preprečila, pogadjate, bela tojota. Njen verenik je preživeo, jer on nije ni bio meta." Odmah uz tekst je i Lubnina fotografija koju je Slobs snimio koji dan prije ubojstva…

Pa nekoliko redaka poslije:

"Danas su me probudile nove vesti. Američki freelancer i njegova asistentica kidnapovani su juče popodne u sred grada. Par sati kasnije, njegovo beživotno telo nadjeno je u kraju odakle se čula pucnjava. Devojka je takodje bila upucana, ali je na neku foru preživela i sada se nalazi u bolnici. Očevici tvrde da su kidnaperi vozili belu Tojotu."

Slobs je kao službeni promatrač pratio i lanjski referendum i opće parlamentarne izbore u Iraku. Među ostalim, uputio se u Camp Bucca, najveći američki zatvor za Iračane.

"Trip je započeo tako što su me smestili u konvoj američke vojske. Ovo mi je bio prvi put da sam u vojnom konvoju i mogu vam reći da sam se osećao kao krme u Teheranu. Jeste taj Hummer blindiran, ali je i najčešća meta za improvizovane bombe na putu, i uopšte nisam bio raspoložen za isprobavanje čvrstine oklopa vozila. Društvo su mi pravila trojica vojnika-dečaka, ne starijih od 23. Nisu izgledali baš kao Rambo, već više kao Raja, Gaja i Vlaja, i razmišljao sam samo kome od njih ću oteti pušku ako banditi budu zapucali.."

Putem nije bilo pucnjave a scena na koju je naišao u logoru impozantna je:

"Kamp se nalazi na samom jugu Iraka, blizu velike luke Um Qasr a 6600 zatvorenika živi u 12 blokova, unutar velike američke baze koja se nalazi u sred pustinje. Blokovi su jedan od drugog odvojeni visokim ogradama od žice. Ceo zatvor zapravo nema ni jedan jedini zid. Svi zidovi su visoke zičane ograde kroz koje zatvorenici mogu da se gledaju i razgovaraju. Svaki blok ima od 400-900 zatvorenika koji spavaju u velikim drvenim barakama. Ceo jedan blok je odvojen za strance, mahom iz drugih arapskih zemalja. Ostalih 6300 su Iračani, uglavnom Sunni muslimani iz Bagdada, Faludže, Ramadija, Tikrita i Mosula. Svi do jednog tvde da su nevini i da su pravi teroristi pušteni iz zatvora, a oni zadržani bez razloga. Ja im nisam poverovao a kasnije ću vam reći i zašto."

Nakon što predoči opću sliku, Slobs neke kadrove upravo oživi:

"Način na koji ih Ameri hendluju je takodje filmski. Zatvorenici nikad ne stoje. Ili se kreću ili čuče u pesku. Kad izadju iz autobusa, postroje se uspred biračkog mesta i onda čuče dok ne udju unutra. Sve vreme su okruženi čuvarima koji imaju nekakve mačuge slične bejzbol palicama, a iza njih su čuvari sa sačmaricama, za slučaj da se stvari otrgnu kontroli. Sve njih, a i nas, nadgledaju snajperisti sa kula koje su u svakom uglu kampa."

Osim u Iraku, Slobs boravi i u Jordanu, Izraelu, Kuvajtu a putuje i u SAD te u Veliku Britaniju.

U Irak je stigao u majici sa slikom Johna Kerryja, propalog Busheva protukandidata na posljednjim američkim izborima. Nakon više od godinu dana u Iraku uputio se, lani u kolovozu, ravno iz Bagdada na Bushev ranč u Texasu da kao pobornik Demokrata protestira protiv njegove politike.



Uvod je briljantan: "Crawford, Texas. Stanovnika - 705. Importanzza strategica - zero. Beznačajno selo usred teksaške prerije, ali iznenada u centru pažnje medija, jer se ranč predsednika Amerike nalazi baš tu.

Početkom avgusta predsednik je dojavio medijima kako odlazi na petonedeljni odmor na svoj ranč, što je izazvalo različite, uglavnom negativne, reakcije. Zemlja je u haosu, intervencija u Iraku se ne odvija prema planovima, cena nafte probija sve granice, a predsednik uzima odmor. Normalni ljudi se pitaju - ko danas sebi moze da priušti 5-nedeljni odmor? U kojoj firmi postoje takvi uslovi?"

