Zaboravite na krastavce, vrijeme je za ukiseljene trešnje

Znam da pojam kiselih trešanja nije baš nešto na što bi vam počele rasti zazubice. Puno bi bojle prošao sočni crni hrušt pun slada koji ostavlja gorko-slatke tragove na majici. Onako, ravno sa stabla. Ili meni još bolje, dobro ohlađen, ravno iz frižidera. Neohlađena trešnja = mlaka limunada. Okej, ali nije to to.

Zahvaljujući ovogodišnoj opsesiji trešnjama (za koju se tješim da je sasvim normalna pojava i zapravo zdrava i da nije baš previše suludo što bih sve obroke ovih dana najradije zamijenila Prunus aviumom – to sam pogledala na Wikipediji da ne biste slučajno mislili da pucam nazive k’o iz topa) neki dan sam preko pauze na poslu kupila dozu trešanja za marendu. Nikad kiselije i nikad gore. Upropastile mi pauzu, ali tako mi i treba kad kupujem u žurbi i ne probam prije nego što izvadim kune iz novčanika.

Ali zato sam ovih dana bila na trešnjevačkoj tržnici i oboružala se svim sezonskim divotama i naravno – trešnjama kojima bi se mogao nahraniti garnizon, a ne jedna ja. Ali kad su trešnje u pitanju: ja=cijeli garnizon.