Ako biste kao stranac slučajno nabasali ovamo (šanse za to su, naravno, izuzetno male), bili biste iznenađeni otkrićem da ovdje paralelno opstaje nekoliko različitih, neuklopljivih stvarnosti. Vjerojatno biste uskoro osjetili i jedan sasvim specifičan napad vrtoglave klaustrofobije. Ne brinite se, to je samo prva u nizu reakcija na mučnu mitrovačku dinamiku koja već godinama traje i kojoj se, nažalost, ne nazire kraj, kao ni rješenje. Iz Kosovske Mitrovice
Usred Kosovske Mitrovice, preko reke Ibar, pruža se čuveni Novi most. Ovaj most, koji su 2005. godine podigle francuske snage u sastavu KFOR-a, uprkos uobičajenoj romantičnoj simbolici povezivanja ljudi, ikona je nečeg upravo suprotnog - podeljenosti ovog obeznađenog grada na dva nejednaka dela. Na severni (srpski) i južni (albanski).
Ako biste kao stranac slučajno nabasali ovamo (šanse za to su, naravno, izuzetno male), bili biste iznenađeni otkrićem da ovde paralelno opstaje nekoliko različitih neuklopljivih (reprezentacija) stvarnosti. Verovatno biste uskoro osetili i jedan veoma specifičan napad vrtoglave klaustrofobije. Ne brinite, to je samo prva u nizu reakcija na mučnu mitrovačku dinamiku koja već godinama traje i kojoj se, na žalost, ne nazire kraj kao ni jasno rešenje.
Kosovska Mitrovica danas čini se poput ogledala u kom se reflektuje celokupna kosovska realnost u svoj svojoj nerazmrsivoj zakukičanosti. Po rečima Oliviera Haenera, “pune četiri godine po proglašenju nezavisnosti, Kosovo je po sopstvenom Ustavu nezavisna, suverena država. Ali po ustavu Republike Srbije ono je i dalje autonomna pokrajina Srbije, a istovremeno je i entitet pod privremenom međunarodnom upravom prema rezoluciji 1244 Saveta za bezbednost UN”. Po njemu, “Mitrovica u svemu tome ima poseban značaj, kao tačka konfrontacije tri različita sistema, tačka na kojoj su kosovske kontradikcije najvidljivije”.
Beznadno periferni
Olivier Haener je švajcarski ekspert za pitanje Kosova. On je i autor studije “Podeljeno ujedinjeno Kosovo: politike lokalnih i međunarodnih učesnika na Severnom Kosovu u svetlu podela u mitrovačkom regionu”. Ova obimna i važna studija objavljena je 2011. godine, čemu su prethodile pune tri i po godine Haenerovog života u Kosovskoj Mitrovici i svakodnevnog bavljenja problematikom albanske i srpske, ali i drugih etničkih zajednica koje tu žive, poput bošnjačke ili romske. Po njemu, Mitrovica je simbol podele u kulturama, percepcijama, životnim stilovima, životnim standardima, pri čemu beznadežno periferni položaj obe strane pocepanog grada u odnosu na maticu (Prištinu, tj. Beograd) Haener smatra ključnim faktorom u razumevanju mitrovačke problematike. On takođe insistira na terminu “overpolitisation” (ili “prekomerna politizacija”) koji se odnosi na uobičajena tumačenja kosovske stvarnosti isključivo kroz političku prizmu. Poboljšanje društvenih i ekonomskih uslova po Haeneru jednako je bitno, ako ne i bitnije, od rešavanja strogo političkih pitanja. “Još uvek smo u Mitrovici jako daleko od toga”, priznao mi je. “Čak i kad bi se na političkom nivou pronašlo najbolje rešenje s kojim bi se svi politički akteri složili tako da se nađu nasmejani na grupnoj fotografiji u novinama, to uopšte ne bi vredelo ukoliko istovremeno ne bi bilo omogućeno i praktično funkcionisanje na ekonomskom i društvenom planu.”
Birokratska ukočenost
S Olivierom Haenerom razgovarao sam putem skypea spremajući se na svoje kratko putovanje u Kosovsku Mitrovicu, gde sam planirao da se susretnem i razgovaram s prijateljima i na jednoj i na drugoj strani ovog podeljenog grada, Albancima i Srbima podjednako. Stoga me je izuzetno interesovalo da pre svega oslušnem i onaj treći glas koji jednakopravno učestvuje u mitrovačkoj realnosti. Tipične pripadnike međunarodnih misija Haener, uostalom, u šali naziva “Homo Missionicus” i ne nalazi mnogo dodirnih tačaka između sopstvenog senzibiliteta i one birokratske ukočenosti koja uglavnom vlada među međunarodnim predstavnicima na mestima kao što je Kosovska Mitrovica.
Naoružan nekim od njegovih interesantnih opservacija i visprenih zaključaka, stigao sam u Mitrovicu redovnom autobuskom linijom iz Beograda. Nakon šest sati putovanja bilo je prijatno napustiti usijano vozilo bez klime i protegnuti udove. Kako se autobuska stanica nalazi u neposrednoj blizini Novog mosta, odmah po dolasku uputio sam se u južni deo grada da se tamo susretnem sa svojim prijateljem Jetonom Nezirajem, dramskim piscem iz Prištine, i Afërditom Sylom, izvršnom direktorkom lokalne nevladine organizacije Comunity Building Mitrovica.
Moj susret s Mitrovicom počeo je, dakle, na severnoj strani čuvenog Novog mosta. Prvo što sam učinio po pristizanju bilo je nešto što lokalno stanovništvo na obe strane plitke reke ogromnom većinom ne čini - prešao sam pravo na drugu stranu. Na samom početku mosta sa severne strane postavljene su barikade - gomile peska i šuta, navučene betonske žardinjere, koturi bodljikave žice i druge prepreke. Na sve to gleda kafić dirljivo optimističnog naziva - “Dolce Vita” - u čijoj bašti mnogobrojni posetioci ispijaju espresso i cappuccino kao da se nalaze negde na italijanskoj rivijeri. Tu pored, besposleni taksisti hvataju zjale stojeći pored svojih automobila. Na prvi pogled, sve se čini i opušteno ali i napeto u isti mah. Barikade očito sprečavaju isključivo vozila da prelaze na jednu ili drugu stranu. Uski puteljak za pešake je otvoren i niko vas - ili se barem meni tako činilo - ni ne pogleda kada kročite na most i pođete ka drugoj strani. Možete i da zastanete blizu poluuspavanog italijanskog carabiniera iz sastava KFOR-a koji stražari na sredini mosta i - ništa se neće desiti. Oslonivši se rukom na ogradu, odatle sam, zaustavivši se na trenutak, osmotrio južnu, albansku stranu grada. Pažnju mi je privukao popločani plato pored same obale Ibra ispred Doma kulture. Tu su bili ukrug poređani dečiji automobili na električnu bateriju za iznajmljivanje. U tom času, istina, nigde unaokolo nije bilo nijednog deteta, ali su zato tri devojke dugih ravnih kosa sedele na stepeništu Doma kulture. Dok su dve živo razgovarale, jedna je ćutala i zamišljeno gledala u reku.