Zadri je izmislio prezime da bi ga spasio iz logora

ZAGREB - Kad smo izve­de­ni iz Obu­ća­re, sta­jao sam s ro­di­te­lji­ma i se­strom, skri­vao se iza ­njih da me sr­pski voj­ni­ci ne vi­de. No pre­po­znao me bivši ra­dni ko­le­ga u odo­ri JNA, a dru­gi me ­izveo iz gru­pe. Upe­rio mi je pušku u pr­sa i pi­tao ka­ko se zo­vem. Stan­ko, re­kao sam. “A ka­ko se pre­zi­vaš!?” Za­dro, odgo­vo­rih. “Ti si taj ko­ji je or­ga­ni­zo­vao! Kle­kni!” Bi­lo me je ­sram kle­knu­ti, ali on me uhva­tio za ko­su, po­vu­kao do­lje i po­čeo uda­ra­ti.  



Str­pan sam u au­to­bus. ­Kroz Tr­pi­nju i ­Dalj odve­ze­ni smo kod Sta­ji­će­va, po­ljo­pri­vre­dnog do­bra po­kraj Zre­nja­ni­na na sje­ve­ro­i­sto­ku Sr­bi­je. U šta­le smo mo­ra­li pro­ći ­kroz kor­don po­li­ca­ja­ca ko­ji su nas tu­kli i pso­va­li. “I Tu­đman će vam do­ći ova­mo!”, vi­ka­li su. Ču­li su se sa­mo pu­cnji i ja­u­ci. U sta­ji smo mo­ra­li ču­čnu­ti, sta­vi­ti ru­ke na le­đa i gla­vu po­gnu­ti do­lje. U tre­nu sam ­pred so­bom vi­dio voj­ni­čke či­zme i obu­ću ci­vi­la. “Ko­va­če­vi­ću, ­diž’ se!” I da­lje sam gle­dao do­lje. “Što če­kaš, Ko­va­če­vi­ću, ‘aj­de!” Po­di­gnem gla­vu i vi­dim je­dnog voj­ni­ka JNA i Acu Jev­ti­ća. Kad sam se po­di­gao, voj­nik me upi­tao: “Je­su li te bi­li?!” Je­su, re­koh. “Bo­ga mu, ubiše Sr­be! Tr­či u dru­gi dio šta­le”, za­po­vje­dio je.



Bolesnika zatukli do smrti



Onaj kojega je Jevtić prebacio u drugi dio štale bio je zaštićen od torture



Predrag Matić

Sve to pre­pri­ča­va nam Stan­ko Za­dro, ­brat le­gen­dar­no­ga vu­ko­var­skog za­po­vje­dni­ka Bla­ge Za­dre, ko­je­ga je vu­ko­var­ski Sr­bin Ale­ksan­dar Jev­tić tim svo­jim po­te­zom te kr­va­ve no­ći s 19. na 20. stu­de­no­ga 1991. spa­sio od pre­mla­ći­va­nja, a vje­ro­ja­tno i smr­ti.  



Na­i­me, Jev­tić i je­dan ka­pe­tan JNA ko­ji je do­če­kao za­ro­blje­ni­ke u lo­go­ru te su se no­ći pre­po­zna­li. Ka­pe­tan se izne­na­dio što me­đu Hr­va­ti­ma vi­di Sr­bi­na Jev­ti­ća, ko­jem je bio za­po­vje­dnik dok je slu­žio voj­ni rok.



Jev­tić mu je re­kao da me­đu za­ro­blje­ni­ci­ma ima mno­go Sr­ba ko­ji su se je­dno­sta­vno za­te­kli u Vu­ko­va­ru pod opsa­dom. Ka­pe­tan JNA na­kon to­ga an­ga­ži­rao je Jev­ti­ća da mu po­mo­gne iz­dvo­ji­ti Sr­be od osta­lih. Ta­ko je isko­ri­stio pri­li­ku i spa­sio mno­ge Hr­va­te.      



