Kad vidim da je tko pisao o smrti - a i o drugim nevoljama, bolesti ili fatalnim ljubavnim potonućima, ali, hajde, to je ipak druga priča - ja tu knjigu grabim, jurim s njom doma... najčešće je ne završim čitati. Ne doprinosi mojem ionako zbrkanom raspoloženju, i još gore, vidim je kao svoje prenemaganje, pretencioznost, i istinito to vidim. A onda često vidim da i autor nije dospio dalje od prenemaganja, što baš nikako nije slučaj s knjigom "Poetski napon smrti: od krika do tišine" Andrijane Kos Lajtman, u kojoj proučava poetski iskaz o smrti kod A. B. Šimića, Kaštelana i Darka Cvijetića. Andrijana je, naprotiv, u temu jako involvirana. Ozbiljna i znanjem opremljena, pa je "Poetski napon smrti"...