Do Busha nije stigao pa je, poput Malnara u Noćnoj mori, instalirao kraj sebe jednog kartonskog, u prirodnoj veličini. Ali nije Slobs, ondje, na licu mjesta, ostao nekritičan i prema "svojima", mirovnjacima iz Demokratske stranke.

"Druga stvar koja nam je u celoj priči smetala je ta zakasnela reakcija savesne Amerike. Jako me podseća na aktuelne igre oko Kosova. Srbi sad nude Albancima najveći stepen autonomije, pravo na sopstvenu zakonodavnu i sudsku vlast itd. I onda im lepo jedan Albanac poručuje - gde ste bili pre 20 godina? Mislim, gde je bila Cindy Sheehan kad joj je sin odlazio u rat? Sad će ona da razgovara sa predsednikom, sad će ona njemu da pojasni kako nije u pravu. Ja stvarno ne znam koji bi bili razlozi da svoje dete pustim da ode u rat. Naročito negde na drugi kontinent, da brani svoju zemlju u iračkoj pustinji. I sad su savesni krenuli da zagovaraju povratak trupa. E pa nema sad povratka. Prvo da popravite šta ste porušili."

Slobs se katkad upušta u kulturološke analize Islama, nikad preuzetno a uvijek točno i s daškom sekularne ironije.

"Ono što mi se kod Ramazana svidja je to što bar jednom godišnje bogataši osete kako je biti gladan. Deluje mi plemenito i voleo bih da vidim recimo Pavarotija kako krizira par dana."

Nezaboravan je i portret kuhara Muhameda:

"Inače, Muhamed je faca samo takva. Prostodušan, dobar i stalno u nekim rebusima. Pre neki dan me pita da li Amerikanci gledaju arapsku televiziju. Kad sam mu rekao da ne gledaju, on me najzabrinutijom facom pita: pa zašto, pa mi ovde gledamo američku televiziju. Ja imam 10 američkih kanala, a oni ni jedan arapski? Ja krenem da razmišljam sa koje strane da počnem da mu objašnjavam, da li od kulturne globalizacije ili od zakona ponude i potražnje. Ipak, poslužio sam se najlakšim izlazom: ma idioti su to, Muhamede."

Evo kako je apsolvirao posjet Kuvajtu:

"Sada sam još uvek u Kuwaitu, maloj fašističkoj kraljevini gde 60% stanovništva, mahom sa dalekog istoka, robuje arapskoj manjini koja ne ustaje iz kreveta za manje od 10 soma. Prošle nedelje je parlament Kuwaita odlučio da zbog iznenadnog extra profita usled skoka cene nafte na tržištu, svakoj porodici pokloni po 10 soma dinara (oko $34.000). U ovoj raspodeli plena nisu naravno učestvovale porodice robova. Njih je parlament obradovao usvajanjem zakona po kome se iznos zakonske minimalne mesečne plate popeo na astronomskih $170!"

Njegove postove kometiraju uglavnom poznanici koji se brinu za njega jer se katkad ne javi i dulje od mjesec dana.

"Hvala drugarima shto se zabrinuše za moje zdravlje. Žilav sam ja a i metak mene neće. U svakom slučaju, čulo bi se već da se nešto ozbiljno desilo. Naša interna kletva ovde je - dabogda pozdravljao porodicu preko CNNa! (sa puščanom cevi na slepoočnici)"

Opširno ću citirati Slobsov eksurs o šahu, gdje je iz jedne anegdote s ulica Basre razvio cijelu teoriju o sukobu civilizacija, ali ne onu huntigtonovusku, o sukobu Istoka i Zapada, nego svoju, bolju, o sukobu zdravog razuma i religije.

