Dvanaestog juna tekuće godine Ustavni sud u Beogradu doneo je odluku o zabrani srpske ultradesničarske, klerofašističke organizacije poznate pod nebuloznim nazivom “Otačastveni pokret Obraz”. Zašto nebuloznim objasnićemo kad za to dođe vreme, a za sad dodajmo, tek uvodne informacije radi, da je ova organizacija istovremeno izbrisana iz Registra udruženja “usled zloupotrebe prava na udruživanje”. Sud je takođe zatražio da se sva buduća udruženja koja eventualno nameravaju da nastave tamo gde je Obraz zastao smatraju unapred nelegalnim kako bi se sprečilo mimoilaženje sudske odluke registracijom nekakvog novog udruženja drugačijeg naziva, ali istovetnih namera. Takođe, samo nekoliko meseci pre ove zabrane vođa Obraza Mladen Obradović osuđen je u Prvom osnovnom sudu u Beogradu na deset meseci zatvora zbog izazivanja mržnje i upućivanja pretnji pripadnicima homoseksualne populacije pred otkazanu paradu ponosa u srpskoj prestonici 2009.
Bizarna nostalgija
Kako je ova odluka o ukidanju ozloglašenog Obraza i privremenom oduzimanju slobode njegovom lideru usledila godinu dana nakon zabrane delovanja novosadskih neonacista simpatično obrijanih lobanja iz Nacionalnog stroja, dok su se Dveri u međuvremenu uspešno preobrazile u parlamentarnu političku partiju, evidentno je da je srpska krajnja desnica, barem onakva kakvom je znamo iz perioda od 2000. pa do danas, odslužila svoje i da na razne načine biva zaustavljana, onemogućavana u daljem delovanju, ili barem preusmeravana, gurana u one famozne ropotarnice istorije, te manje ili više prisilno transformisana u nešto čemu se krajnji oblik još uvek ne nazire. Jedno se ipak veoma dobro zna: ko god da te je osnovao, taj će te i rasformirati, odnosno transformirati, u skladu sa sopstvenom voljom, kad i kako to njemu najviše odgovara.
I stoga, evo, nakon svih ovih godina, dogorelo je napokon i Obrazu. Jednog dana sećaćemo ga se s bizarnom nostalgijom - ko zna, uostalom, šta nam sve novo i neprijatno budućnost nosi. Tokom poslednjih burnih petnaestak godina (a sve su godine u Srbiji burne) to muško omladinsko homoerotsko udruženje iskrivljenih i nadasve prolupalih mega-Srba reprezentovalo je i na lokalnom nivou uspešno simbolizovalo fantastičnu kombinaciju čiste gluposti, akutnog nedostatka elementarnog obrazovanja, palanačke frustriranosti belim svetom i putrifikovanog zla zadojenog mržnjom i vitriolskim jalom, veliko pogonsko gorivo svih provincijskih šovinizama.
Lično, naravno, mislim da je Obraz odavno trebalo zabraniti zbog nasilja prema gejevima, Romima, pripadnicima NGO-sektora i mnogima drugima koje ovi pravednici smatraju svojim neprijateljima (lista je poduža i na njoj se, između ostalih, nalaze i: cionisti, ustaše, muslimanski ekstremisti, šiptarski teroristi, lažni mirotvorci, partijaši, perverznjaci, pedofili, narkomani te mnogi drugi obrazovski zlodusi i arhineprijatelji koji, kako se kaže u seminalnom Proglasu srbskim neprijateljima iz 2001. godine, usaglašenim delovanjem “kvare čistotu srbske omladine i zdravlje srbske nacije”), svim slobodomislećim građanima Srbije, Evrope i planete Zemlje, pravopisu srpskog jezika, ali i zdravom razumu uopšte, te - last but not the least - dobrom ukusu. Međutim, da će mi nedostajati sve one vesele (i svakako nenamerne) posledice njihove nepatvorene i slobodno razmahane gluposti - hoće. Pođimo najpre od samog naziva ove nekadašnje “organizacije”.
