Znam da pojam kiselih trešanja nije baš nešto na što bi vam počele rasti zazubice. Puno bi bojle prošao sočni crni hrušt pun slada koji ostavlja gorko-slatke tragove na majici. Onako, ravno sa stabla. Ili meni još bolje, dobro ohlađen, ravno iz frižidera. Neohlađena trešnja = mlaka limunada. Okej, ali nije to to.
Zahvaljujući ovogodišnoj opsesiji trešnjama (za koju se tješim da je sasvim normalna pojava i zapravo zdrava i da nije baš previše suludo što bih sve obroke ovih dana najradije zamijenila Prunus aviumom – to sam pogledala na Wikipediji da ne biste slučajno mislili da pucam nazive k’o iz topa) neki dan sam preko pauze na poslu kupila dozu trešanja za marendu. Nikad kiselije i nikad gore. Upropastile mi pauzu, ali tako mi i treba kad kupujem u žurbi i ne probam prije nego što izvadim kune iz novčanika.
Ali zato sam ovih dana bila na trešnjevačkoj tržnici i oboružala se svim sezonskim divotama i naravno – trešnjama kojima bi se mogao nahraniti garnizon, a ne jedna ja. Ali kad su trešnje u pitanju: ja=cijeli garnizon.