Spavali smo snom pravednika svi na Farmici kad nas je iznenada probudila galama i zvuk automobila. Bilo ih je najmanje četiri, brat bratu. Kako je mrak i samo smo mogli ćiriti kroz armaturu i slušati o čemu pričaju, nismo previše saznali. Mislili smo da je jutro pametnije i vratili se u krpe. Buka se ubrzo stišala… mi, gle čuda, nismo oka sklopili.
Neki muk je dolazio iz prednjeg dvorišta. Taj zvuk nismo nikad čuli, naviknuti na Miškovo revanje, kozje meketanje, Kukurencijino kukurikanje… Ali ovo, to je nešto novo. Poslali bi Mileta u izvidnicu, on je najbliže.. Ali, kukala nas sreća, Mile je slijep.
Nagađali smo da nije neka sirena, truba, tko će ga znati.
Eh, onda se netko iz mase dosjetio Milice.
Odletjela ona do hangara i vraća se sva unezvijerena, vidio se grašak znoja na kljunu. Veli Milica: „Krava!“
„KRAVA?“ Prolomi se u glas.
„Prava pravcata krava“, nastavlja Milica, „ogromna, crno bijela, MUUU krava“.
Neki su progutali knedlu, Miško pokrio oči kopitom,
Milica znoj obrisala krilom i nastavlja: „ljudi, to nije sve“.
„Nije?“ Opet u isti glas.
„3 praščića“, kroz kljun će Milica.
Čuješ: „uštipni me i reci da sanjam“, „ja se selim“, „svinje jedu 3 puta više nego mi“, „krava ima 600 kilograma, a ja 9“...
Strah se doslovno mogao nanjušiti.
Tu noć nitko nije oka sklopio. Bacali smo jedno drugom loptice u zrak, pleli pletenice od dlake, turpijali noktiće... Samo da jutro prije dođe.
I evo ga. Vidimo Cvrcu i Mateicu, počinje smjena. Sve je kao svakog dana. A onda, iz vedra neba, iza kuće proviri glava s dva roga. Inače smo mi (psi) kao najglasniji u Skloništu, ali sada muk. Niko ni av.
Počela nam se približavati, sad čuješ knedle kako klize niz grlo, i zaori; „MUUUUU“. Neš ti, preživjeli smo mi ljude, možemo i kravicu. Krenusmo dva po dva u njenom smjeru, naoružani lopticama. Došli joj na metar udaljenosti. Nije rekla ni mu, nije nas ni pogledala, nije trepnula.
Dakle, ovo je super krava! Sviđa nam se, džabe smo se brinuli. Sve će biti u redu. Nije prošlo dvije minute (opuštenosti) kad se prema nama zalete tri ušate njuške, trče kao mi, glasaju se slično nama... A nisu psi. Nisu, kunemo se. Ali da liče, liče. Jedna je posebno aktivna, kruži oko nas tri minute i osobno ja (Garo) bi rekao da se smije.
„Laaaaajkaaaaa“, čuješ iz prednjeg dvorišta. Čuj to, Lajka! Pa i zovu se kao mi! Lajka, Luna i Bela takva su im imena. A kravica, Šarava! Sve smo kasnije povezali. To su naše četiri nove stanovnice iz Petrinje. Znate, onaj prokleti potres, spasio im je živote. Po prvi put njih tri hodaju travom, kopaju, jedu korijenje, čuli smo sve iz prve ruke. Bela kaže da poznaje samo beton, hladni, mokri beton. Baš su nas njihove priče rastužile.
Ali kratkotrajno, shvatili smo da su sada dio naše ekipe i da im neće nitko i ništa napraviti. Početni strah (ok i malo ljubomore) je splasnuo. Malo mi je bilo neugodno pitati Šaravu što jede i koliko ima kilograma (dama je to), ali stvarno me zanimalo kako je baaaaš toliki buc debeljuc.
Dobro da mi je jezik bio sporiji od glave, pa sam saznao da će nam Šarava donijeti na svijet bebu Pravu, MUUU bebu! I bi tako, par dana kasnije, svijet je ugledao svojim ogromnim očima Borna Farmerski (ex Petrinjski). Mali je skroz simpa, ima jedne trepavice smeđe, druge bijele. Sve nas je dobio.
Sad prvo ujutro svi pitamo kako je Borna, a onda šta ima za jest'. Svaki dan netko od nas (pasa, maca, koza..) provjerava jesu se Šaravoj vimena upalila, jel' malac dovoljno sisao. Totalno smo se ušemili. Pony je najbolja babica (mrzi kad ga tako zovemo). Iako ga svi pratimo u stopu.
Sjedimo (mi ljudi) i gledamo ih... Eto ti, brate mili, kad bi svi od njih učili o prijateljstvu, brizi, ljubavi, empatiji. Ma baš smo ponosni!