Daleko od logike
Termin “otačastvo” (srp. otadžbina, domovina) pripada istočnoslovenskoj lingvistici i nije svojstven srpskom (srbskom) jeziku. A kako su za patriote i nacionaliste uvek i svuda jezička pitanja od sušte važnosti, evidentno je da su lingvistički stručnjaci iz Obraza nešto propustili ili, pre će biti, pogrešno razumeli. Jednako tako, ono njihovo iritantno insistiranje da pridev “srpski” uporno pišu bez jednačenja po zvučnosti - “srbski”, dakle - stoji u apsolutnom nesaglasju s najelementarnijim pravilima pravopisa sr(b?)pskog jezika, ali zato dokazuje njihovu snažnu sklonost ka salonskom prenemaganju kojim međusobno razmenjuju signal pripadnosti jednom modelu mišljenja koji je evidentno jači od gramatike.
A i od logike.
Pođimo dalje. Svojevremeno su ovi junaci štampali propagandne nalepnice kojima su izlepili čitav grad. Na njima je ćirilicom bilo napisano: Budi Srbin - piši ćirilicom, dok je ispod te zabavno-propagandne poruke čistim latiničnim pismom bila ispisana adresa internet stranice te tzv. organizacije.
Hoću da kažem: poruka koja uspešno poništi samu sebe na krajnje ograničenom prostoru jedne najobičnije propagandne nalepnice ne može se smatrati ni inteligentnom ni uverljivom, pa zaslužuje da bude okarakterisana samo jednom rečju (nesrpskog porekla, naravno) koju ću ovde napisati transkribovano, tek da pojačam utisak:
T-R-E-Š
(Trash, naime.)
Ni tu, naravno, ovim slatkim reminiscencijama na svetle trenutke Obrazovog delovanja među Srbima, kojima su nas poslednjih godina toliko razveseljavali, nikako nije kraj. Setimo se, na primer, one njihove genijalno smišljene ćirilično-latinične sintagme SRB-IN. Toliko su se, videlo se, ponosili njome da su nas godinama neprestano davili kojekakvim SRB-IN forama i fazonima. Te SRB-IN ovo, te SRB-IN ono - upotrebna vrednost ovog kratkog slogana pokazala se uistinu impresivnom. Štampali su bedževe i fensi postere s likom onog glavatog genocidnog generala ili onog košarkaša-patriote s tetovažom Draže Mihajlovića na desnoj nadlaktici, ali i drugih sličnih “heroja i svetaca”, i natpisom SRB-IN, dok su majice s istovetnim sloganom i likom famoznog ratnog lidera bosanskih Srba razbarušene kose nosili na demonstracijama protiv hapšenja ovog pojedinca (u svojstvu belobradog new age gurua) i njegovog odvođenja u Hag, gde se do danas nalazi (što mu i nadalje želim), ponosito koračajući iza karakteristično nemuštog slogana:
PREZIR DIKTATURI.
A kad su iste te 2008. godine srpski neonacisti najavili svoj prvi skup na Trgu Republike u Beogradu, od čitave halabuke nije bilo baš ništa, tj. dogodio se klasični ispumpani balon. Sakupilo se tu, istina, kojekakvog sveta, uz mnogo televizijskih ekipa, kao i novinara, domaćih i stranih. Ali od neonacista ni traga ni glasa.
Pale se na gayeve
Međutim, umesto tih lenčina koje su se prethodne noći verovatno zapile i uspavale, pojavili su se uvek agilni i marljivi pripadnici Obraza da spasu šta se spasti može. I to s novim (ovog puta rimovanim) sloganom: “Sa verom u Hrista, protiv komunista!”
Tada sam prvi put shvatio - obožavam ih!
Priča o Obrazu i njegovim nestašnim nepodopštinama ne bi naravno bila moguća bez spominjanja beskrajne i upravo neistrošive fascinacije ovih mladih i seksualno zbunjenih junoša homoseksualnim osobama. Vidi se po mnogočemu da nije njima toliko ni do “ustaša”, ni do “cionista”, pa ni do “muslimanskih ekstremista” ili “šiptarskih terorista”, koliko im je do toga da se s gejevima vijaju po gradu, sateruju ih u mračne ulice i kojekakve prikrajke i tamo ih časte udarcima kad već ne smeju nežnostima.
Ali Frojd nekako uvek proviri kada mu se ponajmanje nadaš. Tako pamtim da su na prvom od mnogobrojnih, i listom bezuspeših, pokušaja održavanja gej parade u Beogradu, davne 2001. godine, pripadnici Obraza zajedno s fudbalskim huliganima marširali ulicom Kralja Milana, od Terazija prema Slaviji, i ponosno skandirali: “Je-ba-će-mo pe-de-re! Je-ba-će-mo pe-de-re!”