Klinci iz sirotišta me obožavaju, zovu me ‘maman’

PORT-AU-PRINCE - Sjedim u dvorištu, 20 je sati, zrak miriše na karamele i benzin, a usta su mi puna prašine. Stalno. I dok spavam. Kažu da nije bilo ovako do potresa. Sad se ne može gledati od prašine. I još ti komarci. Sjetim im se bliže i dalje rodbine nekoliko puta dnevno. Upravo mi se u kosu uplela nekakva bubetina veličine šake. Junior me spasio. I donio mi stolicu. I vodu. On je moj mali heroj. Da imam love, posvojila bih ga kao brata i platila mu školovanje. Ako netko tko ovo čita osjeti sličan poriv, neka se javi ocu Belanichu.

I da, mango me danas “napao”. Dvaput mi je pao na glavu. Klinci su se trgali od smijeha, rekoh ‘ajde, bar nešto’. Hvata me neko malodušje. Ne čini mi se da činim dovoljno, ja bih sad sve to ispreturala i napravila reda, a ne mogu. Stalno si go...