Za­ro­blja­va­nja i do­la­ska u Sta­ji­će­vo pri­sje­tio se i Pre­drag Ma­tić ­Fred, vu­ko­var­ski bra­ni­telj ko­ji se pro­sla­vio uništa­va­ju­ći ten­ko­ve JNA.  



- Uju­tro 19. stu­de­no­ga po­hi­ta­li smo spašava­ti naše su­bor­ce iz Kra­lje­vi­ce, ra­nje­ni­ke. No za­ro­bi­li su nas, za­tim tu­kli, ne­ke su ubi­li... Stra­pa­li su nas u au­to­bus i vo­zi­li u Sri­jem­sku Mi­tro­vi­cu, ali u Mi­tro­vi­ci ni­je bi­lo mje­sta, on­dje su bi­li za­ro­blje­ni­ci iz cen­tra gra­da pa smo ci­je­lu noć pro­ve­li u au­to­bu­su. Našeg pri­ja­te­lja Zvon­ka Tvo­re­ka Đu­ru, ko­ji je bio bo­le­stan, ubi­li su kao psa, za­tu­kli ga ba­ti­na­ma...





Kapetan JNA angažirao je Jevtića da izdvoji Srbe, ali on je izdvojio i Hrvate

Humanost

 Odve­zli su nas u Sta­ji­će­vo. Dok smo pro­la­zi­li ­kroz špa­li­re, uda­ra­li su nas kun­da­ci­ma, či­zma­ma, mo­ti­ka­ma i ru­ka­ma. Bi­la je to naj­strašni­ja noć: ur­li­ci, ubi­ja­nja!  Aco Jev­tić, ko­ji je ta­ko­đer prošao ­kroz špa­lir, pre­po­znao je ne­kog ka­pe­ta­na... Na­kon po­zi­va da Sr­bi pri­je­đu u dru­gi dio šta­le, Jev­tić je svi­ma ko­je je po­zna­vao re­kao da ona­mo pri­je­đu. “Aj­de, ti, To­ni, pre­đi! I ti, Ko­va­če­vi­ću. I ti, ­Fred!” Na kra­ju je u tom di­je­lu šta­le bi­lo više Hr­va­ta ne­go Sr­ba. ­Onaj tko je prešao u taj dio šta­le bio je zašti­ćen, u dru­gom se svašta do­ga­đa­lo - pri­sje­ća se Pre­drag Ma­tić ­Fred. 



Ne­nad Ga­gić, sin pra­vo­sla­vnog sve­će­ni­ka i Hr­va­ti­ce, u hr­vat­skoj odo­ri bo­rio se kao dra­go­vo­ljac u Vu­ko­va­ru. I on mo­že za­hva­li­ti Ale­ksan­dru Jev­ti­ću.  



Izdvajao i Hrvate branitelje



- Na fron­ti je bi­lo ­strašno, ali od ono­ga kad su nas vo­zi­li u unu­traš­njost Sr­bi­je ne­ma ni­če­ga ­strašni­jeg. Vi­dio sam plo­ču s na­tpi­som Zre­nja­nin, a au­to­bus je ­stao uz pro­stor ogra­đen ži­com. ­Strašan je bio “do­ček” u lo­go­ru Sta­ji­će­vo: me­ne su ­odmah srušili i ga­zi­li. Kad sam ušao u šta­lu, pro­veo sam ve­lik dio no­ći kle­če­ći, ne gle­da­ju­ći ni li­je­vo ni de­sno: čuo sam pu­cnje, udar­ce i ja­u­ke. U je­dnom tre­nu­tku ne­tko je re­kao: Sr­bi na dru­gu stra­nu! Po­mi­slio sam, ako me pro­na­đu kao ta­kvo­ga, go­tov sam! Ni­sam ­znao tko to vi­če. Ka­ko sam vi­dio da i Hr­va­ti idu za tim gla­som i pre­la­ze van, po­put Šan­gu­ta i Fre­da, otišao sam i ja, me­đu za­dnji­ma. U tom me­te­žu to je zna­či­lo bi­ti spašen. ­Ipak sam do­ži­vio tor­tu­ru jer sam bio sin pra­vo­sla­vnog sve­će­ni­ka. ­Imam ošte­će­nje mo­zga od kun­da­če­nja. Me­đu ču­va­ri­ma lo­go­ra bi­li su Sr­bi lju­di i po­sto­ja­li su Sr­bi zvi­je­ri - pri­sje­tio se Ne­nad Ga­gić.



