Nikola Strašek piše dugo i piše dobro. To što piše često nastaje u praskozorje, u praznom zagrebačkom tramvaju dok malo iza četiri ujutro mili sa Črnomerca na drugi kraj grada. Ustaje u 3:45. Kod kuće stigne popušiti pola cigarete. Par gutljaja kave srkne u tramvaju, na putu do posla. Tamo, dok se drmusa na dotrajalim tračnicama, piše. Najčešće poeziju. U to su doba ZET-ovi putnici uglavnom Filipinci i Nepalci. "Jedno sam jutro krenuo pisati pjesmu ‘Nepalci svih zemalja‘, ali s njom sam stao na tri stiha …", kaže Strašek, koji je navikao u tramvaju raditi na kritici Buñuelova filma ili pisati poeziju a potom, par minuta nakon što iskoči van, slagati gajbe na Pešćenici.
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....