Čudimo se kako nismo svi mrtvi. Vatra je lizala vrata, plamen je bio tako velik, mislili smo gotovo je...

Trosjed, kao nov, odbačen je pred vratima Hrepićevih. Vatra ga je u žurbi zaobišla, imala je važnijeg posla od sjedenja na šarenom kauču.

- Doša je nekidan lola Mercedeson i mrtav ladan ga izbacija, misli valjda da je to normalno, da smo svi mi jadnici šta ovde živimo. Vika san za njin, zaletija se, ali dok san dotrča iz vrtla, on je već bija uteka - govori Toni Hrepić.

Razočaran je u ljude, stvarno nas ima svakakvih, bahatih najviše, a opet, do neba je zahvalan prijateljima. Oni koji nisu mogli pomoći, zvali su, a on im nije imao kad odgovoriti, valjalo je gasiti, a ne pričati.

- Uopće mi nije jasno kako nismo svi izgorili, kako smo se iz ovoga mogli čitavi izvuć. Virujte mi, bilo je gotovo, kraj, vatra nam je došla do kućnih vrata, bija je takav plamen da san mislija da ...