Zo­ran Šan­gut, da­nas pred­sje­dnik Udru­ge Vu­ko­var 791., ta­ko­đer se pri­sje­ća ve­če­ri  kad mu je, pre­ma vla­sti­tom pri­zna­nju, Jev­tić spa­sio ži­vot.



- Na­kon ba­ti­na u je­dnom su nas tre­nu­tku tje­ra­li da pje­va­mo hi­mnu “Hej, Sla­ve­ni”. Ni­sam že­lio pje­va­ti. To je vi­dio je­dan stra­žar, zva­li su ga Ma­đar. “Već sam dvo­ji­cu ­ubio, ti ćeš bi­ti tre­ći!”, re­kao je Ma­đar. Po­čeo me tu­ći, ­ostao sam bez da­ha. U tom tre­nu­tku sa za­po­vje­dni­kom lo­go­ra u šta­lu je ušao Ale­ksan­dar Jev­tić ko­ji je u ma­nji dio šta­le po­čeo iz­dva­ja­ti lju­de. Ta­da smo shva­ti­li da se nešto do­ga­đa. Kad je pr­stom po­ka­zao na me­ne, dao mi je ­znak da š­utim. Prešao sam u dru­gi dio šta­le u ko­jem nas ni­tko ni­je tu­kao ni­ti se iz to­ga pro­sto­ra ne­tko vo­di kao ne­stao. U taj dio šta­le iz­dvo­je­no je više od 300 lju­di, a me­đu nji­ma je bi­lo više od 150 Hr­va­ta, bra­ni­te­lja. U di­je­lu šta­le iz ko­jeg smo otišli do­ga­đa­la su se uboj­stva, lju­di su ne­sta­ja­li - ispri­čao je Šan­gut.



-  U tom je bi­la ve­li­či­na Ale­ksan­dra Jev­ti­ća, što je ­imao  hra­bro­sti iz­dvo­ji­ti i Hr­va­te bra­ni­te­lje. Ia­ko mu je bi­lo na­re­đe­no da iz­dvo­ji sa­mo Sr­be, on je iz­dvo­jio i Hr­va­te, Vu­ko­var­ce, bra­ni­te­lje - ­objašnja­va Šan­gut.



Stan­ko Za­dro do­bro se sje­ća ko­ga je sve vi­dio u pro­sto­ri­ji na­kon što ih je Jev­tić iz­dvo­jio.



Donosio kruh u logor



-  Kad sam ona­mo do­tr­čao, vi­dio sam ci­vi­le, ne­ke mo­je pri­ja­te­lje, bra­ni­te­lje, ni­je mi bi­lo ja­sno što se do­ga­đa. Aco je iz­dvo­jio i Sr­be i nas Hr­va­te, znan­ce i pri­ja­te­lje. Spa­sio je An­tu Ma­ro­vi­ća, ko­ji je sa ­mnom bio na Tr­pinj­skoj ce­sti, Fre­da, An­tu Oklo­pči­ća, di­re­kto­ra obu­ća­re i mno­ge dru­ge. Ne ­znam to­čno ko­li­ko nas je iz­dvo­jio, oko 150 do 200 lju­di. Mi­slim da su ve­ći­na me­đu tim lju­di­ma bi­li Hr­va­ti. Pi­tao sam se što da ra­dim ako sa­zna­ju tko sam, jer sam uza se ­imao do­ku­men­te ko­je sam po­čeo skri­va­ti u sla­mu po­mi­ješanu sa staj­skim gno­ji­vom... On­da sam se pi­tao ka­ko ću do­ka­za­ti tko sam pa sam ih po­no­vno tra­žio i je­dva pro­našao - ispri­čao je Stan­ko Za­dro.