"Danas sam igrao šah sa jednim temeljnim igračem i pobedio. To ne bi bilo previše čudno, da pre neki dan nisam pobedio još dvojicu, koji su čak tvrdili da su dobri igrači. E sad, vi koji ste sa mnom igrali znate da sam ja ispodprosečni igrač čija se taktika svodi na "kako da u menjaži izvučem pešaka više", ništa duboko. No, shvatio sam da je i to što mi u istočnoj Evropi nazivamo suštinskim neznanjem ipak ekstra znanje za ostatak sveta. Moguće je da mi uzorak nije baš dobar, ali moguće je i da su nas očevi, pod uticajem ruske škole, naučili da volimo brkove, mrzimo brade i pristojno igramo šah. Čak mi je i cela igra sad postala nekako prijatna. Evo sad bih s nekim raspalio partiju na nekom slobodnom serveru."

Slobsova balkanska digresija služi za to da uvede u priču retorički obrat:

"Zanimljivo je da sa gradjanima Basre teško da bih dobio priliku da igram šah. Većina stanovnika Basre su šiitski muslimani kojima je igranje šaha zabranjeno! Najveći autoritet u šiitskom svetu, Veliki Ajatolah al-Sistani, na svom sajtu tvrdi da ne se ne znaju tačni razlozi zbog kojih je prorok Muhamed zabranio šah, da se sumnja da su se nekada ljudi kladili na šahovske rezultate, ali da je bez obzira na razlog šah strogo zabranjen. Pritom ne treba zaboraviti da je šah izmišljen u Iranu, da je šah iranska titula, te da šah-mat na farsi jeziku znači šah je mrtav.

Jedno puno zanimljivije objašnjenje govori o filozofskim razlozima za zabranu šaha. Treba napomenuti da je najpopularnija igra na čitavom Bliskom istoku u poslednjih 15-tak vekova - tawle (sto), ili na engleskom - backgammon. Ne znam da li mi imamo neku našu reč za ovu igru, ali lako ćete je se setiti ako ste ikad bili u Grčkoj. To je ono što grčki penzosi pasionirano igraju na ulicama i u kafanicama.

U svakom slučaju, tawle je igra u kojoj se nakon bacanja dve kockice u skladu sa dobijenim brojevima pomeraju žetoni sa polja na polje. Svaki od dva igrača ima po 15 žetona, i cilj je da se svi oni iznesu sa table, prošavši kroz neprijateljske redove protivnikovih žetona. Zašto pominjem ovu igru? Zato što je ona isplivala kao filozofska alternativa zabranjenom šahu. U backgammonu znanje može da vam donese pobedu, ali i loše kockice mogu totalno da ponište efekat znanja. Odnos izmedju sreće i znanja, potrebnih za pobedu u ovoj igri, je verovatno 50% - 50%. U šahu sreća nema neku veliku ulogu, već je igra u 100%-tnoj zavisnosti od znanja igrača. E, to je upravo i problem. Šah jednostavno poništava Boga kao činioca bez koga je uspeh nemoguć. Bog mora da igra odlučujuću ulogu u svim oblastima života, a ako se pojavi nešto što bi moglo da ospori ovu božju ulogu, onda to mora da nestane i da bude zamenjeno drugom igrom, koja nedvosmisleno stavlja do znanja da je vaše umeće potrebno i korisno, ali ipak nedovoljno za uspeh."

Posljednji put, Slobs se javio iz Jeruzalema, iza Božića. Pohitao je na filmski festival da vidi neki albanski film, kaže zato jer nikad nije vidio albanski film. Međutim, gadno se razočarao:

"Najjače su bile ljubavne scene koje su me podsetile na čuvene scene seksa u partizanskim filmovima. On ju hvata za glavu, strasno je jednom poljubi ali baš kao da se jedini preostali kiseonik nalazi upravo u njenim ustima, onda je jednom agresivno poljubi u vrat, te ophrvani strašću oboje zalegnu ispod drveta. Onda on otkopča pantalone, ona podigne suknju, zauzmu misionarsku pozu, on iz zaleta pogadja tačno u centar, zabode ga 3 puta kojom prilikom oboje glasno zastenju, oh, oh, oh, i onda on bez snage klone na njene grudi, a ona krene da ga gladi po kosi, zaljubljeno ga gledajući. Stvarno ne znam kako ih nije sramota da snimaju ovakve scene u 21. veku."

U Slobsa humora na pretek, zato ga valjda metak i neće.

Tomislav Čadež