Godina je 2003. Malo nakon intervjua s Joshom Hommeom na dovratku bekstejdža u ljubljanskim Križankama, uoči koncerta Queens Of The Stone Agea, sudarih se s Markom Laneganom. Visok i skeletonski mršav vuk samotnjak iz nekadašnjeg proto-grunge benda Screaming Treesa izgledao mi je kao da bi učas mogao umrijeti, no čitajući nedavno njegovu autobiografiju “Sing Backwards And Weep” saznao sam da je u tom trenu već pet godina bio čist od narkotika i opijata.
Ako mi se na Križankama učinilo da bi mi mogao izdahnuti na rukama, teško mi je bilo i zamisliti kako je izgledao sredinom 90-ih, kad je potonuo na dno kace narkomanske scene Seattlea, s koje ga je uzdigao i spomenuti Homme.
Laneganova knjiga, stoga, nije slavljenje njegovih poroka, kakvom se često odaju autori rock autob...
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....