Jev­tić je, na­i­me, ne­ko­li­ko pr­vih da­na za­ro­blje­ništva pro­veo s osta­li­ma u lo­go­ru, na­kon če­ga je izišao.  



- ­Znao nam je do­no­si­ti ­kruh, a me­ni je uvi­jek dao ne­ki ­znak da bu­dem mi­ran i da se ne bri­nem. Kad je izišao iz lo­go­ra, vi­đao sam ga pre­ko ži­ce ako bi­smo bi­li u š­etnji.  



Ti­ho sam ga do­zi­vao, me­đu­tim, on bi sta­vio pr­st na ­usta i dao do zna­nja da š­utim - pri­sje­ća se Za­dro. No pr­vi po­kušaj raz­mje­ne i izvo­đe­nja Stan­ka Za­dre ni­je ­uspio, na­kon če­ga su sli­je­di­la ispi­ti­va­nja.  



Zadru ispitivali i o Aci



-  Sre­ćom, ispi­ti­va­li su nas na­kon što su nas po­pi­sa­li dje­la­tni­ci me­đu­na­ro­dnog Cr­ve­nog kri­ža, što je zna­či­lo si­gur­nost. Ka­da je došao red na me­ne, po me­ne su došli stra­ža­ri. Vo­di­li su me izme­đu ne­kih sta­ba­la, ­kroz šumu, mišići su mi bi­li na­pe­ti, sva­kog tre­na oče­ki­vao sam da će me za­tu­ći uz ne­ko dr­vo. Za­i­sta sam po­mi­slio da će me ubi­ti...  



Do­ve­li su me u ne­ku pro­sto­ri­ju, ispi­ti­vač me po­nu­dio ci­ga­re­tom, ­odbio sam, ni­sam bio pušač. Taj je sve ­znao o me­ni: zna­li su tko su Bla­go i Ro­bert Za­dro. Pi­tao me što sam ra­dio u Vu­ko­va­ru, go­vo­rio sam mu više o ono­me što ni­je di­rek­tno ve­za­no uz ra­tna zbi­va­nja, ispri­čao sam mu o svo­jim ci­vil­nim akti­vno­sti­ma, o to­me ka­ko sam lju­di­ma po­ma­gao. Ni­su me tu­kli, što me izne­na­di­lo i pre­mašilo mo­ja oče­ki­va­nja - pri­sje­ća se Za­dro.  



Za dru­gog ispi­ti­va­nja, ko­je je sli­je­di­lo ne­ko­li­ko da­na po­sli­je, Stan­ko Za­dro svo­ja je ra­zmišlja­nja i za­pa­ža­nja mo­rao na­pi­sa­ti na pa­pi­ru.



- Za­ni­mlji­vo, pi­ta­li su me što je Aco ra­dio ti­je­kom ra­ta, htje­li su zna­ti zašto se ni­je bo­rio na nji­ho­voj stra­ni. U skla­du s našim pret­ho­dnim do­go­vo­rom, re­kao sam da je bio u ra­dnoj gru­pi, da je bio pod našom kon­tro­lom i da ni­je mo­gao su­dje­lo­va­ti u ra­tu. To se po­tpu­no po­kla­pa­lo s Aci­nom pri­čom - pri­sje­ća se Za­dro ko­ji je me­đu pr­vi­ma bio ra­zmi­je­njen, izišao je na­kon sa­mo mje­sec da­na bo­rav­ka u lo­go­ru, za ra­zli­ku od ­svog oca ko­ji je u Sri­jem­skoj Mi­tro­vi­ci bio fi­zi­čki i psi­hi­čki zlo­sta­vljan.  



