Bilo je to 30. prosinca 1991., posljednje jutro u mom Zagrebu. Zaključao sam bravu dvaput, iako sam znao da se nikad neću vratiti...

Poslednja noć koju sam prespavao kod kuće bila je ona sa 29. na 30. decembar 1991. Nakon toga zanoćivao sam i osvanji­ vao na mnogim drugim mestima, od kojih bih barem jedno mogao, sa doživotno usađenom merom opreza, čak i da na­ zovem svojim domom, ali ne, nikada više nakon te noći ni­sam spavao kod kuće, nikada više uopšte nisam bio kod kuće, niti ću ikada više biti kod kuće, čak i kada bih otišao ponovo na to mesto, mesto na kojem je ona bila.

Mesto, zapravo, i dalje postoji: nije ga raznela granata, bomba, dinamit, kakav god eksploziv, taman posla, civilizo­vani smo ljudi, te kuće, zapravo zgrade, i dalje postojano ima na svetu, eno je baš tamo gde je uvek bila, na sada za­ pravo nepostojećoj adresi: Aleja Viktora Bubnja 3, XIII kat, stan broj 136, 41000 Zagreb. P...