U HRT-ovoj emisiji 'U svom filmu' gostovao je glumac Rade Šerbedžija, koji iza sebe ima već 50 godina karijere. Šerbedžija je dobitnik državne nagrade Vladimir Nazor za životno djelo, a član je i Američke filmske akademije. Ni sam ne zna koliko je filmova do sada snimio, a misli da ih je više od 200.
- Prije 5 godina sam snimao jedan film na Islandu. Sjećam se da me režiser zamolio da nešto improviziram bez teksta i ja sam to učinio. On je rekao pa to je fantastično, hvala vam, a ja kažem, e čovječe više od 150 filmova imam ja u nogama. On kaže, ne 187. snimate. Od tada sam snimio još nekoliko tako da mislim da je preko 200, rekao je Šerbedžija, koji je i u emisiju došao sa šeširom, njegovim zaštitnim znakom.
- Mi svi koji smo u Slavoniji odrasli od Ive Štivičića do Fabijana Šovagovića, svi smo nosili i nosimo šešire.
Ističe da su mnogi glumci kod nas snimili tako velik broj filmova, spominjući tako Batu Živojinovića, Ljubišu Samardžića, Dragana Nikolića, Borisa Dvornika...
- Nekad su se kod nas snimali filmovi, naročito moja generacija, kad se počelo više filmova snimati. Kad sam ja bio mlad i igrao glavne uloge u jugoslavenskim filmovima, tada se snimalo 30, 40 filmova godišnje. To je velika brojka za jednu zemlju od 22 milijuna. Ali u tih 40 mene je zapalo da sam snimao i 4, 5 filmova godišnje. Cijela moja generacija, mi smo snimali filmove kao da idemo u tvornicu na posao. A i bili smo možda malo bolje plaćeni od nekih dobrih mjesečnih plaća.
Osvrnuo se i na odnos s ocem, koji je u 104. godini umro prije godinu i pol. Ispričao je kako mu je otac bio protiv toga da on ide na Akademiju i bude glumac. Otac je za njega imao želju da bude liječnik ili inžinjer.
- On je uvijek bio protiv toga da ja idem u glumce zato što prije svega bio sam dobar đak, nisam bio odlikaš, bio sam jak vrlo dobri jer sam se mnogo bavio sportom pa nisam imao vremena da budem u svemu odličan, ali sam bio dobar đak. On je tada smatrao da ću sigurno završiti neki fakultet, sestra je studirala ekonomiju. Mi smo zapravo bili prvi od naše familije koji će biti akademski građani. On je želio da ja budem bilo što, ili doktor ili inženjer. Ja sam onda rekao hajde studirat ću ja književnost, jer sam volio književnost, knjige, čitao sam mnogo kad sam bio mlad klinac i teta Ljubica u Vinkovačkoj knjižnici je govorila da sam bio apsolutni rekorder što se tiče čitanja od tih mlađih učenika u Vinkovcima.
Ispričao je Šerbedžija kako je njegov otac iz protesta znao gasiti televizor kad bi se prikazivao neki njegov film. Na pitanje je li moguće da otac nije pogledao niti jednu njegovu predstavu, Šerbedžija kaže:
'Ne! To je bio njegov protest i onda kad sam ga pitao pa dobro zašto ne gledaš moje filmove, televiziju. Dobro hajde predstava, nećeš da ideš iz Vinkovaca u Zagreb. Što je gasio televiziju? Mama kaže kad bi sjedili u boravku i ide moj film, on se samo digne uzme svoje novine i ukrštene riječi i ode u drugu sobu. I onda sam ja poslije rekao hajde reci mi sad zašto? Onda je on jednom lijepo rekao i nekako sam ponosan na to. Rekao je sine, znaš što, svi mi govore tvoj sin glumac pa te vole, pa nešto svi, moji prijatelji svi, a ja želim tebe imati kao mog sina. Ja ne želim tebe gledati nekog drukčijeg. Ima tu nešto lijepo. Imali smo jedan takav odnos i to je to. Nije želio uopće da pristane na tog svog poznatog sina', ispričao je Šerbedžija za HRT.
Ipak, dodaje da unatoč svojoj velikoj popularnosti od toga nije pravio pompu i ponašao se normalno.
'Recimo za mene je normalno stajati u redu kao i svi drugi ljudi u dućanu. Ne tražiti protekciju itd. To su ljudi voljeli i onda sam imao jedan onako s građanima Zagreba u kojem sam živio i odrastao tu svoju prvu mladost i srednje godine kad sam bio vrlo zaposlen i poznat glumac u filmu i televiziji. To je najlakši način kad srušiš mit, onda je tebi lakše. Najneugodnija stvar je kad ti se netko divi. Jer izgubiš neposrednost, ne živiš život nego si netko drugi, papirnati, a ja želim biti ribar, želim biti nogometaš kao što sam bio nogometaš i ribar, mnogo je lakše tako živjeti', zaključio je Rade Šerbedžija.