No Jev­tić je pod sva­ku ci­je­nu že­lio zašti­ti­ti Stan­ka Za­dru jer se že­lio odu­ži­ti obi­te­lji Za­dro za sve što su čla­no­vi te obi­te­lji uči­ni­li za nje­ga.



- Na je­dnom ispi­ti­va­nju, kad su ispi­ti­va­li me­ne, re­kao sam da mi je ja­ko po­mo­gao je­dan čo­vjek i da bih vo­lio da se na je­dan na­čin odu­žim nje­mu kao što je on ­ispao čo­vjek pre­ma me­ni - go­vo­rio je Jev­tić za Latinicu po­če­tkom ove go­di­ne.



Dvije obitelji



Pri­ča o pri­ja­telj­stvu izme­đu obi­te­lji Za­dro i obi­te­lji Jev­tić po­če­la je mno­go go­di­na pri­je ra­ta, s obzi­rom na to da je ­otac Ale­ksan­dra Jev­ti­ća bio po­slo­vo­đa Bla­gi Za­dri u “va­lja­ri” kombinata Borovo.   



No kad je po­čeo rat, Jev­tić ni­je že­lio ra­to­va­ti, ­ostao je kod dje­voj­ke u Bo­ro­vu na­se­lju.  



- To sam vri­je­me pro­veo skri­va­ju­ći se, ni­sam ni na ko­ji na­čin že­lio su­dje­lo­va­ti u tom ra­tu ni na je­dnoj ni na dru­goj stra­ni. On­da je za to sa­znao Bla­go Za­dro i ka­da sam otišao u ­stan k svo­joj dje­voj­ci, on­da je on re­kao da me, dok je on živ, ni­tko ne­će di­ra­ti ni­ti mo­bi­li­zi­ra­ti ni­ti išta dru­go, iz pošto­va­nja pre­ma mom ocu ko­jeg je po­zna­vao i pre­ma mo­joj obi­te­lji. Ka­da je Bla­go po­gi­nuo, tu je ulo­gu pre­u­zeo Bla­gin po­koj­ni sin Ro­bert i Stan­ko Za­dro - go­vo­rio je Jev­tić.



Pri­je pa­da Vu­ko­va­ra Za­dro je čla­no­ve svo­je obi­te­lji te Ale­ksan­dra Jev­ti­ća, nje­go­vu dje­voj­ku Ven­di i bu­du­ću pu­ni­cu Ani­cu Vu­le­tić smje­stio u No­voj obu­ća­ri. Stan­ko Za­dro i nje­go­vi ro­di­te­lji ni­su do­pušta­li da se lju­ti i fru­stri­ra­ni bra­ni­te­lji, s obzi­rom na to da je ­grad bio ­pred pa­dom, iži­vlja­va­ju nad Ale­ksan­drom Jev­ti­ćem ni­ti da ga mo­bi­li­zi­ra­ju.



- Mi smo se u odre­đe­nom vre­me­nu je­dno­sta­vno po­sta­vi­li kao lju­di, pošte­no, ona­kvi­ma ka­kvim nas je Bog dao i ka­ko smo odgo­je­ni, kršćan­ski. Ne smijemo zaboraviti da ima do­brih lju­di na ­svim stra­na­ma, pa i u ratu - zaključuje Stanko Zadro.





