Miroslava Garbin i njezina kći Rahela Janković pred ulazom u Dom umirovljenika na Zenti prvo su se u tišini sedam, osam, deset sekunda, s nekoliko metara udaljenosti, samo duboko gledale. A onda je Rahela potrčala, pa se od sreće bacila na majku, zgrabila je u najčvršći zagrljaj na svijetu, skoro je digla s poda. Raheli su poletjele suze, Miroslava je glasno zaplakala.
Naletjeli smo na filmsku scenu na splitskoj Zenti, emotivnu do kosti, svjedočili okupljanju obitelji koje je korona na tri mjeseca potpuno odvojila, piše Slobodna Dalmacija.
– Dođi, dušo, joooj, da te zagrlim, o sunce moje, bojala sam se puno, puno da te više nikad u životu neću vidit, nit zagrlit. Dođi mi, 'ćeri moja, da te zagrlim, koliko sam to čekala. Ja sam mislila, ovo je kraj! – kroz suze je govorila Miroslava Garbin.
– Sve je dobro, sve će, majko, bit dobro, jedva te svi čekamo vidit. Ne pitajte me kako nam je bilo. To vam je tuga ogromna. Oćeš vidit mamu, a ne možeš. Ne možeš doć ni ispod balkona jer ne gleda nigdi di možeš doć. Tri mjeseca. Mislila sam da je moje oči vidit više neće. Konačno smo skupa, znate li koja je to srića – zagrlila je Rahela Janković mamu, ispričala nam prve dojmove. I povela je kući.
I sutra, i preksutra, i sve iduće dane opet mogu biti zajedno kada god požele. Jer s ukidanjem tek jedne od brojnih korona-mjera, umirovljenici iz domova za starije jučer su prodisali, dobili su slobodu. S popuštanjem zabrana, one koji su preboljeli koronu i dobili cjepiva jučer su dočekala otvorena izlazna vrata.
– Ma da vidite te sreće, tog veselja, tih naših živahnih umirovljenika koji su odmah nakon marende pohitali vani. To je otralo – našalio nam se jedan umirovljenik – dočim je pojilo marendu. Otrčalo kuda ih noge nose, neki potpomažući se onom trećom, štapom. Eh, slobodo, lijepa li si.
– Joj, jedva sam čekala da izađem, mjesec i pol dana me mučilo je li u banju ostalo upaljeno svjetlo. Tuče mi po glavi, ne da mi mira. I čim se digla jutros zabrana, ja naručila taksi i kažem vozi me onoj drugoj mojoj kući. I je, bilo je upaljeno. Izgasin ja i vratim se svom Domu na Zenti. A sutra ću ravno u kupovinu. Tresem se od uzbuđenja, treperim od sreće jer sam mislila kako više nikad neću izaći vani. Već sam stara, 86 mi je godina – veli nam Silvija Harmandić iz Sarajeva.
A evo nam i bračnog para, Mire i Zlatka, ona s uređenom frizurom, oboje fino obučeni, on sa štapom. Stižu iz kupovine, vuku kese pune hrane. Pitamo ih je li lijepo opet vani, a on nam ne odgovori riječima, nego motom pokaže kao da sebi pištoljem puca u glavu. Hoće reći, pa čoviče, ispalija san više na živce od tog stajanja u zatvorenom.
– Sve san vam tim motom pokaza, "dajte mi pištolj, ubiću se", četiri miseca mi u sobi od deset kvadrata. I onda izađete vani pa zbandajete, noge me bole... A ja sam se preznojila sva... A nervozni smo, evo kako sam ja nervozan, sad ću bacit ovaj štap u grmlje, evo oću, vidiš ovako, oću... Kupili smo hrane, odma smo išli po dućanima…
Ja san na živce bija ispalija, ma i ja sam isto... Fala Bogu da je bilo grubo, a kako ćeš, malo na kompjuter, pa čitaš, pa TV, pa na stolicu, sa stolice na postelju. Srića Bog da gledamo na jug. A mo'š izać samo na hodnik. Teško je bilo, čovik više ispali tako misecima. A onda se pomiriš sa sudbinom. Da kakav smo osjećaj imali jutros? A nikakav, ne znaš šta da misliš, hodat više ne znaš, vrti ti se u glavi, noge čine Jakove, Jakove, bandaješ – vele Mare i Zlatko.
Šoltanin Anton Cecić Karuzić, zvani Cece, isto malo bolje volje od njih. Kaže kako grintu u svoju butigu neće, jer drugima ne donosi sriću, a njemu samo štetu. Zato je on, čim se digla zabrana, opalio điradu, i to dva sata sve gore do Doma u Vukovarskoj. Falilo mu je šetanja i gibanja više nego išta.
– Da je bilo ostat ovako zatvoren još godinu dan, na noge se ne bi moga dignit. I odsad ću svaki dan ovako u đir, i to ću nastojat i ujutro i poslipodne. Jedva san ovo dočeka – mudro će Cece.
A ako ste mislili da je euforija zavladala samo pokraj mora, varate se. I u Domu umirovljenika u Vukovarskoj sreći nije bilo kraja. Sve što je moglo već je od ranog jutra otišlo na sve strane, kod svojih, frizera, u kupovinu, na pazarić, u điradu, po novine, gdje su god poželjeli. Pred vratima nailazimo na dvije dame. I jedna i druga su u kolicima. Miru Bačić, koja je u Domu već osam godina, i prijateljicu joj Radojku. Nema sunca, ali vitrić piri, proljeće se u natruhama osjeća na trenutke u zraku. Vani su. Kažu, osjećaj je neopisiv.
– Ova je sloboda nenadoknadiva, neopisiva, nakon onog stalnog boravka unutra, na drugom katu. Na balkon nisam mogla, a vidite i sami, u kolicima sam. Falio mi je zrak, zrak, i zrak – kaže Mira.
Radojka ima drugu muku, nije je sram reći, pati od klaustrofobije, ima strah od zatvorenog prostora. A korona je osudila na zatvoreni prostor mjesecima, život na kolica. Možete misliti kako joj je bilo.
– Da sritna, ovo što smo izašle vani, to mi toliko puno znači. Nisam mogla ni na balkon, ima visoki prag, kolica ne mogu proć. Stala bi ispred vrata i disala. Ma nemam riči da vam opišem ovu sreću – veli Radojka.
A onda im je kao vrapčić dotrčala Katica Gregoret, u Domu je već 18 godina, živi u apartmanu. Sva treperi, čeka je nećakinja, ima zakazano u frizera, dan poslije u pedikera, sve je već isplanirala. Da je li joj ovo znači, šta i mi bezveze pitamo.
– Ovu vam je sriću nemoguće opisat, više smo svi bili ludi. Od desetog miseca vani izašla nisam. Nema ničega do slobode, ja vam to kažem. Ma ne moram ja izać vani, ma ostat ću ja i unutra, ali samo da znam da su mi vrata otvorena. Nek znam da mogu. Trčim van ća, trčim, žuri mi se, imam posla puno – veli Katica. Trči, Katice, trči, sa srićom, i neka potraje.