Nenad Gagić



Sin pravoslavnog svećenika i Hrvatice u Vukovaru se borio u odori hrvatskog branitelja. Među čuvarima logora bile su dvije vrste Srba, kaže: Srbi ljudi i Srbi zvijeri



Pre drag Matić Fred



Na­kon po­zi­va da Sr­bi pri­je­đu u dru­gi dio šta­le, Jev­tić je svi­ma ko­je je po­zna­vao re­kao da ona­mo pri­je­đu. “Aj­de, ti, To­ni, pre­đi! I ti, Ko­va­če­vi­ću. I ti, ­Fred!” Na kra­ju je u tom di­je­lu šta­le bi­lo više Hr­va­ta ne­go Sr­ba



Zo ran Šangut



Tjerali su nas da pjevamo ‘Hej Slaveni’, a ja nisam htio, pa su me počeli tući. Jedan mi je rekao: ‘Ubio sam dvojicu, ti ćeš biti treći’. A onda je ušao Jevtić, počeo izdvajati ljude i pokazao i na mene



Stanko Zadro



Aleksandar Jevtić izdvojio je oko 150 do 200 ljudi. I Srba i Hrvata, i znanaca i prijatelja... Sve nas koje je izdvojio na taj je način spasio

Četvorica hrvatskih branitelja svjedoče o tome kako im je Aleksandar Jevtić pomogao u logoru Stajićevo kod Zrenjanina gdje su bili zarobljeni. Jevtić je iz najgoreg dijela logora izdvojio 150 do 200 ljudi, ne praveći razliku između Srba i Hrvata

Za­ni­mlji­va je si­tu­a­ci­ja u ko­joj su se Stan­ko Za­dro i Ale­ksan­dar Jev­tić su­sre­li u Vu­ko­va­ru za opsa­de gra­da.



- U ko­lo­vo­zu 1991., kad je po­če­lo že­sto­ko gra­na­ti­ra­nje pod kišom me­ta­ka i gra­na­ta, ­odveo sam ro­di­te­lje u je­dnu zgra­du bli­zu to­pla­ne u Bo­ro­vu na­se­lju. U tom sta­nu po­vre­mno je bi­lo do 20 čla­no­va naše obi­te­lji, za­tim su­sje­di sr­pske na­ci­o­nal­no­sti, je­dna glu­ho­ni­je­ma že­na itd. Dva ka­ta ­iznad sta­no­va­la je naša zna­ni­ca Ani­ca Vu­de­tić i nje­zi­na kći Ven­di, ko­ja je ra­di­la u ra­tnom sto­že­ru, u vu­ko­var­skoj bol­ni­ci. Bri­nuo sam se za ­njih, do­no­sio im hra­nu i vo­du, a one su si­la­zi­le do­lje k mo­ji­ma. Bi­lo mi je ču­dno što Ani­ca tra­ži ci­ga­re­te, a ne puši. Je­dno­ga da­na bi­la je sva upla­hi­re­na i zbu­nje­na. Re­kla mi je da skri­va, ču­va i pa­zi de­čka svo­je kće­ri. Kad sam vi­dio tog de­čka, shva­tio sam da se po­zna­je­mo. Nje­gov je ­otac bio šef Bla­gi. Aco je ci­je­lo vri­je­me bio u tom sta­nu, pa­zio sam da ga ne odve­de Voj­na po­li­ci­ja i mo­bi­li­zi­ra. Ni­tko od mo­jih ni­je dao do zna­nja da je on tu - ispri­čao je Stan­ko Za­dro.



- Ne dao Bog da sam iko­mu re­kla da je Aco u zgra­di, ni pod ci­je­nu ži­vo­ta - do­da­la je Mi­la Za­dro, 88-go­dišnja maj­ka bra­će Za­dro. 



- Aco je bio sa ­mnom, vi­dio je kad sam osta­vio oru­žje, čak mi je po­mo­gao da ga sa­kri­jem. Dan-dva pri­je pa­da Vu­ko­va­ra Aco mi je dao svo­je tra­pe­ri­ce pa sam za­ro­bljen u nji­ma - re­kao je Stan­ko Za­dro.

Susret Stanka Zadre i Jevtića u kolovozu tijekom opsade grada

Ivica Radoš